Слободан Антонић: „Они само чекају Дунав да се заледи…“

Динко Грухоњић је опет угрожен… Опет га прогони великосрпски национализам! Дајте одмах више универзитетско звање, дајте одмах нове грантове, зовите Брисел, зовите НАТО!

Најпре ми је Динко Грухоњић био смешан. Извео је 2008. представу пред новинарком Санди трибјуна. Наводно, већ три године прогањају га српски фашисти. Због тога је, како саосећајно записа Иркиња, „моја водичкиња била шокирана колико је омршавео и колико је забринутости било на његовом лицу“.

Јадни Динко, исцрпљен скривањем, одмах се поверио ирској колегиници да су „три друга новинара већ уклоњена“: Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија и Милан Пантић. А он је следећи…

Због тога је забринута Иркиња свом извештају дала наслов „Живети на линији фронта у Београду, у Србији“, а поднаслов: „Тешко је веровати да може да постоји таква концентрација зла на тако малом простору“. Ово последње је цитат онога што јој је за Београд рекао прогоњени, омршавели и побледели Динко Грухоњић.

И још једном: „таква концентрација зла на тако малом простору“ – Београд.

У исто време, док се пренемагао пред добродушном Иркињом, Динко само-што-ме-не-убију Грухоњић буквално је засипан грантовима и, уз то, као „наставник вештина“ нашироко обучавао новинарству студенте на Филозофском факултету у Новом Саду.

Грухоњић је, рецимо, од НЕД-а добио новац да покрене сајт www.autonomija.info, који је одмах постао официјелни сервис антисрпског „аутономаштва“ (сецесионизма). Само уочи председничких избора 2012, за 80 текстова којима се „обезбеђује јавни дијалог о децентрализацији“ НЕД је уплатио 242.000 долара – или 3.000 долара по тексту.

Грухоњићев НДНВ ће, такође, добити и 250.000 долара од Рокфелерове фондације, 180.000 евра од Европске комисије и више десетина хиљада евра од других атлантистичких фондова (списак овде, потврда аутентичности списка овде).

И док се скривао од српских фашиста и патио како да то мало новаца потроши, Грухоњић је на одсеку за новинарство ФФ у НС држао предавања (иако није имао докторат) из шест предмета: Агенцијско новинарство, Менаџмент медија, Интернетско новинарство, Новинарство у штампаним медијима, Новинарство и политика, Извештавање о другом (овде 2).

Ето што ти је фашизам: Ћирјаковић не може – чак, нe ни на приватном факултету – „јер нема докторат“. А Грухоњић може, и то на државном факултету, иако такође нема докторат. Докле би тек Динко догурао да Срби нису фашисти?

А онда је, све тако сурово прогоњен, Грухоњић и докторирао на ФПН. И то код Радета Вељановског, „доктора за штанцовање младих аутошовиниста“ – како саркастично рече Ћирјаковић. Ментор Вељановски написао је извештај у коме стоји да је Грухоњићева теза, пазите сад: „научни рад који даје велики допринос науци“ (овде 10).

Велики допринос науци? Да не бисте помислити да сам почем пристрасан, молим вас да и сами погледате Грухоњићев докторат. Има ли у њему ишта друго до ефемерних дескрипција и тривијалија? Заправо, Грухоњићеве „научне“ хипотезе, које је наводно доказао у свом раду, или уопште нису научне, или су једноставно тривијалне – њихова гносеолошка и хеуристичка вредност тежи нули.

Неке од хипотеза овог „великог доприноса науци“ чак и формално уопште нису научне. Оне чак нису ни индикативни („јесте“) искази, већ нормативни („треба“) искази – попут осме хипотезе („погрешна је претпоставка да само јавни радијски сервис треба да се бави задовољавањем јавног интереса…)“.

Треба-исказе једноставно није могуће проверити: треба ово, треба оно… То мачку о реп, зато се треба-искази морају транскрибовати у индикативне исказе који се односе на одређене показатеље, који се онда подвргавају провери – један из методологије.

Штавише, од осталих хипотеза, шеста буквално има епистемичку структуру: мож` да бидне, али не мора да значи: „конвергенција је процес који може да подстакне будућност радија, како за подизање квалитета програма, тако и у погледу обезбеђивања зараде“. Знате ли како се проверава хипотеза у којој се тврди да се нешто може десити, али и не мора? Тако што се нађе бар један случај да се то десило. И каква је сазнајна вредност такве хипотезе?

То је све толико смешно и далеко од науке, чак и за стандарде овдашњих приватних факултета, да ме је просто срамота да о томе и пишем. А Раде Вељановски управо је тој наплавини дескрипштивних тривијалија (7. хипотеза: „интернетски портал јесте додатна вредност за радио станицу“; Ајде!) доделио титулу доктора наука…

Гадан ли је српски фашизам – какав би тек „велики допринос науци“ Грухоњић могао да дâ само да се годинама није морао сакривати од српских националиста?

Пошто се етаблирао као професор медијских студија на ФФ у НС, Грухоњић је, уз НДНВ и портал www.autonomija.info, отворио још и портал Voice, где на насловници стоји: „VOICE је истраживачки центар НДНВ покренут уз подршку америчке фондације The Rockefeller Brothers Fund; уредник VOICE је Динко Грухоњић“.

Сироти и прогоњени Грухоњић данас већ, ето, има читаву малу медијску империју преко које регрутује и идеолошки проверава новинарски подмладак, како би га онда дисеминовао – као „независне“ и „објективне“ новинаре – по покрајинским редакцијама.

Но, уместо да ужива у својој улози сиве еминенције медијског кадрирања по АПВ, Грухоњић не може да одоли а да не остане и у првим редовима идеолошке борбе против великосрпског национализма. Већ сам писао о његовим (ауто)шовинистичким памфлетима (овде 173-237, овде, овде). Али, у свом последњем изделку Грухоњић као да је превазишао себе.

Он ту варира своје уобичајене теме: „Србија је постгеноцидно друштво“, а „таква друштва се не лече лицемерним ,малим корацимаʻ”, односно, „не реформишу се дубоко фашизована друштва попут србијанског“. Србија је „земља која стабилно и одвајкада, у милионским износима, гласа за ове или оне радикале и остала шовинистичка, примитивна и усмрђела прикљученија, а чему нема премца ни на Балкану“. И не само да је власт „фашизована“, таква је и опозиција, која се „такмичи не би ли некако засмрдела више“, али и „већинска Србија“ која је „обрнуто пропорционална свакој врсти нормалности“. Стога у Србији чак и „уверени борци за људска права преко ноћи се претварају у коалиционе партнере којекаквих звери; укратко – претварају се у чудовишта“.

Видимо, дакле, двоструки поступак виктимизације и дехуманизације готово целокупног становништва Србије. Овде су скоро сви „фашизовани“ или подржаваоци „масовних ратних злочина, тог magnum crimena који је диригован из Београда“. И због тога смо сви ми тек „звери“ и „чудовишта“, па „смрдимо“. А зна се шта се с таквима ради…

Заправо, у овом тексту Грухоњић и експлиците наводи лек за „звери“ и њихов „смрад“. Он широко цитира Бајденов говор из 1995. у коме се каже да је Сребреница „савршени пример геноцида“, да су „Срби успоставили логоре за силовање“ где „терају Муслиманке да носе децу до краја трудноће како би окаљали Муслимане“, да је то што Срби у БиХ раде равно „холокаусту“, јер су то, када је нацизам у питању, „исти логори смрти“, само што „овога пута то нису били Јевреји, већ Муслимани“ (?!).

Онда Грухоњић поентира да је истинита „ама баш свака реч коју је Бајден изговорио“ (?!), те да су сви који тако не мисле „непријатељи демократије и људских слобода, а с њима се ,разговараʻ само на један начин“.

На који? „Србија не треба да заборави због чега ју је НАТО бомбардовао 1999. године“, каже Грухоњић претећи. Јер, управо то – бомбардовање,  крстареће ракете и касетне бомбе – јесу онај начин на који се са српском „стоглавом шовинистичко-ратнозлочиначком аждајом“ једино може разговарати.

Текст се завршава поентом: „Утисак је да је (Србија) заборавила. Задахклеронационализма и шовинизма се из Београда поново покушава проширити Балканом. Једна познаница је то формулисала овако: ,Тај смрад мора престати!ʻ”

Овај чланак изворно је објављен на сајту Слободна реч, који припада фондацији Слобода штампе, а чији је задатак „да доприноси отворености, поштености и слободи јавног дискурса на мађарском језику (па и на осталим језицима) у Војводини и Србији“. Ту су, дакле, вероватно неке паре из Мађарске, а где су у АПВ паре, ту је и јадни, прогоњени и побледели Динко…

Али, кад је текст пренет на Грухоњићев портал www.autonomija.info, њему је у поднаслов извучена управо наведена претећа поента текста: „Задах клеронационализма и шовинизма се из Београда поново покушава проширити Балканом. Тај смрад мора престати“. То је парола до које је Грухоњићу, очигледно, веома стало.

Динко је и раније о Србији говорио као о смрдљивом „свињцу“ (овде и овде). Такав дискурс уредно негује и Грухоњићев први НДНВ заменик, Недим Сејдиновић: „Одакле право овдашњим (српским – С. А.) интелектуалцима који живе у клоаки од државе – да около деле савете? То вам је исто као да живите у свињцу, ваљајући се у измету, а држите предавање домаћици да није распремила кућу“.

Такође, реторика о Београду као центру свег зла у овом делу Европе за Грухоњића је сасвим уобичајена. „Београд је као оно Сауроново око – епицентар балканског зла“, каже он на другом месту, „таква концентрација зла на тако малом простору“, рече он Иркињи, „најтежи од свих криминала на кугли земаљској (…) је диригован из Београда“, не пропушта да понови и сад.

То је типична колонијално-окупациона матрица, коју је већ раније уочио Ћирјаковић (овде 90), а којом се „пресађује срце таме из афричког Кисанганија у српски Београд“. Та срамна пропаганда матрица најбезобзирније је примењена на Србију током агресије 1999, када је један текст у угледном атлантистичком интернет магазину буквално имао наслов: „Најмрачнија Европа“, а поднаслов: „Данас се срце таме налази на далеком крају Дунава, а дивљаци имају белу кожу“. То је она срамотна матрица због које је часопис Living Marxism још 1992. године преко целе насловнице написао: „Срби – беле црнчуге Новог светског поретка“.

Грухоњић, дакле, непрестано обнавља матрицу о Београду као срцу таме, али управо сада кад његова дехуманизација Србије достиже врхунац с фигуром о београдском„смраду“ чији „задах“ загађује цео Балкан, Грухоњић агресивно уводи у причу Бајденову администрацију и бомбардовање „Сауроновог ока“.

Направимо веберовски мисаони оглед (овде 77) – шта би се десило да неко напише да Београд „смрди“ јер је центар аутошовинизма, да се „задах“ другосрбијанаца шири свуда унаоколо, те да се – уз лозинку „Тај смрад мора престати!“ – позове на искуство уласка генерала Младића у Сребреницу?! Хистерија наше компрадорске камариле чула би се до Јупитера!

А овде видимо да се иста агресивна реторика, само другог предзнака, уредно негује и практикује, у тој мери да је извршена њена нормализација. Сада се о Србији може до миле воље причати као о „свињцу“ и понављати да Београд „смрди“– и ником ништа.

Циљ те отровне пропаганде, као супстанце хегемоне (ауто)колонијалне идеологије, јесте – како је то лепо приметио Никола Маловић – „криминализација сваког симбола, сваке традиције, сваке културе, историје, самог постојања и цијелог народа; а кад се криминализује цијели народ, онда креће одстрел тог народа“.

Тридесет година се у Србији непрестано зазива грађански рат, уз (не)скривено очекивање да ће, на крају, „наши инострани пријатељи“ ући у Београд и уклонити сав тај неподношљиви „смрад“. То зазивање грађанског рата, као прелудијума за интервенционизам, сада доживљава крешендо, пошто су се пробудила и намножила малигна очекивања од нове Бајденове администрације.

Они сањају велико зло. Када читате њихове текстове и њихове твитер мудролије, када гледате њихове ТВ наступе и слушате њихове „шала-шега“ подкасте, просто осетите хладне прсте дубинских мештара који плету мрежу наше тоталне дехуманизације. А када рашчовечите цео народ, после тога природно следи прављење спискова, трпање у камионе и  анихилација.

Дотле, људи се свирепо уништавају или уздижу, по начелу пријатељ-непријатељ. Грухоњић и Ћирјаковић огледни су пример за то. Грухоњић, тај научни и новинарски медиокритет, као од шале добија докторат и професорско место на универзитету, засипају га шестоцифреним грантовима и омогућавају да има огроман утицај у јавности. Ћирјаковић пак, тај несумњиво талентовани и способни новинар и истраживач, омиљен предавач међу студентима, на докторским студијама доживљава да га ћушкају и потплићу (Филип Ејдус му даје осам за овакав рад?; баш бих волео да чујем јавно образложење – зашто?), уприличе му клеветнички медијски линч, због чега га најпре искључе из наставе, а онда и отпусте с факултета…

Ћирјаковић је, да се не лажемо, одстрељен и стигматизован (Јанко Баљак: „манијак и прогонитељ жена Зоран Ћирјаковић“!?) зато што се усудио да скује и аналитички бескомпромисно примени појам аутошовинизам и синтагму случајни Срби – те ванредно успеле скраћенице, којима је именујући идентификовао један сложен и малигни феномен у друштвима полупериферијског капитализма.

Ћирјаковић је сурово кажњен, Грухоњић штедро награђен. Ћирјаковић данас, отпуштен, оклеветан и маргинализован, још помало, као одметнути сајбер-хајдук, твитује по интернет гори и у заседама препада наше селебритије. А Грухоњић је универзитетски професор и „угледни новинар“…

И Грухоњић је опет угрожен… Опет га прогони великосрпски национализам! Опет се, пребледо и омршавео, мора крити. Дајте одмах унапређење у више универзитетско звање, дајте одмах нове грантове, зовите Брисел, зовите НАТО!

Мука ми је већ од тих пропагандних инверзија којима вербални и другојаки насилници бивају проглашени жртвама, мука ми је од бескрајног лицемерја и пренемагања, мука ми је од потмулости и подмуклости наше „мочваре“, мука ми је од застрашености млађих колега који, имајући пред собом слику Динка и Зорана, одабирају да ћуте, трпе и сарађују…

И страх ме је од онога што иза тих речи о „зверима“ и „смраду“ природно наступа. Грухоњић је свој чланак завршио цитирајући анонимну познаницу: „Задах из Београда шири се Балканом – тај смрад мора престати!“. А ја свој морам да завршим цитирајући једног познаника из Новог Сада: „Они само чекају Дунав да се заледи…“

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ