Kратка прича о великом злочину

„Банијски трокут” је географско подручје између река Уне и Саве. Врх овог троугла чини ушће Уне у Саву (код Јасеновца), краци су реке Уна и Сава, а база је дуж која повезује Суњу уз Саву и Костајницу уз реку Уну. У доњем делу овог простора смештена је релативно мала банијска општина са насељима: Дубица (административни центар општине), Церовљани, Живаја, Слабиња и Баћин. У Дубици и Церовљанима живели су Срби и Хрвати, у Живаји и Слабињи Срби, а у Баћину Хрвати (у време владавине Марије Терезије ту су живели Срби који су прешли у католичку веру и „постали” Хрвати). Укупан број становника у овој општини пред Други светски рат кретао се од 6.000 до 7.000 (око 60 одсто Срба и 40 одсто Хрвата).

И десила се квислиншка монструм држава – Независна држава Хрватска (1941–1945) на челу са поглавником Антом Павелићем. Главни идеолог ове монструм државе, доглавник др Миле Будак, креирао је решење за Србе у Хрватској („реметилачки накот” по Старчевићу): трећину Срба у Хрватској превести у католичку веру, трећину протерати, и последњу трећину побити. Усташе у Хрватској, као и католички клер, приљежно су приступиле извршењу задатка: покрштавање и клање Срба.

Јово Бијуковић из Дубице (Банија) имао је пре Другог светског рата четири пећи за производњу креча, звали су их „кречане”. Биле су три километра удаљене од Дубице према Костајници, недалеко од реке Уне.

Један од највећих злочинаца којег је изнедрила Независна држава Хрватска, Вјекослав Лубурић звани Макс, основао је радни логор на „кречанама”. Радници су били заточеници из Јасеновца и Градишке. О обезбеђењу су се старале усташе из Система концентрационих логора Јасеновац. После одређеног времена, кад би логораши завршили додељени посао, усташе су их све поубијале и побацале у заједничку гробницу поред реке Уне. Потом би долазила следећа смена у логор, онда би и она била ликвидирана, па нова група… И тако у недоглед.

У случају појединачних убистава логораша, тела су бацана у реку Уну. Уколико би леш стигао до матице реке, пловио би до ушћа Уне у Саву (Јасеновац), а Савом чак до њеног ушћа у Дунав који је даље носио лешеве према Црном мору. Становници Смедерева вадили су из Дунава поред Смедеревске тврђаве полураспаднуте лешеве и сахрањивали их на гробљу (према казивању министра спољних послова СР Југославије Владислава Јовановића).

Поред логораша-радника, на „кречанама” су убијани и Срби из околних села – Дубице, Живаје, Церуљана, Слабиње, чак су стизале и жртве из Срема, Босанске Дубице и других удаљених места. „Има индиција да су у пећима за паљење креча спаљивали и убијене жртве. Група усташа ’Јасеновачког здруг’, стационирана на кречанама, повремено је ишла у акције по околним српским селима ради покоља и пљачке. Тако су 17. децембра 1944. године, код сеоске цркве у селу Слабињи, убили и поклали 96 жена, деце и стараца – Срба. Стравичан злочин извршили су у селу Шеварлије, насупрот Слабињи, на десној обали реке Уне. Иза њих су остале само спаљене куће и задах спаљених људских тела. Тада је убијено 72 мештанина Шеварлија – 60 их је спаљено, међу њима и тридесет петоро деце, и то су жртве јасеновачке које су усташе на лицу места ликвидирале да их не би доводиле у логор” (Антун Милетић).

У логору „Кречане”, непосредно после католичког Божића 1942. године, убијена је и баба Јованка Чикарић Иванишевић Гогун (1881), сестра мог деде Стеве, њене две кћерке: Мара (1924) и Милка (191.); снаја Ката (1911); унуке Марија (1935), Јованка (1940) и Анка (1928) и унук Ђуро (1932). Другу снају Ану (1917) усташе су убиле у Липику.

Неколико месеци раније у Јуденлагеру на Старом сајмишту у Земуну убијени су Јованкин супруг Стево и два њихова сина, Душан и Стево. У истом логору убијен је и мој отац који је заробљен на Козари, за време Козарачке офанзиве.

Нешто слично се није дешавало ни у старогрчким трагедијама: 12 чланова породице Гогун усташе су ликвидирале само зато што су били Срби.

Из логора „Кречане” је успео да побегне само један логораш – Никола Брусић, који је ноћу препливао Уну и прикључио се партизанима.

Тридесетог маја 1942. годинеу усташе су све Србе из Дубице и Церовљана, око 1.000 особа, отерале у усташке логоре Јасеновац и Стару Градишку (део Срба из Дубице месец-два раније побегао је преко Уне на Козару, тада партизанску територију). На захтев Немаца („тријажним” одељењем руководио је капетан Курт Валдхајм, будући генерални секретар Уједињених нација и председник Аустрије, кога су одликовали Павелић, Хитлер и Јосип Броз Тито). Усташе су издвојиле млађе и снажније мушкарце и жене које су депортовали у Немачку на присилни рад, а остале – жене, децу, старије и болесне, труднице, побили су на веома свиреп начин.

У последње време води се велика полемика око броја жртава у јасеновачком логору, па као прилог тој полемици наводим надахнути говор Вјекослава Лубурића Макса на годишњицу логора августа 1942. године: „И тако смо вам ми у овој години, овдје у Јасеновцу, поклали и више људи него Османлијско царство за цијело вријеме Турака у Европи”.

Два месеца после протеривања Срба из Дубице и Церовљана у логоре Јасеновац и Градишку следила је Козарачка офанзива (40.000 немачко-усташких војника против 3.000 партизанских бораца). На крају су Козару освојили усташе и Немци. Том приликом је заробљено 30.000 до 40.000 избеглица свих узраста и оба пола. Усташе су их депортовале у логоре Јасеновац и Градишку где су ликвидирани на најмонструознији начин.

Ниједна нација не може да одговара за злочине појединаца и група који јој припадају ма колико ти злочини били монструозни. Али, ни Исус Христ није био крив, па је ипак носио свој крст на врх Голготе. Немци и Хрвати носиће своје крстове, први Хитлера и Аушвиц, а други Павелића и Јасеновац, док је света и века. Једино их, на неки начин аболира латинска сентенција: Quod licet lovi, non licet bovi  – Што приличи Богу (Јупитеру), не приличи волу.

Тешко је данас одредити број жртава у Јасеновцу и другим усташким логорима, али на следећем примеру могу се уочити размере тога убијања Срба. У Дубици је 1945. године у први разред четворогодишње основне школе уписано 60 ученика. У мом одељењу (I/a) било је 30 ученика, а од тога само троје Срба (Милан Алинчић – отац убијен у Јуденлагеру, Јово Мајсторовић – отац и стриц убијени на Дубичком мосту, на реци Уни и Слободан Чикарић – отац убијен у Јуденлагеру).

Усташки идеолози преко убијања српске деце покушали су да „очисте” хрватску нацију од Срба. Али по повратку из Немачке људи протераних на присилни рад, као и Срба који су учествовали у НОБ-у, дошло је до репродукције српског народа у дубичкој општини. Национална структура по попису становништва 1991. године била је следећа: 50,03 одсто Срба, 40,87 Хрвата, 3,66 Југословена и 5,47 осталих.

Деценију касније, 2001. године (после Туђманове „Олује”), национална структура у дубичкој општини (Банија) променила се: Срба је било шест одсто, Хрвата 91, Југословена није било и остали су чинили три одсто.

Све наведено говори у прилог тврдњи да је над Србима дубичке општине спроведен геноцид у другој половини 20. века.

Проф. др Слободан Чикарић,
универзитетски професор у пензији

Извор:
ПОЛИТИКА