Пише Предраг Савић: Злочинце ОВК у Хаг отерао Владан Батић

Да ће се челни људи ОВК, кад тад, наћи на оптуженичким клупама изјавио сам први пут још 17. новембра 2003. године, када сам као помоћник министра правде Владана Батића у Влади Републике Србије, Карли дел Понте и њеним истражитељима предао у дигиталној форми више од 50.000 страница докумената и десетак хиљада фотографија о албанским злочинима. И од тада у јавним наступима и онда када је то личило на највећу утопију и заблуду века, упорно понављам најуверљивије што могу ову мантру.

Признајем, то сам први пут изјавио мимо своје воље јер ми је тако наредио тадашњи српски министар правде др Владан Батић. Његова велика улога и енормна заслуга за откривање и процесуирање ових злочина данас је потпуно заборављена. А он је на том тешком, незахвалном, неизвесном и мучном послу изгарао и истрајавао. Толико да сам и ја рођени скептик са мионичких брда, где вреди народна „може да бидне, ал не мора да значи“, на крају поверовао да ће злочинце стићи Батићева клетва. Тај фанатизам преносио је на своје најближе сараднике, тврдећи да су сви они који су видели фотографије шиптарских злочина доживели трауме и цивилизацијски шок, због којих више не одустају од борбе за кажњавање тих сурових злочинаца и то на прагу 21 века. Чак и највећи професионалци били су пренеражени, апсолутно шокирани због исказаног степена дивљаштва, крволочности и нехуманости.

Српски усуд су одувек биле поделе, брз заборав и неорганизованост. Али ту је и пословична небрига и непоштовање сопствених жртва и страдања кроз историју.

На истраживањима злочина на Космету се радило стихијски, парцијално и често сувише театрално и исполитизовано да се на крају показало да то нигде не води. Српским правосудним органима било је више него отежано да дођу до лица места на Космету и поступају у случајевима бројних убистава из заседа војника и полицајаца. Још теже је било расветлити бројне отмице, силовања, убиства, нарочито после НАТО интервенције. Зато су многи били уверени да рука правде никад неће стићи Змију и његове сараднике, који су окрвавили руке до лаката, па и даље.

Гро надлежности у вези евидентирања злочина против човечности припадало је југословенском савезном Министарству правде и Комитету за прикупљање ратних злочина 1991-1999. (самостални савезни државни орган, формиран на основу Закона о прикупљању и достављању података о извршеним злочинима против човечности и међународног права из 1993. године). Поменути Комитет је прикупио значајну документацију о злочинима на просторима бивше Југославије, и то је било евидентирано у званично 25 хиљада предмета. По мом сећању било ту, још барем, десетак хиљада некласификованих и незаведених предмета. Груба процена је указивала да се 10 до 15 посто документације односи на злочине ОВК . Усвајањем Уставне повеље државне заједнице Србије и Црне Горе започео је процес укидања тог Комитета, чији је „наследник“ постало Министарство правде Републике Србије.

Тадашњи министар правде, др Владан Батић, од ступања на ову дужност, као један од примарних задатака истакао је разоткривање и процесуирање злочина ОВК. Проблеми су били бројни: недостатак надлежности и подељеност на два федерална нивоа, подељеност на војно и цивилно правосуђе, самостално и некоординирано деловање војних и цивилних безбедносних служби, разбацане архиве редовних судова и тужилаштава са Косова и Метохије, чија су седишта измештена на више места у Србију. Не треба занемарити ни међународно политички моменат и чињеницу да већина земаља није хтела да поштује Интерполове потернице из Београда и Србији изручи починиоце кривчних дела из редова ОВК.

После хапшења на аеродромима, следила су пуштања на слободу уз образложење да су то прогони политичке природе, иницирани у доба режима Слободана Милошевића.

Приликом посете Хашком трибуналу југословенске делегације у марту 2001. године, у којој су били савезни министар и републички минситар правде Момчило Грубач и Владан Батић, покренуто је питање истраге против челника ОВК. Тада се чуло да су докази из Србије и Југославије неуредни, да се хаотично достављају са више адреса, да се при том не поштују формална правила Хашког трибунала. Недостајали су посебно докази о командној структури ОВК.

Одмах по повратку у Београд др Батић започиње обиман и озбиљан рад на прикупљању података о злочинима ОВК. По захтеву тадашњег Министарства правде једино ваљано поступају БИА (захваљујући наредби тадашњег министра унутрашњих послова Душана Михајиловића) и поједини редовни циивилни судови. У то време судови са Косова и Метохије су изместили своја седишта на територију Србије. По наслеђеним правилима из режима Милошевића те судије и председници судова са Космета, примају дупле плате, имају плаћен хотелски смештај, аутомобиле и возаче. Већина од њих објашњавала је да не могу да дођу до својих архива.

Из Хашког Трибунала стиже упутство и правила како треба радити да би се обезбедили ваљани докази у истрази о починиоцима кривичних дела из редова ОВК. Правила су побројана у 33 тачке, а посебно су тражени докази о руковођењу и командовању, организационој структури и операцијама ОВК. Оперативци БИА даноноћно раде и у октобру 2001. године Министарство правде, поштујући сва упутства из Хашког трибунала доставља 40 хиљада страна докумената, разврстаних по оперативним зонама „Дукађини“, „Паштрик“, „Дреница“ и „Шаља“. Ту су и ратни дневници из ових зона, 1.700 депеша о командним активностима, налози за нападе на цивилне објекте, докази о постављању заседа, као и бројне фотографије злочина и самих починилаца. Свеукупно око четири хиљаде слика.

Из Хашког тужилаштва стиже писмена захвалница због коначно ажурно сређених докумената али су усмено поручили да би им много више значило да су све то добили и у електронској форми јер они немају довољно истражитеља да копају по регистраторима и кутијама са доказима.

Од тог момента др Владан Батић сваки свој наступ користи да тражи од Хашког трибунала да процесуирају злочинце из ОВК. Батић видно револтиран због непоступања Хашког тужилаштва упутио је 30. марта 2002. године отворено писмо председавајућем Савета безбедности УН Оле Петеру Колбију, затим Колину Пауелу, државном секретару САД и Клоду Жорди, председнику Хашког трибунала, у којем се наводи да је Влада Републике Србије доставила Трибуналу валидне доказе о злочинима које је починило 265 терориста који су убијали, силовали, киднаповали и физички и психички злостављали. Одговорност је индивидуализована у сваком смислу. Међу онима за које је прикупљена валидна документација налазе се Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Агим Чеку, Екрем Реџа, Гани Тачи, браћа Мазреку, Џевдет Халитај и други.

Др Батић је у том писму указао на 300 документа са налозима за формирање специјалних група за убиства, киднаповања, застрашивања и све облике притисака на српски живаљ. „Трибуналу је такође достављено 80 видео-касета о активностима „ОВК“ које се односе на њихове обавезе и задатке на контролним пунктовима, а такође, на деловима видео-касета налазе се и борбена дејства ОВК, каже се у отвореном писму др Владана Батића и истиче следеће: „Упркос чињеници да је од достављања документације са непобитним доказима протекло шест месеци, упркос бројним ургенцијама које сам упутио Тужилаштву Хашког трибунала, упркос повезаности ОВК са фундаменталистима, муџахединима и талибанима, о чему постоји обиље доказа, упркос светској борби против пошасти зване тероризам, још није подигнута ниједна оптужница за ове монструозне злочине. Напротив, злочини чије су жртве Срби догађају се и данас, УНМИК и КФОР не испуњавају своје обавезе из Резолуције 1244 СБ, формирана је Влада Косова и Метохије у коју су ушли и представници странака чији су лидери водећи терористи Тачи и Хајрадинај, док се Агим Чеку налази на челу Косовског заштитног корпуса. Све то изазива велике сумње и дилеме у селективности правде Хашког трибунала и велика гибања у јавном мњењу. Влада Републике Србије у интересу својих грађана и њихове будућности испуниће све своје међународне обавезе које су последице тешког наслеђа из прошлости, па самим тим и обавезе према Трибуналу, али Вас молим да ауторитетом својих функција учините да правда буде задовољена и да се на оптуженичкој клупи Хага хитно нађу и они који су чинили бестијалне злочине над Србима“.

Ово писмо и остали захтеви остајали су мртво слово на папиру а онда је на Батићев захтев организован сусрет 23. септембра 2003. године у Хашком тужилаштву. У делегацији Србије која је присуствовала састанку са Карлом дел Понте, осим министра Батића били су и председник Окружног суда у Београду Радослав Баћовић, заменик републичког јавног тужиоца Милан Бојковић и тада управо именовани тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић, као и аутор овог текста у својству помоћника министра правде. Састанак је почео неочекиваним личним Батићевим обраћањем Карли дел Понте у којем је истакао да му је она изузетно антипатична и мрска особа, а да тај утисак појачава чињеница да ништа не предузима против шиптарских терориста. Она се зацрвенила у лицу и нервозно наместила наочаре. Онда је рекла „да и њој Владан није симпатичан ни леп, али да морају да сарађују“. Потом је објаснила да све доказе које су послали Влада Србије и остали југословенски органи морају обрадити у дигиталној форми и да ће их онда узети у обзир. Хтео сам да се јавим, да кажем да су сви докази послати у складу са добијеним упутствима и уз стриктно поштовање Правилника о поступку и доказима пред Међународним судом за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на подручју бивше Југославије од јануара 1991. године. Међутим Батић је одмах самоуверено рекао: „Добро! За тридесет дана добијате све електронске доказе.“ Неко из чланова тима Хашког тужилаштва је рекао да рок буде 60 дана. Онда се прешло на теме продаје Телекома, питање изношења новца из Србије на кипарске рачуне, тајних гробница у Батајници…

По повратку у Београд почиње битка са временом. Немамо ни опрему, ни новац, ни запослене који би скенирали и квалитетно обрадили толико велики број докумената. Формирамо Комисију у којој су поред осталих  др Зоран Станковић са ВМА,  заменик републичког тужиоца Драгољуб Станковић и потписних ових редова. Договарамо се да се јавности због обимности и опасности који овај посао носи, појављујемо само нас тројица. Батић издаје сада обавезујућу наредбу, и то први пут као званично надлежни министар за овакве поступке, да му се доставе сви премети из редовних судова и тужиалаштава, Министарства одбране, ВОА, БИА, Судске медицине, Комитета за прикупљање доказа о ратним  злочинима…

Закупљујемо од једне приватне агенције компјутере, опрему са ротационим скенерима, оператере за електронски прелом текста, а пошто у буџету нема ставке за таква плаћања др Батић гарантује да ће то лично, ако затреба, својим новцем платити. Докази у Министарство почињу да стижу у пикаповима, а из нишког Окружног суда у камиону двотонцу. Приморани смо да испразнимо неколико канцеларија у Немањиној 22, на трећем спрату, да из њих привремено иселимо запослене да би сместили документацију. Испред тих канцеларија са доказима постављамо обезбеђење. Целим послом руководи покојна Љиљана Ковачевић, шеф Одељења за надзор судовима при Министарству правде. Она је била бивши судија, велики професионалац и зналац, избеглица из Осијека. Када дође до техничких проблема у помоћ нам прискачу пријатељи хакери, попут покојног Небојше Јефтића, који нису били запослени у Министарству. Сви раде бесплатно. Проблем је обрада фотографија и обдукционих записника. Не у техничком смислу, већ у оном људском. Толико је сурових и мучних снимака, попут оне са одсеченом српском главом, стављеном у рерну, искомаданим телима и другим злочинима које ни најгоре звери не би починиле. Многи на обради тих материјала, падају у несвет, повраћају. Жале се да гледање таквих сурових призора више не могу да поднесу. Многи пију лекове за смирење, пију се ранисани, неки траже лекарску помоћ због ужаса и зла сконцентрисаног и виђеног у већини списа. Некако завршавамо посао. Сећам се речи Љиљане Ковачевић и Небојше Јефтића, који су рекли да су после прегледа целокупне документацији зарадили трауме, које ће им дефинитивно скратити животе. И заста ово двоје дивних људи и професионалаца прерано су напустили овај свет. Љиљана пре неколико година због карцинома, а Небојшу је срце издало на почетку епидемије короне.

Тако електронски обрађен материјал у пратњи Драгољуба Станковића, заменика републичког тужиоца, 17. новембра 2003. године предали смо представницима Хашког трибунала. За наш долазак знали су само челници Хашког тужилаштва. Авион на редовној линији којим смо требали да полетимо за Шипол, каснио је због анонимне дојаве да је у њега подметнута бомба. Слагао бих кад бих рекао да нисам био престрашен, нарочито, док су нас уз минимално обезбеђење возили са аеродрома до Хага. Знао сам колико је јака албанска мафија, у којој су водећи европски трговци наркотицима, оружјем, људима и људским органима. Знао сам да се из тих криминалних извора финансира и део војних активности ОВК, да се подаци о томе налазе у доказима које носим.

Тај пут до зграде Хашког трибунала, трајао је као цела вечност. Када сам стигао, истражитељима сам рекао да се на ЦД дисковима налазе и подаци о тридесетак логора, као приватним затворима које су формирали по кућама, шталама, помоћним просторијама и школама. У њима су затварани, мучени, силовани и убијани припадници српског рода. И не само они. Подсетио сам да су посебно зверски убијани Роми, да нису били поштеђени ни Албанци, нарочито они блиски Ругови и његовом ДСК. Посебно интересатне су дневне заповести јединицама ОВК, разни протоколи, наређења јединицама о борбеним дејствима, наредбе о формирању група за киднаповање Срба и њихове физичке ликвидације. У тој документацији могу се наћи и имена киднапованих и убијених Срба, као и имена извршилаца тих злочина.

Карла дел Понте је била врло задовољна добијеним доказима. У знак поштовања нашег труда на шест ЦД дискова предала је тужиоцу Драгољубу Станковићу комплетну документацију о изношењу више милијарди долара из Србије на Кипар и финансијским истрагама које све то разоткривају.

Напоменула је да сада треба заштити сведоке и кренути у озбиљне истраге. Хашко тужилаштво, у којем су многи ангажовани попут Џефрија Најса и др Невенке Тромп, у то време били нескривено на страни Алабаца, очекивано није се прославило по питању заштите сведока. Само у случају Харадина убијено је 40 сведока.

Не верујући много у правду пред Хашким трибуналом све доказе однете у Хаг предали смо и надлежним српским тужилаштвима. Судске и тужилачке предмете смо вратили надлежнима а део докумената које нисмо морали да враћамо похранили смо у посебно обезбеђене просторије у згради СИВ – три. Копије истих, сваке године на три до четири конференције за штампу др Владан Батић је јавно презентирао указујући о огромним размерама злочина почињених од стране припадника ОВК и њихових помагача са севера Албаније.

После објављивања књиге Карле дел Понте „Лов: ја и ратни злочинци“ из 2008. године формирана је Комисија за парламентарну истрагу при Савету Европе. Др Владан Батић је већ тада био тешко болестан. У тим тренуцима, његов велики пријатељ и саборац др Милан Ст. Протић био је амбасадор у Швајцарској. То је било од непроцењивог значаја јер је Милан знао где су докази и познавао је људе из српског Тужилаштва за ратне злочине. У том Тужилаштву су сакупили, обрадили и процесуирали бројне нове доказе.

Владан није дочекао Извештај Дика Мартија, али је у аманет оставио да се кад год се за то укаже прилика мора подсећати на зверске злочине челника ОВК.

Када су Клинт Вилијамс и потом Дејвид Швендимен као челни људи специјалних истражитељских тимова које формирала Европска комисија потврдили наводе из извештаја Дика Мартија смело сам прогнозирао да ће руководство ОВК заврштии на оптуженичкој клупи. Када је Дејвид Швендимен изабран за првог тужиоца специјализованог тужилачког одељена, па када је холандски парламент ратификовао међународни уговор о седишту сепцијализовнаог суда за злочине ОВК у Хагу опет сам јавно изјавио да Тачи, Весељи и Харадинај не могу избећи јавно обелодањивање оптужница. Исто сам рекао и када су добили зграду Еуропола за седиште суда тј. Специјалног већа, па потом и 20 милион евра за рад од Европске комисије, када су биране судије Специјалног већа за ратне злочине ОВК, када је усвајан Статут и Правилник о поступку и доказивању тог већа од стране судија. Те моје изјаве у већем делу стручне јавности дочекиване су са сумњом и понекад са подсмехом, нарочито када је напрасно пензионисан Дејвид Шведиман почетком 2018. године или када је Уставни суд Косова вратио на дораду девет одредби поменутог Правилника. Изгледало је да је дошао крај овом суду када су се у косовском Парламенту појавиле иницијативе за укидање овог Специјалног већа. Упорно сам понављао да је формирање овог суда тј. Већа велики корак у напред у утврђивању правде у региону и за опстанак преосталих Срба на Космету. Био сам уверен у то, јер сам знао да је Швединмен са својим тимом испитао 600 сведока у истрагама вођеним на териториј девет држава. Био сам убеђен и због пророчанста и клетви др Владана Батића да ће се судити свим челницима ОВК и да ће бити хапшења због злочина над Србима и над неалбанским становништовом на Космету.

Убеђен сам да ће бити и осуђујућих пресуда иако је протекло дугих 20 година и да је то је итекако отежавајући фактор у доказним поступцима. Сигуран сам да ће и даље бити политичких утиција на овај Суд и покушаја да се он неутралише. Овај текст сам морао да напишем и да признам да је др Владин Батић био у праву када ми је 2003. године наредио да кажем, да Змији и осталима не гине оптуженичка клупа. Из примера како се др Владан Батић упорно и фанатично борио за правду у случају жртва ОВК може се само извући закључак да су чуда могућа, да се никад не треба предавати и треба веровати у њих.

Извор:
НОВА