Србији су неопходне младе и храбре судије

ШТА ЕВРОПА ОЧЕKУЈЕ ОД СРПСКИХ СУДИЈА

• Oсновни проблем судија у Србији је потпуно несвесно ослањање на извршну власт и на одлуке других органа власти у доношењу одлука судске власти.

• Када се орган извршне власти обрати суду, судије у Србији гледају да само овере мишљење тог органа. А требало би да буде обрнуто, јер је то притисак на суд и судију.

• Треба да постоји пословична сумњичавост суда према извршној власти.
• Поучна афера „Кетрин Ган“ у В. Британији

Пише: Проф. др Александар Фатић *

Најновији извештај Европске комисије о стању (намерно кажем стању, уместо “напретку”) Србије у европској интеграцији указује на фактичко назадовање, пре свега у области судства, а потом и у области слободе медија. О слободи медија се довољно говори, и контрола медија од стране државе  је више него очигледна, али се о независности судства и зависности судства од извршне власти не говори довољно прецизно.

У нашој јавности се о независности судова говори пре свега у смислу независности у избору и напредовању судија, у смислу структуре Високог савета судства и указује се на проблем што у ВСС постоје политички именована лица (представници парламентарне власти и “угледни правници”, за које се до сада показало да су правници режима, који се као такви делегирају у највише судове и у највише органе судске власти).

Од понашања судија зависи колико ће правосуђе бити независно

Ова димензија независности судства није суштинска. Наиме, људи на врху судске власти су релативно малобројни, а број судија у Србији је велики. Од понашања судија зависи колико ће правосуђе бити независно, а основни проблем је потпуно несвесно ослањање на извршну власт и на одлуке других органа власти у доношењу одлука судске власти.

У Србији постоји извесна ментална блокада у односу на независност правосуђа коју могу пробити само млади људи. Зато је од суштинског значаја како ће се поставити младе судије.

Живимо у земљи у којој судови рутински одлучују на основу предлога извршне власти, било да се ради о сведочењима службених лица, било о различитим “мишљењима” и “налазима” министарстава и других органа извршне власти. У том менталитету потпуно је несхваћено да суд мора поступати са резервом према извршној власти: да он мора имати сумњу према тој власти. У једном демократском друштву, најгоре што нека странка пред судом може да уради је да обезбеди подршку неког органа извршне власти, и да ти органи почну да учествују у поступку. Тада суд реагује супротно, јер види да је реч о притиску на суд и покушају да се суд манипулише. Kод нас је ситуација обрнута: када се орган извршне власти обрати суду, судије гледају да само овере мишљење тог органа.

Kада су летос тучени грађани који су протествовали, судије прекршајних и основних судова су људе осуђивали на затворске казне на основу сведочења полицајаца. Онда су руководиоци полиције кукали како је једна полиција морала да бије зле демонстранте који су је напали, а потом је Заштитник грађана изјавио да полиција није погрешила што је измлатила грађане, јер је то било “у складу са законом”.

У одсуству парламентарне власти, какву сад имамо, уз инструменталисан врх судске власти, и уз потпуно поданичко понашање Заштитника грађана, који одлуке доноси на основу извештаја органа извршне власти, и брани власт у најважнијим питањима, једина нада за правду и последња брана неправди су судије.

Суд је ту да заштити грађанина онда када ни један други орган неће да га заштити, и поготово тада.

Управо зато је независност суда толико важна, и управо зато је “свежа крв” у судовима претпоставка да уопште добијемо праве судове и праве судије, јер досадашње стање, част изузецима, потпуно је супротно ономе што означава независно судство. Преписивање туђих одлука и сведочења није судство, него подаништво.

Био сам сведок чувене афере „Kетрин Ган“ у В. Британији

У току 2003-4. године сам био гостујући предавач на Лондонској школи економије и политичких наука  (ЛСЕ) London School of Economics and Political Science. За те две године, био сам сведок чувене афере „Kетрин Ган“.

Kетрин Ган је била преводилац за азијске језике у британској обавештајној служби. Случајно је дошла до мејла једног од обавештајаца који је указивао на договоре да се прислушкују чланови ирачке делагације у Великој Британији. Није имала коме да се обрати, а као грађанин није хтела да ћути, па је информације дала медијима. Kао резултат, ухапшена је  2003. године по Закону о националној безбедности, због одавања поверљивих података. Претила јој је затворска казна од више од 10 година.

Одлично се сећам семинара са младим докторантима права на ЛСЕ када се дискутовало о текућем случају. Семинар је био у продужетку предавања које смо имали четвртком ујутро. Тог четвртка било је саслушање Kетрин Ган. Министарство унутрашњих послова и још неке његове службе послале су суду “мишљења” и предлоге са циљем да дискредитују Kетрин Ган, и тражили су да јој се одреде забрану изношења података “gagging orders”, односно да јој се нареди да не сме износити информације које је сазнала на радном месту, те да буде осуђена на максималну казну затвора. Министар се појавио на телевизији тражећи да “недостојна службеница” буде достојно кажњена. Извршна власт је била бритка као сабља: хтели су уништење особе којој систем није пружио ни зрно подршке.

::::::::::::::::::::

Случај Кетрин Ган

Видео прилог траје 2,20 секунди

:::::::::::::::::::::

А онда је на сцену ступио судија. Још увек се сећам замрзнутог израза лица главног саветника министра унутрашњих послова на вестима тог поподнева када је коментарисао наредбу суда: налог министру унутрашњих послова да у року од 24 часа достави све поверљиве информације о којима је Kетрин Ган говорила суду и јавности, захтев јавном тужилаштву да испита начелнике свих органа министарства унутрањих послова који су се обраћали суду и достављали поднеске у вези са Kетрин Ган, и одлуку да Kетрин Ган одмах буде пуштена и да јој буде експлицитно предочено да има право јавно да говори о свему што је сазнала.

Сећам се колико сам био шокиран тим исходом, али се још више сећам да докторанти који су похађали семинар нису били изненађени: за њих је то био занимљив, али сасвим вероватан исход с обзиром на пословичну сумњичавост суда према извршној власти.

Суд је последња брана неправди

Прича се ту не завршава. Пар дана касније, када је један од саветника министра унутрашњих послова коментарисао Kетрин Ган као особу коју су “сви органи власти окарактерисали као проблематичну”, исти судија је наложио да се тај саветник појави пред судом да објасни своје понашање под претњом хапшења и одређивања притвора због непоштовања суда.

То је независност правосуђа. У таквој ситуацији нико и не размишља о томе да ли се врховни органи судске власти бирају са или без “угледних правника” режима, јер судије, праве судије, нико не може да контролише, а извршна власт “не сме да им изађе на очи”.

Ето, то је разлог за извештај Европске уније о Србији. Чињеница да то тако ни изблиза није у Србији, а да тако бити мора.

То је и разлог зашто када размишљамо о правди и европским вредностима не треба да се бавимо процедуралним стварима.

Треба да гледамо у очи судија. Да видимо шта се у њима налази. Има ли ту искре животног нагона противљења административном злу, поготово онда када је пред судом неко кога извршна власт не штити.

Суд је последња брана неправди, која постоји управо за ситуације у којима извршна и друга власт човека не брани.

У очима судије крије се будућност свих нас.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ