Протест против женствености

[Овај чланак првобитно је објављен у часопису SALVO (www.salvomag.com).Преносимо га овде уз одобрење. – Ур.]

Прошле недеље на хиљаде жена у градовима широм САД-а изашло је на улице поводом „Женског марша 2020”, пренели су Глас Америке  и друге медијске куће. Сврха овогодишњег протеста веома је специфична и уско одређена – гласати против председника Доналда Трампа и протестовати против номинације судије Ејми Кони Барет за Врховни суд.

Идеолошка ускогрудост заштитни је знак „Женског марша” још од његовог зачетка 2017. године, када је први пут организован у знак протеста против избора председника Трампа. Па ипак, како стоји у изјави о мисији „Женског марша”, он постоји да би „црпео политичку моћ различитих жена и њихових заједница како би дошло до промене која преобразити друштво”. Марш је изгледа посвећен „интерсекционалном образовању о палети разноврсних питања” и „уништавању тлачитељских система путем ненасилног отпора и изградње инклузивних структура предвођених самоопредељењем, достојанством и поштовањем”.

Насупрот тврдњама организатора да желе „ненасилан отпор” и инклузију са уважавањем, пролајф демонстранти који су присуствовали овогодишњем маршу и овог пута су били мета злостављања. Према извештају портала LifeSiteNews, учесници „Женског марша” су „гађали водом, прскали фарбом, засипали увредама и физички напали представнике организације Студенти за живот”. Једна од њих је изјавила: „Били смо сведоци вандализма, напада: гурали су ме, ударали, истргли ми телефон из руке и испрскали ме фарбом”. Једној трудници која је протестовала против марша речено је да абортира ћерку.

Жене из „Женског марша” заправо уопште не желе да представљају све жене, без обзира на то шта стоји у њиховој изјави о мисији. Да то желе, оне би прославиле кандидатуру Ејми Кони Барет – једне од пет жена и двеју мајки које су икада номиноване за Врховни суд (друга мајка била је Рут Бејдер Гинсберг). Да је радикалној феминистичкој идеологији заиста стало до жена, њене следбенице би славиле саму помисао на то да једна мајка буде судија Врховног суда. Уосталом, и поред свих напора и деловања културе смрти, огромна већина жена и даље жели да се оствари у улози мајке. Али уместо да то прославе, феминисткиње насилно протестују на улицама јер ако Баретова буде изабрана, Врховни суд добиће конзервативну већину која ће барем бити у могућности да повуче пресуду у случају Роу против Вејда – мада је чак и судија Барет рекла да је то мало вероватно.

Наравно, постоје и друге жене које феминизам игнорише, а то су оне које страдају у абортусима. Абортус због пола детета огроман је светски проблем. Према једној анализи, процењује се да је отприлике 23 милиона жена страдало пре него што је угледало светлост дана, нарочито у Кини и Индији, земљама које су сад суочене са огромним мањком женског становништва. Ко зна шта би те жене постигле у животу? Па ипак, Институт Гутмахер, који подржава абортивну индустрију, тврди да не треба забранити абортус због пола или расе јер таква политика не дозвољава женама да доносе одлуке које су најбоље за њих – чак и кад су такве одлуке мотивисане изразитим предрасудама према женама или културним притиском родбине и породице.

Ова радикална струја феминизма такође игнорише жене које су способне за велика достигнућа и поред тога што имају децу– и у томе заиста и успеју. Можда делује контраинтуитивно, али истраживања почињу да показују да деца заправо повећавају женину продуктивност и креативност. Сама судија Барет представља сјајан пример тога – пример жене која може да има изузетну каријеру и да се истовремено и безусловно посвети породици. Али наратив радикалних феминисткиња не може да обухвати и те жене јер би то омогућило одређену интелектуалну флексибилност која ће можда почети да говори да не мораш да убијеш своје дете да би успела у животу, или да постоје и други показатељи „успеха” осим оних везаних за каријеру.

Нема сумње да предрасуде постоје и да се с њима треба суочити. Али шта ако је женина амбиција да буде домаћица која гаји децу? Шта ако је њена амбиција да има посао са скраћеним радним временом како би се бавила нечим што воли, а да уз то и више времена проведе код куће? (Анкете компанија PewиGallup и даље показују да све мање жена бира пуно радно време уместо скраћеног, кад год то околности дозвољавају; недавна истраживања такође су показала да жене лекари и адвокати, нарочито оне које имају децу, желе да раде скраћено радно време.) Има ли у савременом феминизму места за оно што жене заиста желе?

У књизи „Непоправљива штета”(Irreversible Damage), Ебигејл Шријер пише следеће у последњем поглављу: „Морамо престати да од девојаштва правимо патологију”, која, сматра она, наводи тинејџерке да се идентификују као „трансродне” у све већем броју. Савремени феминизам је од женствености направио патологију инсистирајући на једном једином приступу женствености – оном који се залаже за смрт. За њих, „жена” мора да се залаже за абортус, гласа за Бајдена, заговара „репродуктивна права” (шта год то значило) и жели да се попне на врх корпоративне лествице ма колико је то коштало. За жене које покушају да буду „феминисткиње” на било који други начин – па и тако што пригрле своју урођену способност да затрудне и роде дете – нема места на такозваном „Женском маршу”.

Извор: ИФН