Илузиониста Вучић и министарства смрти

Свако данас може бити министар

• Ни једностраначки парламент, а ни ова пренесена трудноћа Владе, све у збиру, не завређују ни једну једину озбиљну реч;
• Свако може бити министар, највиши државни чиновник, или директор статешки важног јавног предузећа уколико је апсолутно лојалан и бескрајно понизан;
• Сваки ресор и јавно предузеће јесу златна кока за партијски рачун или лични џеп, али њихово незнање и нестручност и њихов нерад у општем интересу генеришу катастрофалне последице по животе грађана;

Пише: Славко Живанов

Требало је да прође више од четири месеца након одржаних избора да Србија добије Владу упркос чињеници да је после гласања усрећена с такорећи једностраначким парламентом и владајућом странком која чврсто контролише трочетвртинску већину у њему. Преостала четвртина посланика „опозиције“ утркује се у додворавању и подржавању већине, односно, мирне душе закључујемо да парламентарна опозиција у Србији – не постоји.

Међутим, ни једностраначки парламент, а ни ова пренесена трудноћа Владе, све у збиру, не завређују ни једну једину озбиљну реч. Јер сви заједно не вреде ни колико по луле дувана.

Могао је Вучић уместо свих ових 23 министара и председника Владе да именује кокошке, ћурке или какву другу пернату живину, и у суштини никакве разлике не би било. Могао је, такође, преко „Алиекспреса“ да купи 24 кинеска робота и постави их у кабинете. Они сем струје ништа трошили не би и то би за Србију било и боље. Али, ни та умилна перната бића, а ни ови киборзи не би могли да створе привид да се нешто озбиљно ради и нешто корисно за Србију ствара.

На једној страни Вучић ствара илузију да уводи новине, меша кадровске карте у својој странци, купује време од странаца, а у суштини не мења ништа од своје штеточинске политике. Заправо он повлачи надреалне потезе заигравајући се са замишљеним непријатељем. Створивши неку имагинарну слику о тим својим непријатељима он их као побеђује „бриљантним“ тактичким потезима и кадровским решењима а да заправо ту никаквог здравог разума нема. Ако свом бирачком телу може да подметне једну Ану Брнабић, Вулина, Весића или Марка Ђурића, ако проширену галерију ликова може да подметне међународној заједници – о каквим тактичким (кадровским) маневрима можемо озбиљно говорити?

Овде је реч о околностима у којима Вучић и даље сам управља Србијом, контролишући сваки сегмент власти; још увек му не пада на памет да положи рачун за катастрофални биланс похарања Србије; давиће још више грађанске слободе; водиће још крволочније ратове против професионалних медија и слободе јавне речи. Чвршће и осионије кретаће се путем фашистоидности ка тоталитаризму. И богатиће се. О да, нарочито ће се богатити.

Друга тековина Вучићеве владавине јесте то што свако може бити министар, највиши државни чиновник, или директор статешки важног јавног предузећа уколико је апсолутно лојалан и бескрајно понизан. Такав степен идолопоклонства не може се видети чак ни у неким тоталитаристичким државама, а већина социјалистичких држава Европе из хладноратовског времена, у овом контексту, биле су државе високе демократије у односу на садашње (жалосно) стање Србије. Култ личности вође међу члановима партије, у овој размери, није се неговао чак ни у Чаушесковој Румунији.

Али, новоље никада не долазе саме. Списак свих ових малигних појава није коначан. Живот у Србији, а пре свега проблеми који пред грађане излазе не могу се решавати у телевизијским наступима и пропагандом. Сваки ресор министарства и свако јавно предузеће јесу златна кока за партијски рачун или лични џеп, али на другој страни, њихово незнање и нестручност и њихов нерад у општем интересу генеришу катастрофалне последице по животе грађана. Одуство нормалног рада здравственог система, подређивање тог система „Ковиду“, онемогућио је хиљадама људи доскорашњи какав-такав ниво лечења. Онколошки скрининг је готово укинут. Редовне контроле хроничних болесника практично су онемогућене. Здравствени систем је пренапрегнут, а сва одговорност наваљена на први ред, примарну здравствену заштиту, домове здравља, изабране лекаре. Данас се приоритетно збрињавају једино хитни случајеви, а знатан број интервенција у таквим случајевима своди се тек на минимално одлагање коначног краја.

У просвети опет реформе. Недоследни програми. Експерименти. Онлајн настава. Инфлација приватних факултета, купљених диплома, плагирања докторатâ. Штанцовање високошколских диплома завршава се запошљавањем у јавном сектору, јер приватном сектору такви „стручњаци“ нису потребни. Држава остаје без ваљано образованих људи, без супстанце за развој и опстанак.

Крчми се државна имовина, задужује држава, а кредитима плаћају буразерски намештени тендери. Новац се прелива у приватне џепове, а грађанима намиче дужничко ропство.

Све је више старих у демографском профилу становништва. Млади одлазе одлучни да се никада за стално не врате. У иностранству оснивају породице, а њиховој деци српски језик није основни.

У Србији се шире беда, ропство и гробља.

Вучићева министарства реемитују илузију коју ствара Господар Србије, а безначајни министри папагајски понављају речи Великог илузионисте, док стварна Србија и грађани у њој умиру под њиховим јармом…

Кад једнога дана Вучић оде с власти, и кад престане хипнотишућа емисија његових пропагандних центара моћи сви који преостану и претекну коначно ће видети збиљу – видеће само пепео и спаљену земљу.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ