Марион Марешал ле Пен: Морамо одбранити Француску од радикалног ислама

Победа се не може остварити искључиво легалистичким методама. Ради се о историјској, духовној, културној, интелектуалној и образовној бици. Реч је о сукобу цивилизација.

Ево, дакле, 267. жртве исламизма од 2012. године. Након дјеце, војника, полицијског пара који је преклан пред својим малољетним сином, новинара, адолесцената у Марсељу, обезглављеног директора предузећа, свештеника у цркви и небројених жртава у Батаклану (масовно убиство у париској концертној дворани почињено 13. новембра 2015.) или оних у Ници, стигло се и до професора.

Све личи на хорор причу која се понавља, али овога пута разлика је у томе што се у првом плану нашло вишеструко саучесништво, људски ланац оних који који су нацртали мету за одстрел, такорећи – фатва верзија 2.0, прије него што је убица спровео свој наум у дело. Ту наилазимо на ђаке, професоре, локална удружења, имаме и анонимне интернет комуникације. Па ипак, оваква је оптужба, иако изгледа да није изолован случај у оквиру француског просветног система, овом приликом пронашла свог џелата.

И онда, суочени са свим овим, ми причамо о „сепаратизму“, избегавајући да напоменемо да термин „исламизам“ проистиче из ријечи „ислам“. Дакле, употреба ове ријечи није адекватна и само апроксимативно описује ствари: сепаратизам означава врсту политичке платформе која за циљ има независност одређеног народа. Исламисти не траже одвајање неког дијела територије – они желе да потчине комплетно француско друштво шеријатском закону.

Овдје се о ради о врсти субверзивног дјеловања које је организовано изнутра а често потхрањивано споља. Овај спољашњи утицај се напаја оданошћу појединаца: у овом случају, за добар дио муслимана, огледа се кроз њихову приврженост земљи поријекла, припадност Уми (исламској заједници), сунитском исламу, итд.

Њихово оружје: бројност, младост, савезници у виду западњачких покајничких исламо-љевичара, обавезујуће вриједности суживота, банализована људска права, ислам који је у глобалној експанзији.

А наше? Секуларизам и мало шта друго.

Секуларизам није довољан

Убијеђена сам да они који призивају „Републику“ као магичну формулу и посвуда истичу секуларизам не потежу право оружје, и при томе заобилазе суштину. Секуларизам има своје мјесто у једној врсти глобалног одговора, али он није довољан. Ми од секуларизма захтијевамо немогуће. Зазивамо као очигледан и у Европи прихваћен концепт оно што је исламском свијету непознато: подвојеност јавног и приватног, духовног и световног, политичког и религиозног, што би рекли – Богу Божије, а цару царево.

Фразеологија нема никаквог дејства, посебно међу већим дијелом француске муслиманске омладине. Подсјећам, њих 74 одсто дају предност вјерским увјерењима над „вриједностима Републике“, док њих 26 одсто не осуђује џихадисте (сондажа Ифоп-а из 2020. на испитаницима између 15 и 24 година). Позивати се искључиво на секуларизам против исламизма није ништа друго до начин да се дебата сведе на религијско поље, уз игнорисање чињенице да је то и социолошко питање. То значи зажмурити на тему имиграције, на ендемску делинквенцију која је плодно тле за радикализацију, на исламски комунитаризам, на неуспјешну асимилацију. Укратко, на цивилизацијску димензију проблема.

Престанимо да шминкамо стварност и да гледамо кроз застарелу антиклерикалну призму: у Француској немамо пороблем са католицизмом, протестантизмом, јудаизмом или будизмом. Ми имамо проблем искључиво са радикалним исламом. А тај феномен нећемо успјети да сузбијемо тако што ћемо омогућити исте почетне позиције свима како бисмо смирили сопствену савест, односно ако их будемо успутно и повремено санкционисали, посебно по питању нелиценцираних приватних школа.

Исто је тако неефикасно исцрпљивати се у жељи да створимо некакав „француски ислам“. Пилитиколог Фредерик Сент Клер је у праву када каже: „Улога француске државе није у томе да разликује добар од лошег ислама или да фаворизује неки просветитељски ислам. То је на муслиманима да ураде, ако то желе. На држави је креира национални политички и културолошки оквир“. Илузорно је очекивати од државе да се бави теологијом, тражити да се бави контролом ислама фаворизујући одређене струје у односу на друге, да себи креира вјештачке саговорнике, будући да ислам нема свештенство, или захтијевати од ње да уклони питање вјере из јавног простора. Држава је секуларна и то мора да остане, насупрот њој је друштво које то није.

Задовољити се стављањем секуларизма у први план је, по мени, ништа друго до попустљивост која се покушава представити као одлучност. То је политички коректан начин да се заштитимо од критике за „довођење у везу неспојивог“ која паралише духове, чиме се затвара дебата и онемогућава свако даље промишљање на ову тему. Неке ствари треба рећи отворено: ако се умерени муслимани осјећају прозваним кад ми осудимо исламизам, то је зато што недостатак одређености долази са њихове, а не са наше стране. Чак су и њихови дојучерашњи саборци (Интернационална лига против расизма и антисемитизма – LICRA –, СОС раcизам – SOS racisme – и остали) променили причу, па сада осуђују Удружење против исламофобије у Француској (CCIF) које је блиско Муслиманској браћи.

Модел који не функционише

Какву им слику шаљемо? За њих, ми смо безбожници, сладострасници, конзумеристи, атеисти који презиру светињу. Ми смо друштво празнине, саможивости и релативизма. За њих смо ми убили Бога, отаџбину, породицу. Они виде друштво без храбрости, добро само у организовању протестних шетњи, паљењу свећа и узвикивању пароле „не заслужујете моју мржњу“. Насупрот њима, ми смо ти који су заборавили на чињеницу да се ислам и Европа налазе у константном сукобу још од 13. вијека.

Наша влада се надала да ће побудити међусобно поштовање и социјалну кохезију кроз модел „суживота“. Њени промотери су замишљали – и даље то чине – да ће брисање историјских трагова француске нације, одузимање првенства нашој традицији, одрицање од захтева у погледу асимилације, третирање свих култура на једнак начин, показивање „великодушности“ у примјени закона и „разумно прилагођавање” спречити да се странци осећају „искључено“, што би допринело њиховој интеграцији у француско друштво.

Резултата неће бити: зашто би странци постали привржени оном друштвеном моделу којег ни његови директни наследници више не желе да бране? Зашто би се они одрекли својих изворних вриједности у друштву које прихвата да не намеће своје референтне вриједности, или да стане иза било какве посебности или друштвене норме? У име толеранције, мултикултурализам је успио да уништи још једну слободу – слободу изражавања, и то након што је успио да редукује слободу кретања, услед све већег насиља и несигурности, као и право на слободан приступ образовању, укидајући могућност школовања од куће или кроз санкционисање свих приватних школа.

Они су повјеровали да се либерално друштво, лишено прошлости, без колективног морала и заједничких упоришних тачака, може сабрати око индивидуалних слобода као врхунске вриједности. Повјеровали су да је модел тако супериоран да ће му се сваки странац, природно, прикључити. Саможива слобода, конформизам и куповна моћ су неизбежно морали да оставе за собом „мрачњаштво“, на исти начин како је разум требало да превагне у односу на системе вјеровања и саму религију као такву. Ово нас враћа на непознавање саме суштине људске душе, на историјску амнезију, на промишљање искључиво из перспективе француског свијета, уз игнорисање великих цивилизацијских покрета.

Али сада је доведена у питање способност европског разуђивања: школе више не еманципују, из авиона је видљиво да снага привлачности коју има ислам односи превагу над нашим вриједностима. Неко ће одговорити: „Како да не, а универзализам, просветитељство, људска права!“. На крају, све те идеје биће искоришћене као у џудо техници, гдје борац снагу свог противника окреће против њега.

Универзализам је, у њиховом поимању, постао обичан хир колонизатора, убијеђених у супериорност властите културе. Универзализам је некада подразумевао извоз француске културе, али ево већ извесно време он подразумева расно мијешање и увоз страних култура на француско тло. А просветитељство? По њима је Волтер био расиста, а његове идеје нијесу ништа друго до згодан инструмент доминације Европљана над остатком свијета.

Шта са људским правима? Овај иницијално симболички појам је постао правничко оружје које данас дозвољава терористи да буде заштићен, сакрализујући, на пример, право на окупљање породице и ограничавајући слободу изражавања у име „религиозног мира“ (пресуда ECHR-а из 2018. године).

Ми бранимо Француску

Нећемо моћи да побиједимо само уз употребу апстрактних концепата, попут „вриједности Републике“, за које више нико не зна шта подразумевају, будући да се користе погрешно и селективно (како би се морално и политички дисквалификовали самосвесни појединци који јасно указују на драму коју живимо у овом моменту). Против исламскистичког мрачњаштва се не може борити само законом, већ та борба мора да се води и у нашим срцима. Не ради се о сукобу између Републике и Француске (секуларизам се у француској повезује са увођењем републиканског уређења; прим. НС), већ о томе да се прво не користи као еуфемизам за друго. Данас нису нападнуте републиканске вриједности, већ управо француске вриједности. Стога ми морамо да бранимо Француску.

Морамо разумети чињеницу да прихватање муслимана који су француске патриоте не значи да морамо постати муслиманска нација, или исламска република, што је сценарио који није толико невјероватан кад се узму у обзир актуелна демографска кретања.

Зато је потребно да наша уверења буду праћена чврстом одлучношћу да драстично смањимо имиграцију; да реформишемо законодавство у области држављанства и права на азил; да проширимо дијапазон прекршаја који ће бити санкционисани одузимањем држављанства; да строго поштујемо закон; да се боримо против свих иностраних утицаја – било финансијских или религијских – на нашој територији; да одбацимо концепт моралне уцене на основу тезе о исламофобији; да валоризујујемо сопствено културно наслеђе; и да удружимо све друштвене актере, нарочито у школама, уз неумољиве санкције за најтврдоглавије преступнике.

Побједа се не може остварити искључиво легалистичким методама. Ради се о историјској, духовној, културној, интелектуалној и образовној бици, која се води на глобалном нивоу. То је и морална борба у којој треба да се самопотврдимо, поносни на оно што јесмо. Ради се о борби цивилизација, и свако ко одбија да види ову димензију унапријед је изгубио.

Превео Мрђан Јечменица

Извор:
ИСКРА