Бити Предраг Кон

Пише: Војин Ракић

Године 1999. изашао је филм под називом „Бити Џон Малкович“ („Being John Malkovich“), у коме је главну улогу тумачио истоимени глумац.

Отприлике годину дана после излажења поменутог филма пао је ауторитарни режим Слободана Милошевића.

Сада, 20 година касније, ухватио сам себе да повремено замишљам шта све значи „бити Предраг Кон“, односно припадник стручног дела „Кризног штаба“ који нисам приметио да се бави медицином, већ готово искључиво односима са јавношћу – разуме се у служби режима А. Вучића.

Формулисао сам и питање у вези са том појавом.

Нисам нашао одговор на своје питање, иако сам га упутио и одређеном броју људи, од којих су неки лекари у Кризном штабу.

Из различитих делова упућене „чаршије“ добијао сам пак одговоре да се лекари из Кризног штаба, који се могу звати и Предраг Кон, плаше да га напусте јер им се прети да ће им се нешто лоше догодити ако то учине, али и одговоре да се „уграђују“ или им је стављено у изглед „уграђивање“ у набавку медицинске опреме која се купује по нижим ценама (или чак донира), а продаје по вишим ценама.

Не бих желео да је то истина, иако сам упознат са тим да режим има обичај и да прети (знам чак из свог личног искуства, откако сам изнео податке из истраживања о ковид 19 пандемији које сам са својим тимом радио у оквиру Управе за Европу УНЕСКО катедре за биоетику), а из медија редовно сазнајемо да се новац пореских обвезника слива у приватне компаније блиских рођака мафијаша и мафијашица на власти, да се тргује наркотицима, децом, старатељствима, оружјем, да се пере новац…

Али опет, зашто нисам устукнуо услед претњи, зашто нисам пристао на сарадњу са организованом криминалном групом на власти, зашто то нису учинили потписници петиције „Уједињени против ковида“, као и многи други грађани ове земље?

Ваљда зато што неким људима, чији број ипак не би требало занемарити, није једноставно да буду Предраг Кон.

Предрагу Кону се додуше мора одати признање да је током седмице која је за нама покушао да каже да је Кризни штаб износио нетачне податке о оболелима/умрлима, троструко умањујући бројке, али да су за то криви информатичари (не знам само како се може грешити у тако једноставној информатичарској радњи, уколико си писмен и уколико имаш довољно добар вид да си у стању да прочиташ шта пише на екрану монитора и која се слова и бројке налазе на тастатури).

Ипак, чак и на то што је рекао, Кону је речено „но, но“, те је он брже боље устукнуо.

Потписници петиције „Уједињени против ковида“ нису устукнули ни када је режим почео са одмаздама.

Прво су облаћени од стране једне истакнуте чланице Кризног штаба, и то зато што нису епидемиолози и инфектолози, а и у другим погледима наводно недовољно компетентни као што су поменута особа, Кон, Несторовић и други чланови стручног дела Кризног штаба.

Но, то је било док је петиција бројала око 300 потписника. Сада их је десетак пута више, има међу њиме бројних инфектолога, епидемиолога, а листа врви од анестезиолога који су иначе, заједно са пулмолозима, на „првој линији одбране“ са тешко оболелим ковид 19 пацијентима.

Многи од њих су озбиљни стручњаци, који су због професионалног морала, одговорности према људским животима, истине, па ако хоћемо и због Хипократове заклетве, били спремни да угрозе своја радна места и материјалну егзистенцију својих породица.

Притом, међу њима нема људи које читава медицинска заједница у Србији познаје под надимком др Смрт, нема бивших сарадника Земунског клана, а и нема политичара, посебно не политичара склоних криминалу.

Кризни штаб води особа која је сасвим случајно премијерка чији рођени брат, како из медија сазнајемо, за своју приватну фирму добија државне послове из области информационих технологија, а у Кризном штабу се налазе и њен шеф кабинета (који наравно појма нема о прљавим пословима везаним за режимски криминал, за кривотворење података о пандемији, те самим тим што ништа не зна, не може бити ни саучесник), али и имена која се у медијима повезују, између осталог, са Јовањицом, Крушиком, трговином децом и старатељствима у неким центрима за социјални рад, једном министарству и породичним одељењима једног броја судова.

„Уједињени против ковида“ и многи други слободни грађани и узбуњивачи нису се уплашили поменуте мафије која по својим биографијама доиста делује застрашујуће.

Наравно, премијерка је, иако по Уставу има већа овлашћења и моћ у држави од председника Републике, само његов пуки извршни орган.

Она то и показује, у својој дирљивој покорности према вођи, и тиме како га ословљава („шефе“), како имитира његов стил опхођења према новинарима, као и својим погледом који усмерава према њему (који је надмашила само једна друга индивидуа, те је можда баш тим погледам и заслужила амбасадорско место у САД).

Ако је шефица Кризног штаба у таквом менталном стању у односу на свога „шефа“, нема никакве сумње да је и читав Кризни штаб „под утицајем“, да се сасвим благо изразим, премијеркиног „шефа“.

Питање је да ли је о кривотворењу података о пандемији сазнања имао и „стручни део“ Кризног штаба.

Ако су добијали од „шефа“ или његове извршитељке или неког другог извршитеља цедуљицу са подацима пред саму конференцију за новинаре, нису могли знати да ли су подаци кривотворени.

Но, то су могли да сазнају већ истог дана, баш онако како су успевали да праве податке сазнају БИРН, НИН и други.

Зашто су онда ћутали?

Немам друго објашњење од тога да су имали карактерну диспозицију коју потписници петиције „Уједињени протв ковида“ и многи други нису имали. Били су у стању да буду Предраг Кон или да глуме истоимену улогу.

Напомена: „Предраг Кон“ се у тексту на неким местима користи као име члана Кризног штаба, а на другим местима као метафора.

Извор:
ДАНАС