Духовна герила: Демократски геноцид

Не ради се само о томе да небројени људи умиру лишени здравствене заштите коју би у нормалним условима добили. Човек се убија у појам као мислеће, слободарско и креативно биће.

Под окриљем мрака, у ноћи између 1. и 2. октобра, састао се парламент Француске… али… да ли се стварно састао? Од 576 посланика било је присутно 46 (!!!), дакле 1/12 (!!!) од пуног састава. И нису расправљали о дужини штитника на капи француских цариника него, ни мање ни више, о продужењу ванредног стања у читавој земљи до 1. априла 2021! Ригорозне мере су, разуме се, изгласане „због разумне неопходности“ и то са 26 „за“, 17 „против“ и 3 уздржана посланика. Значи, 26 људи је одредило како ће надаље 50 милиона Француза живети… или пре умирати (о чему ће речи бити врло брзо). „Нама је потребна ова одлука како бисмо заштитили Французе. Вирус се руга сумњичавцима и онима који су у поремећеним душевним стањима“, рекао је том приликом министар здравља. Поврх свега, за 1. јануар 2021. најављен је и закон који ће ванредно стање учинити „перманентним“ (сталним, то јест вечитим). Штавише, као узор се узима канадска провинција Квебек, где је чак забрањено ићи у кућне посете и где је полиција овлашћена да силом упада у станове како би проверила је ли неко кришом дошао у госте (са судским овлашћењем које се преко апликације на мобилном добија за 5 минута!).

При свему томе, у Француској се уопште не расправља нити о побољшању медицинских третмана нити о додатним средствима за лечење, болнице углавном остају затворене, а границе земље и аеродроми потпуно отворени. Због онемогућеног лечења, процењује се да ће од увођења ванредног стања до краја године само од различитих облика рака умрети 4 до 8 хиљада жена. Умире се, и све више се умире управо због мера и од њих. У земљи која је један од твораца модерне демократије, догађа се апсолутна карикатура демократског процеса, која није нимало смешна. Али, где је ту отпор „нормалних људи“? Зашто га, сем на ретким (још неугушеним) платформама на друштвеним мрежама, практично нигде нема?

Својевремено је Винстон Черчил за демократију рекао да ништа не ваља, али да бољег система ипак нема. Кад би му се и дало за право, може му се замерити што није додао да демократију периодично ваља „ресетовати“. Овако, произлази да када се демократија, упркос слабостима, једном успостави, више ништа не може и не треба да се мења (јер, не дај Боже, може се скренути у фашизам или комунизам). А пошто оно што не треба да се мења самим тим делује као да је скоро савршено, онда се демократија узима здраво за готово: „То је – што је, боље не може, друге нам нема. А и шта нам фали?“ Колективни менталитет који се у таквим условима ствара полако, али неизбежно тоне у комодитет и инертност. Могуће је било, истина, током минулих деценија уочити и критички однос према властима у земљама Запада: политичари су корумпирани, естаблишмент је отуђен од народа, на руководећим положајима су неспособњаковићи итд. Али у СИСТЕМ никоме није падало на памет да посумња. „Какви год људи да управљају, систем (каткад и упркос њима) има у виду наше добро, он брине о нама и увек ћемо уживати бар минимум сигурности.“ Западним људима је, стога, немогуће и да замисле да би систем хтео да их систематски понизи, пороби и потамани.

Зато су у погледу колективне свести по овом питању неразвијеније земље, Трећи свет, „банана“ државе и њима сличне – у предности над Западом. Народ је у њима навикао да на власти види или безобзирне диктаторе, или марионете неких страних господара (или обоје истовремено), па од сопствене државе ни не очекује богзна шта. Штавише, спреман је да поверује и у то да „његов“ сопствени систем управо настоји да га понизи, пороби, па чак и потамани, јер се то заправо чини у интересу и по наредби моћника из туђине. Али, они који мисле да живе у земљи која је „сила“ (и који се не узрујавају превише што њихова држава ту силу испољава над слабијима кад и где јој се ћефне), не могу да појме да су изненада постали прве и главне жртве „свог“ система. Они нису у стању да се ослободе заблуде да и даље постоје некаква „Француска“, „Канада“ или „Аустралија“ које, попут неких античких персонификација, воде рачуна о њима, брину и штите их. Није им јасно да су на власти у њиховим државама суперпајаци, мегамарионете и хиперзлочинци, иако би само један незамагљен поглед на лица тих „демократски изабраних државника“ био довољан да се закључи како се ради о бездушним подлацима, дебилима и/или психопатама.

У току је планетарни геноцид. Он се можда реализује скоковито, хаотично и невешто (јер га спроводе поменути идиоти), али по плану који је детаљан, бездушан и неумитан. Јер, не ради се само о томе да, због ванредних стања широм света, небројени људи умиру лишени здравствене заштите коју би у нормалним условима добили. Човек се УБИЈА У ПОЈАМ као мислеће, слободарско и креативно биће. Многи који остану наизглед живи, заправо неће преживети. Они који стварно преживе… они ће причати.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ