Зовем се Невена: Мама је нас петоро нахранила векном хлеба

Имам само једну фотографију из детињства.
– Са сестром и браћом стојим крај Џекијеве кућице коју је комшија тог јутра направио од летви на брзину, јер је нагло захладнело, па да се Џеки не смрзава. Било нам је важно да нас баш ту фотографишу, јер смо вриштали од узбуђења када је Џеки од свих капија у улици њушком гурнуо баш нашу и одлучио да нама заигра репом. Мама, иако се плашила паса, пустила је да га задржимо, она на фотографији стоји скроз иза нас, кућице и Џекија, јер њој је наша радост најважнија. То је увек говорила. Због тога је често и плакала, јер је мислила да смо тужни и гладни и да нам кости вире. И да ће и Џеки бити гладан код нас.

– Да је погледала мало боље ту фотографију, видела би срећних петоро деце, свако на сваког ослоњен. Мало су нам панталоне ижуљане на коленима, али опет не вири кост, посебно не од глади.

– Ја имам седам година, Марија девет, Бранко 11, Милош 14 и Никола три.

– Моје име је Невена и највише волим мамин врућ хлеб. Замеси га сваког јутра око седам и остави да одстоји у плавој вангли, прекрије га крпом и обавезно каже: “Не трчите туда, пустите да лепо накваса. “

– Нисам баш разумела какве везе има трчање са замешеним хлебом, али пошто је увек био тако укусан и крцкав, нико се није усуђивао ни да шета поред прекривене вангле. Сели бисмо на кауч и чекали да мама уђе у кућу са шерпицом помуженог млека. Нисмо имали телевизор, па смо се често играли глувих телефона. Јуче је Никола реч “струја” поновио као “уја”. Он је још мали, али не волимо да га искључујемо из игре. Ми смо тим. Нас шесторо. Мама воли када то кажемо. Некад због тога плаче, некад се смеје. Заправо, насмеје се само. Није се дуго смејала, још од када је тата отишао са поздравом и обећањем: “Зарадићу довољно” и није се више вратио.

– Ја знам да се тата неће враћати, иако нам мама често прича да сигурно много ради да би зарадио пуно, пуно пара да би нам свима купио нову одећу, патике, торбе за школу, бицикл, да би закрпио кров куће и променио прозоре.

– Нико од нас петоро не осети да му нешто фали, осим тате и маминог смејања. Ћебе углављено у прозоре зауставља хладан ваздух, не смрзавамо се. Патике јесу старе, наслеђујемо једни од других, али ноге су нам суве, нису бушни ђонови, можемо да се јуримо у њима. Књиге носимо у торбама, кесама, не знам што је важно да буде нова торба, важно ми је да имам књиге из којих учим, јер волим да учим. Још важније ми је да маму ништа не боли. Да је насмејана. Поносна на нас. Да певуши када меси хлеб и посипа брашно из прстију на астал.

– Волим кад га врућег и нараслог ломи рукама на пет делова, и онда нам тихо каже: Ајде децо, пољубите хлеб, захвалите се, па да лепо једемо. И онда једемо лепо и у тишини. Чује се само клатно зидног сата и Џеки кад јури мачку.

– Спавамо ко сардине у кревету на развлачење, легнемо једно до другог и онда бацимо дебели јорган преко тела ко неки велики талас да нас запљусне. Милошу вире прсти јер је висок, па једино он мора да навлачи чарапе. Мама прича причу Николи да лепше заспе, још је мали, и онда је сви слушамо. Никада је не исприча до краја, јер прва заспе, тако да Црвенкапа никада није ни стигла до баке. Пошто спавам до ње, пољубим је нежно у главу и помазим по краткој коси. Некад осетим откуцаје њеног срца када се грудима наслоним на њена ребра. Тада бих и ја, као она, и плакала и насмејала се, од среће, јер је баш она наша мама.

– Средом развлачимо питу, танко тесто држимо сви око стола ко младину венчаницу, пазећи да се не поцепа, да би јуфка била дугачка и цела. Ја рендам кромпир, а Никола га стојећи на столици, посипа из висине као неке танке гране у олуји. Кад замирише, Џеки се предњим шапама попне на прозор и вири, лижући повремено стакло. Када буде готова, мама увек неколико парчади однесе комшијској деци преко пута, “да се мало осоле”.

– Иако је често била забринута да нам не пружа много тога и да ћемо “помрети неухрањени” ја, сам данас, са 25 година нахрањена најважнијим лекцијама које један родитељ може да пружи својој деци. Уопште ми није важно колико једем, већ шта једем и да ли мене нешто једе. Комад хлеба на ком се увек захвалим, иако га мамине руке не месе више, засити ме боље од сваког ручка у ресторану који могу сада да платим.

– Битна је захвалност, то нас је научила, на ономе што имамо и онда ће нас то сигурно одржати у животу.

– Битно је да не јуримо око вангле са умешеним хлебом, већ да стрпљиво чекамо да она дође и скине крпу са њега. Научила нас је стрпљењу. Срећан је човек који научи још као мали да не може одмах и сада све.

– Битно је и то плакање, колико год да сам ја због њеног била тужна. Тако се чисти душа, сузе носе све труње које боде по телу.

– Битно је прихватити истину, као што је мама једног јутра насред дворишта, поред Џекијеве кућице рекла: “Децо, ваш тата се очигледно неће вратити. Можда нећемо имати нове прозоре и богатију трпезу, али имамо једни друге, ми смо тим.” Никада је нисмо видели тако горду и одлучну. Када себи признаш истину, отпадне пола терета са плећа. Од тада се мама почела смејати све чешће.

– Битно је имати тим, не мора у њему бити шесторо људи, може и двоје, али је важно да имаш на кога да се ослониш, и да се неко на тебе ослони. То је срећа.

– Ја имам успомене којима се храним, најчешће уз хлеб који и сада волим рукама да преломим и малкице посолим. Имам сестру и тројицу браће, мој су кинески зид, не могу да паднем. Имам сузу у оку и осмех на лицу сваки пут када размишљам о мами и њеним нежним рукама, Црвенкапи која никад није стигла до вука да је поједе, добро је. Осетим и данас када ми је хладно топлину тела ушушканих под јорганом. Имам сећања на клемпавог Џекија ког је мама хранила из даљине, увек заобилазећи његову кућицу метрима.

– И имам веру, то је најважније, да слога и љубав могу да нахране човека чак и кад фрижидер није пун, да му може бити топло, чак и без добрих прозора, да може да расте ко тесто под ванглом ако има оне који га стрпљиво чекају и не пожурују, већ поштују његов раст.

– Волела бих да мама може да види какви смо људи постали и како фотографија крај Џекијеве кућице свима нама краси дом ко нека икона.

Извор: Директно