Митр. Филарет Вознесенски: Покров Мајке Божије

…Без обзира молили се ми много или мало, треба да памтимо да су тренуци молитве – најважнији тренуци у нашем животу и ни на који начин не треба то време, те тренутке заменити нечим другим. И само тада, када човек све црквено, све што се тиче Бога и Цркве, стави на прво место, тек онда он може да живи и делује као истинито чадо Цркве, као прави православни хришћанин, и само тада ће код њега, како је говорио о. Јован Кронштатски, “све доћи на своје место“…

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево и сада, на данашњи дан, на дан светлог и радосног празника Покрова Божије Мајке, ми смо поново слушали то јеванђеље које се чита скоро сваки пут на дан Богородичиних празника – повест о томе како је Господ наш Исус Христос посетио дом Марте и њене сестре Марије.

Ово јеванђеље је вероватно добро познато већини из нас. Хтео бих да скренем вашу пажњу на то да се у тој јеванђелској причи установљује устима самог Спаситеља вечни принцип да је духовно више од материјалног, да је вечно више и вредније него земно и пролазно. Ви знате добро ту приповест, знате како се Марта, усрдна и гостољубива домаћица трудила да би примила како доликује, и угостила како доликује, тог драгоценог, најсветијег Госта, Који је благоизволео да уђе под њен кров. Нико не може да укори Марту за њено гостопримство и добродошлицу јер, која домаћица не би хтела да прими Госта како треба? Али Мартина грешка била је у томе што је трудећи се и бринући се о домаћинству, она погрешила у ономе што је главно.

Када је она видела, да њена сестра не узима никаквог учешћа у њеном труду, већ само седи код ногу божанственог Госта и слуша Његове речи, у том тренутку када се она потпуно унела у свој посао – она се смутила и чак полу-прекорно рекла Спаситељу: “Господе, зар је теби свеједно што је моја сестра све то препустила мени да радим?“ (Едину мя остави служити — на цркв.словенском). И даље –отворено тражи од Њега подршку, говорећи: “Рцы убо ей, да ми поможет“ (Реци јој да ми помогне).

Познат је одговор Спаситеља Који је благо и деликатно, а уједно и категорички, одбацио њен захтев; прво јој је указао да се превише труди а потребно је само једно, а затим је отворено одговорио и на њен захтев: “Мария же благую часть избрала (не ти, Марта, већ — Марија), яже не отымется от нея“ (т.ј. твоја молба неће бити испуњена; тај део који је изабрала Марта неће се узети од ње). У тим речима Спаситеља, наравно, има и наговештаја самој Марти да би могла убрзо да заврши те послове и уради оно што је Марија већ урадила – да послуша вечне речи Божанствене Истине.

Недавно сам читао у једним месним новинама како је један данашњи умник-мудрац, мудри у својим очима, у чланку поменувши тај јеванђелски догађај изјавио да је Христос одобрио “’ Маријино губљење времена “. Одмах је видно колико се писац разуме у то дело… Марија је седела узалуд!

Марија је своју душу хранила речима вечног живота. То је та жива вода о којој је Господ говорио Самарјанки, да ће јој Он дати живу воду и ко буде пио ту живу воду, он неће ожеднети довека већ ће то у њему постати извор воде која иде у живот вечни. И ето, ту живу воду је упијала у себе верујућа, предана, љубећа душа свете Марије, а човек “умник“ каже да је она проводила време узалуд!

Памтићемо да је овде установљен одређени принцип да је духовно изнад материјалног. По том принципу, запамтите: све што се тиче Цркве и црквености – је важније од свега.

Код нас, нажалост, врло често није тако. Чак и верујући људи све црквено померају некуда у задњи план. Када их питају: “Зашто нисте били у цркви?“ – они одговарају: “Нисам имао када“. Када их питају: “Зашто тако дуго не постите и не причешћујете се?“ – “Немам времена“. Т.ј. другим речима, од Господа Спаситеља, Који нам се приближава у Својим црквеним молитвословљима, у црквеном животу, а највише – у Причешћу Светим Тајнама, ми се удаљујемо зато што “немамо времена“…

Када се човек жури некуда на службу, или неким послом, жури се на ареодром, он не касни; само у случају неког неочекиваног разлога који независи од њега може да закасни. А када треба да дође у цркву, он не може, не стиже. Нешто друго се показало за њега важније и заузело то место и време које је требало дати Цркви. Врло често код нас бива тако.

Тако да, памтићемо да је духовно више од материјалног и да све, што се тиче Цркве, што се односи на Цркву, има првостепену важност. Изговора ту нема и не може бити.

Црква је Дом Божији. И све што се налази у Цркви, припада, пре свега, њеном најсветијем и божанственом Домаћину и Владару – Господу Богу, Владики свега постојећег и зато је у Цркви – све важно.

Шта се збива у нашим храмовима у току службе Божије? Скоро увек се види како разговарају, причају (некада скупљају одежде у олтару док се служба још није завршила). И много, много има таквих случајева када видиш да права црквеност ту уопште није на првом месту. Када се савршава богослужење и молитва, човек који је присутан у Божијем храму треба сав да се преда молитви а не да се бави нечим другим, макар се то односило и на богослужење.

Тако треба да буде и у личном, приватном животу човека. Неко други каже: “Немам времена за молитву, цео дан сам заузет, немам времена ни за ноћни одмор“. Али није узалуд говорио светитељ Теофан: “Никада се не изговарај тиме да за молитву немаш времена. Значи ти не волиш Бога, не волиш молитву, значи теби се нешто друго показало важније“…

Онај ко заиста стреми Богу и стреми молитви, никада молитву неће заменити за нешто друго, ма шта то друго било. Свети Теофан је говорио: “Памти да је молитва царица. Ево, пред њом је препуна кућа; изгледа да се не може ући – нема места. Али приближава се царица и улази – сви се склањају, отвара се пут за њу, она свуда иде слободно. Тако, говорио је светитељ, треба да буде и са молитвом. Она је царица. Пазите да царичино место не заузме неко од њених потчињених.“

Без обзира молили се ми много или мало, треба да памтимо да су тренуци молитве – најважнији тренуци у нашем животу и ни на који начин не треба то време, те тренутке заменити нечим другим. И само тада, када човек све црквено, све што се тиче Бога и Цркве, стави на прво место, тек онда он може да живи и делује као истинито чадо Цркве, као прави православни хришћанин, и само тада ће код њега, како је говорио о. Јован Кронштатски, “све доћи на своје место“. Амин.

Извор:
ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА