Немачка контролише Србију на „европском путу”, а Американци – војно и геополитички

ЗАПАД ОСТВАРИО СВОЈ СТРАТЕШКИ ЦИЉ – БЕОГРАД У НЕМАЧКО-НАТОВСКОЈ ИНТЕРЕСНОЈ СФЕРИ

Србија се „избацује” из „седла” везаности са Руском Федерацијом уз допуштење реализације  енергетских интереса РФ
Већи део политичке олигархије у Србији налазио се на „платном списку” и „донацијама” неколико моћних држава ЕУ и САД и тако је тај пут обликован
Дачић је припреман за премијера Србије 2012. године. Њему је препорука за премијерско место дошла је из утицајних дипломатских кругова у Београду и Стејт департменту. Сада се Александар Вучић „крчка” као следећи премијер

СРБИЈА је ушла у немачко-натовску интересну сферу.

Немачка ће се држати као протектор поводом Србије на њеном путу ка Европској унији и њеног регионалног статуса, док ће САД Србију контролисати на војно-стратешком и геополитичком плану.

Србија се „избацује” из „седла” везаности са Руском Федерацијом уз допуштење реализације  енергетских интереса РФ.

Политички естаблишент Србије, и у влади и у већем делу опозиције, усмерен је на директне везе са Немачком и САД, а бочно и са Великом Британијом. Овај модел важи од почетка 2001. године.

Већи део политичке олигархије у Србији налазио се на „платном списку” и „донацијама” неколико моћних држава ЕУ и САД и тако је тај пут обликован. Највеће донације дошле су из ЕУ и тако је и формирана читава политичка номенкатура од прве владе Зорана Ђинђића, преко влада Зорана Живковића, Војислава Коштунице, Мирка Цветковића и сада Ивице Дачића.

Ђинђић је усмеравао пажњу на Немачку и јачање утицаја у САД. Председник СРЈ Коштуница јачао је своје канале са Француском, али је предуго тактизирао у контактима са Путиновом админстрацијом у периоду 2000-2007. година.

Србија је изгубила више од шест година за јачање веза са Путиновом политиком, нешто је дошло са великим закашњењем – тек 2008 године.

Влада Коштунице није била много „мотивисана” да афирмише „руске карте” и озбиљније је ушла у причу пред крај друге владе Коштунице око Косова и руског гасовода.

Влада ДОС је била под јаким „немачко-америчким”  утицајем. То се најбоље може видети по приватизацији Сартида, доласку Филипа Мориса и БАТ и продаји цементара.

Владе Србије све до 2008. године нису биле заинтересоване за продор руског капитала и компанија.

Како је Србија унутар себе поражена?

Водећи људи у другој влади Коштунице из Г17+ око Млађена Динкића, али и ДС и у опозицији ЛДП Чедомира Јовановића, били су за  јачање енеретског сектора са немачком линијом око Аустрије и  Мађарске. У задњем часу су Борис Тадић и Војислав Коштуница отишли „посвађани” код руског председника Путина на стратешки договор око гасовода.

Посвађана политика Коштунице-Тадића битно је утицала на слабост српске владе и државе поводом проглашења независности Косова фебруара 2008. године. Неколико месеци након тога, пала је друга влада Коштунице.

Почетак владавине Коштунице у марту 2004. године био је у знаку мартовског погрома на Косову, без икаквог озбиљног реаговања државе и дипломатије. Како Србије, тако и Државне заједнице Србије и Црне Горе.

Због сталних сукоба Коштунице и Тадића и разлика у политици око сарадње са Руском Федерацијом није било озбиљнијег међународног реаговања због мартовског погрома према Србима и светињама СПЦ.

Државна власт, пре свега влада Србије и Министарство спољних послова (Свилановић, Драшковић, Јеремић), дозволила је непримерене изјаве појединих дипломата држава ЕУ и САД поводом државне политике Србије.

Тајне службе Србије – БИА и ВБА – све су се више приближавале интересим водећих тајних служби САД, Немачке, Велике Британије.

Дипломатија Србије након раздвајања Државне заједнице Србије и Црне Горе највеће ресурсе усмерава према САД и ЕУ, отворивши и канцеларије ЕУ и НАТО.

Утицајне медијски компаније из Немачке и Аустрије владају Полиитком, разним таблоидима типа Блиц, недељником НИН и другим медијима.

Ствара се јака мрежа утицаја ЕУ и САД у Србији која је готово „савршена”.

Посебну пажњу заслужује утицај разних НВО и агенција за јавно мнење попут ИРИ института који је сервисиран од Стретешког маркетинга.

Специјална институција ЦЕСИД афирмише америчко-европску политику истраживања јавног мнења и контроле и саопштавања  изборног процеса у Србији.

ЦЕСИД је јавно лобирао истраживања која су величала Бориса Тадића. Све до задњег дана избора за председника Србије 2012. године.

Америчко-британска  политика утицала је на афирмацију односа ДС и СПС и јачања позиције Ивице Дачића ка регионалном лидеру који је „трансформисао” СПС.

Дачић „припреман” за премијера?

Нови премијер Ивица Дачић је себе видео на тој функцији и пре него што су се и завршили председнички избори и договори око нове владе.

Препорука за премијерско место дошла је из утицајних дипломатских кругова у Београду и Стејт департменту.

Министар полиције, који се савезнички бори са САД у борби против нарко-картела и тероризма, „истипован” је за премијера Србије. Тадић није могао да формира владу после неуспеха на председничким изборима и пада утицаја ДС јер СНС није желела са ДС да прави владу.

На политичку позорницу ступа као лидер СНС Александар Вучић, губитник са изобра за градоначелника Београда.

Вучић постаје први потпредседник, министар одбране и покрива све службе безбедности и води борбу против организованог криминала и корупције.

САД и Немачка сада знају да су „господари” политике у Србији Александар Вучић и Ивица Дачић.

Томислав Николић постаје народни председник Србије, док пуну власт држи трио Вучић-Дачић-Динкић.

ДС и СПС су припремиле терен око Косова у складу са утицајима из ЕУ, пре свега Немачке.

Нова влада наставља континуитет политике ДС око Косова и иде даље наводно због стабилности на Балкану и добијања „датума” Србије за ЕУ.

Бриселски „мини самит” под окриљем ЕУ, Немачке и САД реализовао је свој стратешки циљ после 1999. године.

Најновија истраживања указују да СНС има више од 40 одсто бирачког тела док је Александар Вучић најпопуларнији политичар у Србији, а Војска Србије је испред СПЦ по утицају.

Политичка моћ у Србији полако прелази у СНС са могућношћу да уз малог савезника сама у будућности формира власт, а да премијер буде Александар Вучић.

Ако политички гледамо, СПС је највећу моћ имао у периоду 1990-1992. године када је сам владао, а Милошевић био лидер Срба на Балкану.

Коштуница је имао већи утицај него ДОС 2000. године, али се та коалиција урушила. Тадић је био изборно бољи од ДС 2004. и 2008. године на председничким изобрима у односу на странку на парламентарним изборима.

Томислав Николић је добио више гласова од СНС на изборима 2012. године.

Ова статистика говори о политичком самозаваравању партија и лидера о њиховој моћи  и утицају у јавности.

Јавност и бирачи прво своје лидере „кују у небеса” а онда им „скидају све с небеса”.

Када у Србији влада једна партија и политички вођа бржи је пад, али и притисак страних утицаја већи.

Дачић је припреман за премијера Србије 2012. године, а сада се Александар Вучић „крчка” као следећи премијер.

Томислав КРЕСОВИЋ / ФАКТИ.ОРГ