Срби на окуп! Ивице, зар целивом издајеш Србију? | Срби на окуп!

Ивице, зар целивом издајеш Србију?

judin celivТог, за Србију црног 19. априла 2013. год. несрећнији од свих, Премијер Србије Ивица Дачић, потписао је у Бриселу споразум којим се укида државност Србије на Косову и Метохији и уједно признаје лажна државност (Устав, закони, суверенитет, граница, печати итд.) самопроглашеној, сецесионистичкој творевини тзв. независно Косово. Шта рећи на то, осим боље да се није ни родио (у Призрену!) тај човек. Одмах по парафирању овог самоубилачког споразума, Премијер Србије је уз осмех изменио целив са посредником из ЕУ, Кетрин Ештон, а недуго затим Влада и Скупштина су глатко усвојиле и одобриле овај споразум.

Изменити целив са неким има свој дубљи, теолошки смисао. Није то само ствар пажње, љубазности или културе. Целивајући образ човечији ми у ствари целивамо живу икону Божју, по чијем лику и образу је човек и створен. Ово је додатно наглашено код нас Срба, који три пута измењујемо целив са онима које поштујемо и волимо, у Име Свете Тројице. Због тога је Господ наш Исус Христос и упитао свога издајника: „Јудо, зар целивом издајеш Сина човечијег?“ (Лк.22:48) Просто, јер узвишеном чину целива, никако нема места у издаји.

Сведоци смо завршног чина у сатанском пројекту званом независно Косово. Од почетка до данас ту се јасно ради о отимачини, лажи, насиљу, безакоњу и свему осталом што може доћи и долази од оца лажи и његових слугу. Равно на 100-годишњицу од ослобођења, Косово и Метохија се налази не само на распећу већ на самом издисају. Државотворно сунце над Србијом је помрчало и сакрило своје зраке а тама се надвила над нама. Последњу брану косовском и србском издисају представљају Срби са севера покрајине, који како-тако одолевају спровођењу поменутог споразума.

Косово је срце Србије. Пре нешто више од три године оно је претрпело јак ударац. То је била безакона смена и прогон епископа Артемија и верног му монаштва. Тај прогон је био узрок првог инфаркта на окупираном срцу Србије. Ко чита да разуме. Међутим многи, и међу онима који прате црквени живот, нажалост нису га тако озбиљно доживели, како уосталом често и бива са првим. Други инфаркт на окупираном срцу Србије се десио када су административни прелази Јариње и Брњак претворени у „граничне“ између Косова и централне Србије. После овога, већ су се многи са правом уплашили. Трећи и бојим се кобни, како обично и бива, десио се потписивањем и усвајањем Бриселског споразума. Он је започео када је србски Премијер и министар полиције сео да преговара и обедује са државним непријатељем број 1 (званим Змија), за којим је његово министарство одавно расписало потерницу, а завршио се њиховим потписивањем и званичним усвајањем споразума. Ако га и спроведу, то ће значити да је срце Србије ишчупано, и да Србија постаје леш који се распада.

До протеста у Београду под називом остајемо у Србији, гајио сам наду да се север покрајине може одупрети спровођењу споразума и тако постати кост у грлу издаји отачаства. После протеста, та нада је спласнула. Ова промена се десила када сам, међу организаторима протеста, на бини видео оне који су директно изазвали први инфаркт на окупираном срцу Србије. Неко од присутних рече да је цела интервентна јединица Синода, која је безаконо протерала законитог косовског владику, ту на бини. Два бивша администратора и неколико свештеника, који су уз невиђене клевете и мржњу, по налогу и здружено са Тадићевим режимом и онима који нам отимају Косово (Запад-Шиптари), прогнали свога брата по оцу, чину и генерацији. Протерали су онога који је задржавао а сада глуме оне који би да задржавају. Зар могу изазивачи болести да буду лекари?

Ма какве речи да дотични просипају о Косову, тиме само додају со на косовску рану, бар у очима оних који су ове вукове у јагњећој кожи познали по делима њиховим. Дакле, завршни чин драме отимања Косова од Србије могао је да почне. Бина је ту, публика је ту, камере су ту и наравно глумци (у мантијама) су ту. Међутим фарса се претворила у фијаско, познат свима. Није Бог дао да се духовни Бранковићи граде косовским витезовима, што је много, много је. Пошто њиховог покајања нема ни на видику, онда у најмању руку треба да ћуте и не проговарају о Косову, да не чепркају по тој нашој болној рани. Они нису достојни да било шта о њему говоре, јер реч која потиче од делатног опита јесте ризница наде, док је мудрост која се не потврђује делима залог стида (преп. Исаак Сиријски). Међутим, они се дрзнуше али убзо и обрукаше као ретко када.

По православном учењу дух човечији је заоденут душом а душа телом. Ако је Србија наше народно тело, Косово је срце, Црква је душа а људи у Цркви носе дух. Поменути администратори су на најгрубљи начин протерали тело али и дух Владике Артемија и његовог монаштва са Косова и Метохије и тако испразнили косовску душу, оставивши је опустошену да тавори и вене. Они се сада помпезно појављују да деле моралне и духовне лекције властодршцима који брутално и безаконо протерују Србију са Косова. Зар не знају да су управо они њихове претече и да су протеривањем Владике Артемија и његове деце, протерали светосавски дух и душу, односно србски духовни и родољубиви стожер са Косова? Да неће узурпатор Теодосије и његови да се бори за Косово у Србији? Одговор на то знамо али још једну потврду нисмо морали дуго да чекамо. Само два дана након протеста против власти у Београду, исти они свештеници који су тада стајали на бини, сада у Лепосавићу срдачно и свечано дочекаше ту власт у лику потпредседника Владе, који се својски труди на пројекту независно Косово. О идиличном односу сепаратистичке власти у Приштини и узурпиране епархије, већ је много тога јавно речено и показано.

Дакле, званични организатори протеста у Београду, четири општине са севера, су показали у које црквене ауторитете се уздају. Свети Владика Николај је рекао да је наш народ изнедрио гвоздену аксиому правда држи земљу и градове а они се на жалостан начин ухватише руку под руку са толиком неправдом, која им се збила пред очима, и тако кренуше да бране и држе косовску земљу и градове. Такву „аксиому“ Бог не подржава! А ако Господ не сачува град, узалуд не спава стражар (Пс. 126,1). Оци ово тумаче:“Сваки дом траје дотле, док га чува Господ. Кад се једном ово чување удаљи од њега, дом се претвара у пустош, а сав људски труд и настојања биће узалудни и сувишни.“ Да ли су народни представници са севера тога свесни или не, ни мало их не ослобађа одговорности од таквог става и избора својих пастира, као и будућих последица. Барем је постало јасније да ће сада теже издржати и последња брана – север Косова. Све ово се дешава у години огромног националног јубилеја, 900-годишњице од рођења нашег Оца нације, Светог Симеона Мироточивог. Дакле убијају нам његово чедо, Србију у години овако великог и славног јубилеја.

У ове дане светлог и славног васкрсења Христовог, опомињемо се значаја тог чуда над чудима и дара над даровима који је Бог дао свима који га примају правом вером. Та вера у Христово васкрсење и победу над смрћу, ради нас и нашег вечнога живота, помаже нам да пребродимо и оне најтеже тренутке и губитке, како личне, тако и националне. Много је тешко гледати како државни врх не одустаје од самоубилачког пута Србије, како је пристао на велеиздају и свим снагама је спроводи. Једино сила васкрсења, тај темељ на коме је саздано свеколико хришћанско здање, даје нам наду да умирућа Србија и Србство могу васкрснути, ако Бог да. Због тога нема места очајању, чак и ако нам срце Србије ишчупају. Сачувајмо ту наду у срцима својим, одакле је теже могу ишчупати, да не клонемо духом под теретом искушења и да би Бог имао коме да васпостави светосавску Краљевину Србију.

Наш народни, слободарски и правдољубиви дух, пројавио се на једном од протеста против издаје Србије, у истакнутој пароли од свега две речи: Ивицу у марицу!

Објављено у „Православном гласу“

Протосинђел Евтимије

О Васкрсу, 2013. године

север КиМ