Умањивањем броја српских жртава Јасеновца негира се Покољ

Тешко пада када се нека звучна имена из састрадалне јеврејске заједнице, јавно сложе са хрватском процјеном броја жртава комплекса логора смрти Јасеновац – Доња Градина.

Пише: Душан Ј. Басташић

Хрватски историчар Драган Марковина се опет огласио на порталу Пешчаник . Баш нешто „заредао“ ове године. Сјећате се, то је један из малобројне екипе хрватских повјесничара који поред Хрвоја Класића, Твртка Јаковине и Иве Голдштајна, интерпретирајући историјске чињенице везане најчешће за српско – хрватске односе у прошлом вијеку, годи српском уху наспрам ноторних Јосипа Јурчевића, Игора Вукића, Звонимира Деспота, Стјепана Разума и (има их још) да не набрајам даље.

Слови као умјерен, одмјерен и југоносталгичан па га медији из Србије радо угосте када треба коментарисати актуелности или неку од варница на релацији Београд – Загреб. Тим епитетима заслужио је (ваљда) да неко вријеме буде и водећи историчар у Архиву Срба из Хрватске у Загребу и да пише колумне за Пуповчев српски тједник.

У Београду се радо нађе у друштву Дубравке Стојановић и Бранке Прпе.

Недавно је на страницама Пешчаника оштро иступио због промјене имена улица у Бањој Луци и Београду и ужаснуо помисли како би се Југословенском драмском позоришту могло промијенити име и укинути му префикс ‘југословенско’, или да се иста ствар направи са ЈСД Партизан, на исти начин на који су промијењена имена Савезне скупштине и Палате федерације.

Све ово што сам навео не би био разлог писању ових редова да се умјерени и одмјерени повјесничар, у својој колумни није дохватио Јасеновца, Јадовна и Независне Државе Хрватске.

Кратко речено, дотакао се Покоља.

У колумни под насловом „Случај Дачић или недосљедности око Јасеновца“, Марковина се позабавио недавно у Крагујевцу отвореном изложбом „Јасеновац – право на незаборав“ аутора Гидеона Грајфа и Међународне експертске групе ГХ7 против ревизионизма у историји и оним што је том приликом изјавио министар спољних послова Србије Ивица Дачић.

И не само тим.

Није пропустио прилику да се осврне на, како каже, скандалозно повлачење одлуке о откупу Голдштајнове књиге о Јасеновцу за народне библиотеке Србије и о улози Дачићеве партије у фашизму из деведесетих година. Очекивано, у контексту сјећања на Јасеновац, поменуо је (како рече) геноцид у Сребреници, масовне гробнице у Приједору, логоре у Омарској и Мањачи итд.

На самом почетку колумне, Независну Државу Хрватску назива марионетском а комплекс логора смрти, Јасеновац – Доња Градина, усташким логором коме је по бестијалности на идентичан начин слиједило „београдско Старо сајмиште“.

Дакле, усвојио је Марковина лекцију Стипе Месића који је на Јадовну 2013. године, дан прије уласка Хрватске у ЕУ, подучио потомке жртава Покоља да НДХ није била ни независна ни држава ни Хрватска већ марионетска и такозвана.

Преименујући концентрациони логор Земун (Semlin), логор који се налазио унутар граница НДХ, у логор „београдско Старо сајмиште“ хрватски историчар настоји код неупућених створити утисак како је оно што се дешавало у Јасеновцу, барем по бестијалности идентично ономе што је услиједило у Београду.

На жалост оваквим ревизионистичким ставовима и настојањима у многоме доприносимо и сами. Довољно је погледати шта школарци у Србији уче на ту тему.

Нема сумње да је (и) за Марковину главни камен спотицања број жртава комплекса логора смрти Јасеновац – Доња Градина, утврђен од стране Међународне комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора а која је закључила да је у Јасеновцу и Доњој Градини убијено више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја. Приближно исти број жртава наводи и професор Гидеон Грајф, главни истраживач Института за холокауст „Шем олам” у Израелу у свом капиталном дјелу, књизи „Јасеновац Аушвиц Балкана“ и изложбеној поставци „Јасеновац – право на незаборав“.

За Марковину је тај број жртава резултат настојања власти ФНРЈ да исходују што веће ратне репарације па су укупан број убијених прибројили јасеновачком логору смрти, што је по њему и довело до „трагичне и суштински бесмислене лицитације бројкама“.

Број жртава је по хрватском историчару нешто мањи од сто хиљада што је застрашујућа бројка и посве му је нејасно због чега се она негира.

Овакав став је очекиван и не треба да чуди.

Ако урадимо пресјек историографских ставова и интерпретација хрватских историчара за Србе кључних питања везаних за догађаје у двадесетом вијеку, видјећемо да је он истовјетан код готово свих од њих.

Та за нас кључна питања и догађаји су број жртава комплекса логора смрти Јасеновац – Доња Градина и Покоља у цјелини, идеологија покрета ЈВуО, карактер злочина у Сребреници и легитимитет/легалитет војно – полицијских акција Бљесак и Олуја.

Када се отворе ова питања, хрватски историчари су малтене сви као један.

Теже пада када се нека звучна имена из јеврејске заједнице, јавно сложе са хрватском процјеном броја жртава комплекса логора смрти Јасеновац – Доња Градина.

Никоме, а посебно не потомцима жртава, српској академској заједници и политичком врху није требало да буде свеједно када је Ефраим Зуроф, директор Симон Визентал центра, прошле године на конференцији за медије у Београду, поред осталог рекао да је број од 100.000 жртава његова процјена. Додао је и да је предсједнику Вучићу указао на непримјереност рециклирања јасног преувеличавања броја жртава у новим публикацијама. Нема сумње да је Зуроф говорио о књизи Гидеона Грајфа.

(Погледајте од 06:32 мин.)

Колико ми је познато, јавно је реаговао једино Александар Нећак, дугогодишњи предсједник Савеза јеврејских општина Србије, рекавши: “Зуроф онако успут на телевизији са националном фреквенцијом оптужио Србију да број јасеновачких жртава користи у дневно политичке сврхе, а ето он зна, није навео изворе, да их је било до 100.000”.

Након оваквог, јавног одређења Ефраима Зурофа усред српске престонице, више није упитно и нема никакве сумње зашто Предсједник УО Музеја жртава геноцида, уједно и Предсједник Одбора за Јасеновац САС СПЦ, дакле челник кључних цивилних и вјерских институција за питања Покоља, са својом пажљиво креираном и широко распрострањеном нижом хијерархијом у Србији и Српској, отворено заступа и све гласније промовише и укорјењује исте ставове.

Није непознато да је Владика Јован на једној трибини у Загребу, говорећи да свједочимо државном пројекту ревизије у Србији, рад Гидеона Грајфа оквалификовао као циркус а њему подређени, већ ноторни Вељко Ђурић Мишина, Грајфа сврстао у, како рече: „шжњ“ категорију историчара.

Ово отворено умањивање броја српских и ромских жртава у јасеновачко – доњоградинском систему логора али и оних пострадалих у комплексу логора Госпић – Јадовно – Паг, није резултат неких нових форензичких, антрополошких и судско-медицинских истраживања, или открића до сада непознатих историјских извора првог реда. Тим више забрињава да су се овој „немилој работи“ у протеклих пет – шест година придружили и поменути челници наших највиших научних и вјерских институција.

Тој снисходљивости једног дијела српске историографске елите према ововременој хрватској историографији, посебан печат даје осоран однос према Гидеону Грајфу али и старијим колегама, српским историчарима који су се бавили изучавањем српско-хрватских односа и посљедицама злочина геноцида.

Тако је постало готово уобичајено обрушавање на дјело и личност Милана Булајића, Василија Крестића, Ђуре Затезала и Србољуба Живановића.

Не треба губити из вида да овакво неочекивано и непримјерено „садејство“ српско-хрватске историографије у релативизовању и умањивању српског страдања, поред вријеђања достојанства жртве и њених потомака, за посљедицу може имати и помјерање нивоа компетенције за одлуке о меморијализацији стратишта, посебно онога у Доњој Градини као и оне везане за образовање ученика о геноциду.

Октобра мјесеца прошле године, упућен је Апел СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких. У апелу који је потписало педесетак јавних личности из Србије, Српске и српске дијаспоре, поред осталог је наведено да драматично смањивање броја Јасеновачких новомученика, дакле званично канонизованих од стране наше свете Цркве, представља неку врсту поновног убиства тих мученика и наноси велику штету не само нашој Цркви и држави већ и читавом српском народу.

Реаговање или саопштење врха СПЦ је изостало, што посебно забрињава.

У недавно објављеном Протесту против порицања геноцида над српским народом, преко стотину потписника, угледних јавних личности, позвало је Србију и Републику Српску да спријече недостојно, јавно лицитирање бројем жртава Јасеновца и да се по угледу на Русију, Израел и Јерменију, укине било каква толеранција према свим видовима порицања геноцида над српским народом.

Чини се да је по први пут зла работа којој свједочимо протеклих пет година, препозната и јавно названа правим именом:

Порицање геноцида над српским народом. Негација Покоља.

На институцијама Србије и Српске је да се угледају на примјере шеснаест европских земаља и Израела, у којима је порицање Холокауста законом забрањено и да адекватно реагују.

Извор:
ЈАДОВНО