Записи из белог дома

Поводом закључења Споразума о економској нормализацији, у Вашингтону 4. септембра, у јавности су се појавиле важне дилеме на тему природе овог документа и његове обавезности. Да ли је Србија потписала уговор са тзв. државом Косово или САД, зашто нико није поменуо Резолуцију 1244, те какве су политичке а какве геополитичке импликације које проистичу из овог споразума. О овим питањима разговарамо с проф. др Зораном Чворовићем, ванредним професором Правног факултета у Крагујевцу, проф. др Чаславом Копривицом, редовним професором Факултетa политичких наука у Београду, и проф. др Душаном Пророковићем, ванредним професором Факултета за дипломатију и безбедност.

Зоран Чворовић

Тежина „писмена“

С ким је Србија закључила Вашингтонски споразум?

Каква је природа вашингтонског Споразума о економској нормализацији, те да ли закључено „писмено“ има снагу међународног уговора?

Иако се од појединих званичника Србије најпре чуло да је реч о некаквом „писмену“ или пак једностраном акту који није међународни уговор, ствари изгледају потпуно другачије када се текст споразума тумачи у светлу одредаба Бечке конвенције о уговорном праву од 1969. година, која је најмеродавнији међународноправни акт за ову област.

Према чл. 2 Бечке конвенције међународни уговор је „међународни споразум закључен писмено између држава и који је регулисан међународним правом, било да је садржан у једном инструменту или у два или више инструмената међусобно повезаних, као и без обзира на његов назив“. Једном речју, да би један споразум био међународни уговор, неважни су његова форма и назив, већ је важно да су уговорне стране постигле сагласност воља око неких питања и тако створиле међусобна права и обавезе. Ова одредба Бечке конвенције дословце је преписана у члан 2 нашег Закон о закључивању и извршавању међународних уговора.

Управо на такву сагласност воља уговорних страна изричито упућује преамбула Вашингтонског споразума, у којој стоји да су се „Србија (Београд) и Косово (Приштина) сагласили да наставе економску нормализацију, договарајући се о следећем“ и потом следе клаузуле у којима Србија и тзв. Република Косово преузимају одређене обавезе у појединим областима, као што им се гарантују поједина права. Дакле, јасно је да својом садржином, као и намером коју су манифестовале уговорне стране када су закључиле овај споразум, вашингтонски Споразум о економској нормализацији испуњава све услове да би се квалификовао као међународни уговор и самим тим се на њега примењују одредбе Бечке конвенције о уговорном праву, као што то проистиче из члана 4 ове конвенције.

Независно од тога што је до сагласности воља дошло у оквиру једне помало неуобичајене уговорне форме код које свака уговорна страна потписује посебну истоветну исправу?

Да, форма је ирелевантна када је у питању оцена да ли је дошло до сагласности воља страна што чини суштину сваког па и међународног уговора. Уосталом, исту форму је имао и Бриселски споразум, јер су уговорне стране парафирале посебне исправе, делегација Србије једну, а тзв. Косово другу. У поступку оцене уставности Бриселског споразума академик Коста Чавошки је запазио да се код закључења овог међународног уговора прибегло изобичајеној билатералној форми уговора која је коришћена, примера ради, код закључења Вестфалског мира 1648. године. Наиме, после крвавог тридесетогодишњег верског рата, као што је то приметио чувени руски стручњак за међународно право и дипломата цара Николаја II Фјодор Фјодорович Мартенс, протестантске државе нису хтеле да седну за исти сто са римокатоличким државама, а пре свега с представницима папске курије, па су зато делегације протестантских држава које су заседале у Оснабрику и римокатоличких које су заседале у Минстеру потписале посебне исправе исте садржине.

Постоји и дилема ко су уговорне стране код Споразума о економској нормализацији. С ким смо ми заправо потписали овај документ?

Из текста преамбуле Споразума, као и садржаја појединих његових клаузула, јасно произлази да су то „Србија (Београд) и Косово (Приштина)“. Да САД нису уговорна страна јасно је и из одредбе која обавезује „стране“ да сарађују са САД у размени безбедносно осетљивих података. Уосталом, у међународном праву у начелу важи правило да уговори важе само између страна уговорница (res inter alios acta). Председник САД Доналд Трамп није потписао никакав уговор, пошто његова два писмена упућена Александру Вучићу и Абдулаху Хотију не садрже изјаву воље којом САД преузимају извесна права и обавезе, већ се ради о протоколарним писмима у којима Трамп изражава задовољство због напретка у нормализацији односа између „Србије и Косова“. И када су извесна права у Споразуму о економској нормализацији између Србије и тзв. Косова уговорена у корист САД и Израела, реч је о уговору у корист трећег као дозвољеном изузетку од правила да уговор веже само уговорне стране.

Да ли је прихватајући као уговорну страну тзв. Косово, а према међународном праву уговорни капацитет имају само независне државе, Србија посредно признала да је Косово независна држава?

Србија је закључујући овај међународни уговор још једном, нажалост, признала тзв. Републици Косово важан атрибут спољне суверености, односно независности, а то је право закључивања међународних уговора (ius contrahendi). Уз то, закључивање међународног уговора има све одлике посредног признања, а када већ говоримо о томе, још је чувени Блунчли приметио како се у доктрини међународног права искристалисало правило да признање дато од државе чије интересе тангира или повређује настанак нове државе – има знатно већу тежину од признања које је дато од стране других држава.

Може ли међународни уговор бити обавезујући ако је супротан нашим законима и Уставу?

Када је у питању дилема око важења Вашингтонског споразума, према Бечкој конвенцији о уговорном праву важи древно правило pacta sunt servanda, односно сваки уговор обавезује, чак и када је закључени међународни уговор супротан императивним прописима унутрашњег права једне уговорне стране. На овом месту је важно подвући разлику између обавезности закљученог међународног уговора са становишта међународног и домаћег права. Да би међународни уговор постао обавезујући за једну уговорну страну, довољан је пристанак дат у форми потписа на уговор представника те државе, при чему се за сва друга лица која представљају једну државу, осим за шефа државе, председника владе и министра иностраних послова, тражи и специјално пуномоћје добијено од органа који по уставу утврђује и води спољну политику земље. Један међународни уговор одмах по његовом закључењу производи међународноправне последице за уговорне стране, па од тог момента једна уговорна страна може, примера ради, да сноси одговорност за штету насталу због неизвршења закљученог уговора. Да би, међутим, један међународни уговор био обавезујући у унутрашњем праву уговорне стране, неопходно је да он буде потврђен (ратификован) у форми закона у парламенту те државе. Вашингтонски Споразум о економској нормализацији обавезује државу Србију из угла међународног права, али не производи правне последице у унутрашњем праву Републике Србије уколико не буде ратификован.

Да ли обавезивање да преселимо амбасаду из Тел Авива у Јерусалим има поред политичких и правне импликације?

Вашингтонски Споразум о економској нормализацији у погледу једне своје клаузуле ипак је споран из угла међународног права. Реч је о последњој одредби из исправе коју је потписао А. Вучић, из које произлази обавеза Србије да пресели амбасаду у Израелу из Тел Авива у Јерусалим.

Од 1967. године до данас Савет безбедности УН донео је, почев од Резолуције 242, читав низ резолуција о статусу Јерусалима. Резолуција 478 Савета безбедности од 1980. године налаже свим државама да из Јерусалима повуку своје дипломатске мисије. Пошто су све резолуције СБ УН о статусу Јерусалима донете на основу главе VI Повеље УН, њихова обавезност за чланице УН је тим већа. Посебно ако се има у виду члан 103 Повеље УН према коме обавезе које проистичу из резолуција СБ УН имају примат над обавезама проистеклим из међународних уговора.

Да ли може да се утврди правна веза између Бриселског споразума и вашингтонског Споразума о економској нормализацији?

Ови уговори имају јединствен циљ који се дефинише речју „нормализација“. Бриселским споразумом „нормализована“ је (из угла албанских сецесиониста и њихових западних тутора) ситуација у погледу до тада крње суверености тзв. Републике Косово, тако што је држава Србија повукла реалне атрибуте суверености (државне органе и правни поредак) са севера КиМ и из енклава, да би на тим територијама тзв. Република Косово успоставила пуну и неподељену сувереност, тј. највишу власт. Вашингтонски споразум „нормализује“ ситуацију у економским односима између Србије и тзв. Републике Косово, тако што начелно регулише спорна имовинскоправна питања као што су газдовање језером Газиводе или примена судских одлука о манастирској и црквеној својини или тако што предвиђа обавезе обе уговорне стране у изградњи путне и железничке инфраструктуре која је од животне важности за економску одрживост тзв. Републике Косово. Када се има у виду члан 31 Бечке конвенције о уговорном праву, као и искуство Дејтонског споразума, онда ће Бриселски, Вашингтонски и могуће још неки будући споразум, нпр. онај који регулише статус неалбанских мањинских заједница на тзв. Косову кроз формирање ЗСО, заједно са последњим правно обавезујућим споразумом о свеобухватној нормализацији, представљати један уговорни комплет. Тачније Бриселски и Вашингтонски споразум имаће статус парцијалних споразума који су у вези са последњим уговором, чије ће се одредбе тумачити тако што ће се узимати у обзир и воља страна из ових пратећих уговора. Тако, примера ради, Дејтонском споразуму претходе Женевски и Њујоршки договорени принципи, при томе је ово поређење само формалне, процедуралне природе и не имплицира никакву могућу садржинску сличност када је у питању статус српског народа у БиХ уговорен Дејтонским споразумом и статус који се Србима на Косову и Метохији нуди са ЗСО.

Часлав Копривица

Јазавац пред судом

Умањити велику, а потенцијално и огромну штету која може проистећи из октроисаног документа

Српским властима, очигледно, ни у примисли није реинтеграција/повратак Косова и Метохије у састав Србије, и од тога ћемо бити све даље ако се они и даље буду питали. Тзв. „разграничење“ – Србије од своје покрајине, тј. од себе саме – постаје све мање вјероватно, будући да је Њемачка, која се понаша као геополитички гаулајтер Југоисточне Европе, а према којој Вучић показује колико штетну толико увредљиву понизност, тако нешто одбацује. Вучићу није било толико стало до „разграничења“ колико је то био његов прозирни покушај да предају КиМ непријатељу представи као „побједу“, будући да би он тобоже извојевао оно што су други наводно већ били изгубили. У суштини, КиМ је за њега, као што је више пута изјављивао, „терет за Србију“, којег он жели да се ослободи – по било коју цијену, под условом да послије тога избјегне одговорност и задржи власти.

Зашто је изостало позивање на Резолуцију 1244, и какве су последице прећуткивања овог документа у преговорима вођеним у формату виђеном у САД?

Резолуција 1244 препрека је свим радњама и споразумима које, попут овог вашингтонског, воде трајном отуђивању КиМ од Србије – што је намјера САД, па зато није ни чудо што тамо није ни поменута. Осим тога Вучић, у својој колаборацији са западњачким отимачима српског Косова, већ најмање двије године покушава да од Руса исходује сагласност за замјену Резолуције 1244 другим релевантним документом Савјета безбједности, што би отворило пут предаји КиМ. Октобра 2018. од Путина је то директно тражио и био одбијен. Ако знамо да Вучић годинама свјесно води кампању лажног тумачења Резолуције у српској јавности, јасно је шта му је циљ – уклањање свих препрека које (га) воде предаји КиМ побуњеним Шиптарима.

Да ли се потписивањем овог споразума доводи у питање наш однос с Русијом као највећим спољнополитичким гарантом целовитости Србије?

Два дана пред пут за Вашингтон предсједник Србије примио је руског амбасадора у Србији, који му је, нема сумње, поновио руско виђење путева за начелно рјешавање косовског питања. То очигледно није уродило плодом, будући да је министар Лавров био принуђен да Вучића позове током његовог боравка у Бриселу – претпостављамо да би га спријечио да и ту начини нову штету интересима Србије, а тиме и руско-српским односима, будући да је међу велесилама Русија једини истински јемац цјеловитости Србије. Вучић је и овога пута Русији показао оно што грађани Србије врло добро знају – да је непредвидљив, вјероломан, склон отвореном, чак неконтролисаном изговарању неистина, али и попуштању, све до сламања и понижења (какво је виђено и у Вашингтону) – само ако га непријатељ изложи довољно снажном притиску.

Није овдје, међутим, ријеч само о томе да он једним потезом може покварити нешто што је грађено годинама (и српско-руске односе, и кампању „распризнавања“ тзв. Косова, у којој смо имали свесрдну помоћ Русије) – због криминално неодговорног преговарања у име Србије. Захваљујући томе у Споразум су ушле и тачке које предвиђају сагласност Србије за признање „Косова“ од стране Израела, премијештање амбасаде Србије у Јерусалим, чиме се трајно кваре наши односи са читавим исламским свијетом. Још је важнија околност да се предсједник с аутократским стилом владавине, који не слуша никога у земљи – осим својих западњачких налогодаваца – у преговорима око најживотнијих интереса Србије понаша као политички неурачунљив. Зато је неопходно да што прије престане да представља Србију у било каквим преговорима о Косову и Метохији, за шта, уосталом, по нашим законима није ни овлашћен.

Србија се сагласила да постане део светске коалиције која ће се борити за декриминализацију хомосексуализма у државама код којих неки видови хомосексуализма представљају кривично дело. Које су то земље и какав је њихов однос према територијалној целовитости Србије?

Прије свега, нијесам сигуран до које мјере и на који начин нас обавезује оно што је Вучић, у испаду крајње државничке и личне одговорности, потписао у Вашингтону, али бојим се да ће неке посљедице – не само по углед и достојанство Србије – из тога морати проистећи. Формално, тај споразум Србија није потписала са САД већ, посредно, са својом покрајином, будући да испод обију верзије споразума, које се разликују по садржини – што је крајње необично – стоји по један потпис, а ниједан не потиче од званичника САД. При томе нигдје не стоји између кога се закључује споразум нити ко је његов јемац. Дакле, ми смо се обавезали, и побуњени Шиптари – у мјери у којој они поштују било шта за шта им Запад „намигне“, али САД се нијесу ни на шта обавезале. Неке тачке Споразума више наликују на изјаву о намјерама него што се могу назвати чврстом уговорном обавезом. То се односи и на декриминализовање хомосексуалности, која више дјелује као полупротоколарна формулација, него нешто из чега могу проистећи јасно предвиђене радње.

Сасвим је, међутим, друга ствар то што је ова одредба, попут оне о Холокаусту и потомцима његових жртава, Хезболаху, 5Г мрежи, снабдјевачима енергената и свега другога што нема никакве везе с косовским питањем, ушло у споразум Србије и њене јужне покрајине. Овај споразум, начин на који се до њега дошло представља једно од највећих понижења у историји модерне српске дипломатије. То није само због снаге и силништва друге (непријатељске) стране – САД већ и због некомпетентности и страшљивости предсједника Србије, што је, нажалост, нашло и свој визуални израз у сада већ срамотно чувеној слици гдје се наш највиши представник „скупио“ на столичици пред предсједником САД као „јазавац пред судом“. Такво понижење, које Вучић и његови чанколизи, у својој заумној бестидности, покушавају да представе као „побједу“, грађани Србије и сви Срби не смију заборавити. Наши непријатељи и злурадници широм свијета сигурно неће…

Најважније је, међутим, умањити велику, а потенцијално и огромну штету која може проистећи из октроисаног документа с којим се Вучић сагласио. Прије свега, српска амбасада не смије бити премјештена у Јерусалим, јер би нам то упропастило односе с муслиманским свијетом, отворило брешу за нови талас признања, а најпослије и покварило однос с муслиманима из окружења, за чије поправљање се, сјећамо се, Вучић, све док га „вашингтонска магија“ није лишила способности расуђивања, годинама залагао. Осим тога, Вучића треба позвати на одговорност – моралну, политичку, а ако се процијени да има елемената, и правну – због тога што се својим потписом на споразум с „Косовом“ посредно сагласио да једна земља (Израел) призна „државност“ наше јужне покрајине.

Каква је улога српске националне интелигенције у будућим данима?

Улога национално свјесне интелигенције у наредним данима неће бити суштински другачија, а богами ни лакша него што је било до сада. Као слој који би требало да буде давалац путоказа и моралног примјера својем народу, српска интелигенција не смије губити из вида своју трајну обавезу да служи својем народу. Гдјегод српски народ, али и морални поредак били угрожени – у Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини, а изнад свега на Косову и Метохији – интелигенција мора бити будна, свјесна, одговорна и гласна. Када је ријеч о Косову и Метохији, које је већ готово читаву деценију жртва завјереничке политике српских власти које покушавају спровести у дјело намјеру о предаји наше јужне покрајине, интелигенција има задатак не само да свједочи о истини у оним доменима гдје је као „сталеж“ и у погледу стручности позвана него и да се одлучно организује за отпор предаје КиМ Шиптарима и НАТО-у који спроводе Вучић и његови домаћи помагачи. Није довољно рећи шта се мисли, није довољно казати да се зна шта неко лично, или установа коју представља (рецимо Црква) мисли о косовском питању. Не организовати се насупрот очигледној и одавно не више пузајућој завјери издаје и допустити да се она спроведе – значило би понијети одговорност за отцијепљење Србије и Срба од својег бића. Управо из тога разлога основан је Покрет за одбрану Косова и Метохије, који је предвођен националном, махом научничком интелигенцијом, ријешеном да никоме не допусти да нас остави без Косова и Метохије, односно без изгледа да једном, када за то дође тренутак, поново реинтегришемо нашу покрајину у Србију.

Душан Пророковић

Кад се клекне једаред…

Како ћемо после потписивања Споразума у Вашингтону регулисати односе са ЕУ као кандидати за чланство, те са Кинезима и Русима као стратешким партнерима?

Каква је политичка природа акта потписаног у Вашингтону, и какве су његове спољнополитичке последице?

О правно-формалној димензији, обавезности примене и различитим тумачењима судове ће дати правници. И мене интересују одговори на бројна питања. Мислим да се овим папиром утврђују неке нове обавезе Србије које једноставно не могу бити реализоване, пошто су у супротности са међународним правом и због којих ризикујемо да будемо тужени. Међутим, што се политичке димензије свега тиче, јасно је да се овде ради о споразуму Србије и лажне државе Косово, у који је укључен Израел као трећа страна, уз Сједињене Државе које се појављују као пружалац добрих услуга. Баш због тог укључивања треће стране последице могу бити огромне, пошто се сада косовско питање надовезује на комплексну блискоисточну кризу. А на Блиском истоку су међусобно супротстављени не само интереси тамошњих држава већ и свих великих сила.

Да ли се потписивањем овог споразума мења наш однос према Русији, Турској, ЕУ, исламском свету… Значи ли да су уклоњене све претпоставке на којима се базирала наша политика војне неутралности, и она спољна заснована на четири стуба?

Тако се чини на први поглед. По садржају потписаног изгледа да је једини стуб за који се везујемо вашингтонски, захваљујући чему ће израелски фактор јачати у овом делу Европе и тако током времена постајати и чинилац континенталне безбедности. Дугорочна америчка пројекција је да утицај ЕУ и кључних земаља – Немачке и Француске у блискоисточној зони треба амортизовати отварањем простора за ширење израелског утицаја на Балкану. Трамп жели да спречи чвршће интегрисање ЕУ, сметају му Немачка и Француска, покушава да их сведе на ниво регионалних сила, које ће у глобалној арени ипак морати да се ослањају на америчку помоћ. Избацивање ЕУ из решавања блискоисточне кризе први је корак. То је потпуно нова геополитичка матрица која се неће свидети најпре ЕУ и Турцима, али сасвим сигурно ни Кинезима и Русима. Како ћемо регулисати односе са ЕУ као кандидати за чланство, те с Кинезима и Русима као стратешким партнерима остаје да се види. Мислим да ће сада и они, много отвореније и изричитије, тражити да им изађемо у сусрет око ствари које су до сада биле за нас проблематичне. Плашим се да у крајњој линији због притисака с разних страна можемо доћи у ситуацију да потписујемо документе дијаметрално супротне садржине. Тешко је сада објаснити лидерима осталих великих сила због чега пред Трампом клечимо, а пред њима тражимо колико-толико равноправан статус. Када се клекне једаред, мораће и други, трећи, четврти пут. Илузија је да је ово довољно, те да нас Трамп некако може заштити од последица.

Како објаснити то да држава која се бори за враћање у свој правни поредак Косова и Метохије пристаје на годишњи мораторијум када је реч о процесу повлачења признања од стране земаља које су признале сецесионистичку творевину тзв. Косово?

У целом споразуму чини се да у наредних годину дана имамо две јасне обавезе – да пребацимо амбасаду у Јерусалим и да престанемо с лобирањем. Прво је тешко испунити због несагласности са резолуцијом СБ УН из 1980. године. Нисмо ми Америка па да можемо кршити резолуције, игнорисати пресуде и креативно тумачити међународно право. Друго се ионако није тицало само нас. Без помоћи пријатеља тешко би било оволиких успеха на послу отпризнавања. Ми смо наше ресурсе изгледа исцрпели, па у наредних годину дана тешко да бисмо ишта постигли и да није ове тачке у споразуму. Али што се пријатеља тиче, њих ништа не обавезује да раде на тој ствари. Заправо, најсигурнији начин да се поквари договор јесте да у ових 12 месеци још неко повуче признање, чак и ако руководство Србије то не тражи. Кандидата да лобирају за тако нешто има, а колико су заинтересовани да се тиме баве – не знам. Иначе, обе ствари су постављене асиметрично, у оба случаја Албанци нешто добијају, а ми све губимо, тако да је то за нашу укупну позицију лоше. Тај део је очајно испреговаран.

Да ли признање тзв. Косова од стране Израела имплицира да се косовска страна обавезала на мораторијум када су у питању захтеви за пријем у међународне организације, али не и када је реч о даљем лобирању за признање? 

Апсолутно. И не само то, због тог једног проблематичног зареза појавиће се и тумачења да смо прихватили једногодишњи мораторијум на лобирање за отпризнавања, али и да се то не тиче уздржавања од формалног и неформалног захтевања да било која држава или међународна организација „призна Косово“. Ово друго је заувек, и након истека мораторијума. Албански лобисти ће нам рећи у септембру 2021. године да смо се обавезали да не спречавамо њихово учлањење у УН. О том проблему већ сада треба размишљати и за такав сценарио се припремати. Интересује ме и одговор Александра Вучића о питању тог зареза. Да ли је свестан последица или плаћа цену због тога што са собом није водио нити једног експерта за било шта?

У чијем безбедносном, војном и сваком другом интересу је америчко улагање у железнички саобраћај и пут који повезују Ниш и Драч, те какве све реперкусије то може имати на геополитичку позицију Србије?

То је нови Виа Милитарис. Од Ниша се комуникациони правац источно протеже ка Софији, Пловдиву и Бургасу. Нема сумње, служиће америчкој војсци за брзо пребацивање снага у случају потребе, али и за темељно и упорно јачање присуства у јадранско-јонском и црноморском акваторију. У првом су их изненадили Кинези који су већ капиталом ушли у Пиреј, Солун и Трст, практично три најзначајније луке за привреде балканских држава. У другом су Руси ојачали позицију повратком Крима. Амерички утицај је и поред ширења НАТО-а последњих десетак година постепено испаравао. Сада су из фиоке извукли тај пројекат о повезивању јадранске и црноморске луке, чије су верзије интензивно разрађиване почетком деведесетих. Само је тада тај коридор требало да пролази територијом БЈР Македоније, а не преко Косова и Метохије. Зна се у чијем је то интересу, а зна се и у чијем није. То је директно усмерено против Русије и сигурно се никоме у Москви неће свидети. Усмерено је и против Кине пошто су концепцијом Појас и пут они пројектовали правац Атина–Солун–Скопље–Ниш–Београд–Будимпешта за један од кључних у нашем делу света. Та комуникација овако би се нашла под надзором САД. Напослетку, због увођења Израела у игру неће бити срећни нити ЕУ, нити Турска. Срећа у несрећи по геополитички положај Србије јесте што су слични пројекти из истих кухиња најављивани већ неколико пута до сада, у различитим формама. То је на дугачком штапу, много кошта, нема рачунице да је економски исплативо, па и сумњам да ће бити реализовано. Ту су, наравно и политичке препреке. Јер да би се градио нови Виа Милитарис најпре би и Србија и такозвано Косово морали у НАТО, што подразумева и регулисање међусобних односа. Превише је ту отворених питања.

Извор:
ПЕЧАТ