Све о Хезболаху који је Вучић ставио на листу терориста

Споразум Београд-Приштина које су обе стране потписале прошле недеље садржао је детаље који никако нису имали везе са Балканом, али су итекако имали везе са простором који је десет пута запаљивији од Балкана. Уговор је садржао две одредбе. Према једној Србија ће преместити своју амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, док ће Приштина прво отворити канцеларију, а онда и амбасаду у граду чију легитимност признају само САД и Гватемала, а Србија и Косово тиме постају прве две европске државе које ће то да ураде упркос ставу ЕУ да Јерусалим није главни град Израела. Једна од ставки односила се и на Хезболах (Божија партија), шитиску политичко-војну организацију која је и данас велики чинилац у Либану са којом Србија до сада у ближој историји није имала скоро никаве везе, али ни додирне тачке, а по овом споразуму итекако ће морати кад постане важећи да обрати на њих пажњу.

У споразуму у тачки 14. пише: “Обе стране се обавезују да ће у целини одредити Хезболах као терористичку организацију и у потпуности спровести мере за ограничавање пословања и финансијских активности Хезболаха у својим јурисдикцијама”.

Практично, то значи да ће наше цивилне и војне како обавештајне тако и контраобавештајне службе морати посебну пажању да обрате на све финансијске трансакције ове организације преко Србије, путовање или потенцијални боравак припадника ове организације на територији Србије.

За сада нису забележени ни трагови Хезболаха у Србији. Такође, многи су се плашили како ће реаговати ова организација која је апсолутни господар живота и смрти на југу Либана у земљи где Војска Србије има значајни војни контигент у мировној мисији УН.

Засад званичног одговора Хезболаха нема, осим што је Србија на Википедији, када се укуца име ове политичко-војне организације, сврстана међу непријатељске земље, док се на званичном сајту шиитског војно-политичког покрета последња вест у опису деловања против Хезболаха тиче Литваније која је пре Србије ову исламску политичко војну организацију сврстала на листу терористичких. Та листа је и даље непромењена.

Ко је Хезболах, зашто се сматрају страхом и трепетом Блиског истока и највећим непријатељем Израела.

Хезболах (у преводу божја странка, партија), либанска шиитска исламска организација (покрет и политичка странка), састављена је из два крила – војног и политичког – 1982. године после прве војне интервенције Израела и упада у ову блискоисточну земљу коју је раздирао крвави грађански рат од 1975 године.

Ова организација превасходно је била установљена као милиција која је имала задатак да се бори против Израела. Корени настанка ове организације налазе се у иранској револуцији из 1979. и доласком Хомеинија на власт. Значајну улогу, посебно у наоружавању ове организације, имала је и Срија којој је Хезболах ту услугу вратио кад је избио грађански рат у Сирији. Тај рат и даље траје, а на страни Асада, осим регуларне војске, иранских пасдарана, бори се и Хезболах.

Од самог почетка прославили су се самоубилачким нападима на израелске војнике, а међу њиховим жртвама су били и амерички маринци 1983, али и француски падобранци који су били затрпани испод гомиле рушевина када су се бомабаши самоубице закуцавали на зграде-мете. У периоду од 1982. до 2000 када се Израел повукао из јужног Либана неколико стотина израелских војника страдало је као жртва самоубица са “Фарме шеба”.

Ова шиитска исламистичка организација има и своје политичко крило. У периоду од 1990. од завршетка грађанског рата у Либану, а посебно од израелског повлачења са југа Либана то политичко крило добило је веома значајну улогу.

У земљи растрганој системском корупцијом Хезболах је за кратко време постао веома популаран, пре свега захваљујући програму “Либан по иранском моделу” помоћу којег су локалном становништву помагали на различитим програмима који се тичу здравства (отварања домова здравља, амбуланти и болница), школовања и социјалне бриге за становништво које живи на улици или је “бачено” на ивицу сиромаштва.

Због ових мера Хезболах је био веома популаран не само међу шиитским становништвом, него и међу хришћанима, према којима су имали благонаклони став за разлику од Сунита.

Хезболах је такође од средине 1990-тих фомрирао и сопствену медијску мрежу (телевизијске, радио станице), као и неколико дневних листова и недељника који су ширили пропаганду у корист ове организације.

Војно крило Хезболаха је увек било значајније од политичког. Обуку новорегрутованих припадника спроводили су припадници иранске револуционарне гарде, сиријски војнци. Бројно стање војног крила Хезболаха процењено је на 30.000 бораца, организованих у бригаде, од којих је свака способна за самосталне операције иако су подчињени централној команди.

Хезболах је присутан у сваком граду или селу где живе шиити. Све функционише кроз Месни одбор за безбедност којим преседава официр који је прошао војну обуку у Ирану. Допунска обука одвија се у Балбеку на тамошњим полигонима и у долини Бека, али и у Ирану.

Сви борци Хезболаха имају своје лично пешадијско наоружање укључујући ту и ручна противоклопна средства која држе код куће. Неке процене говоре да је број таквих бораца око 15.000. Иначе, занимљиво је да ниједна либанска влада од 1990-тих никада није покушала да разоружа Хезболах. Напротив, све легално изабране власти у Либану су Хезболаху признали легитимитет и статутс националног ослободилачког покрета.

У периоду од 1982 до 25. маја 2000, када се израелска војска коначно повукла са југа Либана, Хезболах је водио герилски рат против Израела и јужнолибанске војске која је била под патронатом јеврејске државе.

Повлачењем Израела, Хезболах је прогласио победу у том рату што је још више повећало углед ове организације муђу шиитским становништвом. Ваља забележити и то да се Хезболах повезао са милитантним палестинским организацијама који су добили значајну помоћ преко подземних канала у ракетном наоружању што ће Израел на сопственој кожи осетити 2006, када су салве ракета летеле на Израел.

Убиство Рафика Харирја и нови успон Хезболаха

Убиство Рафика Харирија, иначе Сунита, убрзало је повлачење Сиријске војске из Либана, а појачао се и притисак на Хезболах. Међутим, упкос томе Хезболах 2005. излази на изборе и са освојеним гласовима добија два ресора у новој либанској власти.

Ствар ипак није остала само на политици. У јесен 21. новембра 2005. године, Хезболах изводи масовни ракетни напад на јеврејска насеља преко границе. Израел је одговорио серијом ракетних напада на Хезболахову инфраструктуру. Дванаестог јула 2006. у операцији “Веродостојно обећање” Хезболах упада на територију Израела и убија два израелска војника, а трећег узима као таоца и пребацују га у Либан. То је био повод за почетак Другог либанског рата.

На југ Либана упале су елитне израелске једнице са око стотину тенкова. На локацији “Вади Салуки” дошло је до великог окршаја израелских елитних једница бригаде “Голани”, оклопних једница, падобранаца и морнаричких командоса, као и резервиста. У окршају је уништено или оштећено више од 50 тенкова “Меркава”, десетине војника су убијени. У Израелу је настао шок када се схватило да је Хезболах добио рат, а Израел морао да се повуче.

Углед Хезболаха достигао је огромне димензије.

Шест година касније Хезболах је ушао у нови рат и то грађански у суседној Сирији где су стали на стану Башара ал Асада.

Хезболахова лисица

Хезболах је осим на територији Либана почео да ван ове растрзане земље спроводи своје самоубилачке нападе. Чест је био случај да су се бомбаши самоубице камионима закуцавали у мете. Творац ове тактике био је Имад Мухније, високорангирани припадник Хезболаха који је прво био шеф обезебеђења шеика Мухамед Хасана Фадлаха, духовног вође и оца Хезболаха.

Прва Мухнијеова операција био је напад камиона пуног експлозива на команду израелске војске у Тиру 11. новембра 1982. У том нападу погинула су 74 војника. Овај напад је означен као први самоубилачки терористички напад аутомобила-бомбе.

Извор:
НОВА