Неовлашћени преговарач

jelena tasic

Пише: Јелена Тасић

На страну политичке, економске, дипломатске и све друге последице по Србију, тек прошлонедељни вашингтонски „циркус“ увеселио је друштвене мреже у међународним размерама и изнудио по које званично саопштење српске опозиције.

А разлози су многи: (не)виђени документ, демантији домаћина, спорна тачка десет која је тек у Белој кући уочена „у 500 пута читаном“ папиру, последице ранијих међудржавних уговорних обавеза, столице, оловке, кључеви добијени из руке америчког председника Доналда Трампа на важном сусрету за његову председничку предизборну кампању који, како је потом саопштио Трампов посредник за КиМ Ричард Гренел, није пренео ни један амерички медиј.

Да ли су за овај београдски политички блам највећи кривци раније српске власти које су прихватиле измештање преговора о КиМ из СБ УН у ЕУ и поставиле погрешно питање пред Међународним судом правде, како тврди актуелни председник Србије Александар Вучић, који је у кући „држи“ полуконституисани парламент и владу која више никог не представља?

Он је мимо уставних овлашћења прошлог петка у Вашингтону „разменио писмена“ са САД на тему унапређења економске сарадње Београда и Приштине која је у овом америчком папиру први пут доводи у везу са статусом Јерусалима, односом према Хезболаху и ЛГБТ особама.

Осим што се овим документом крши Резолуција 478 СБ УН, а не помиње на КиМ важећа Резолуција 1244, дипломатија и правници не могу да се сложе да ли је и за кога овај „папир“ (не)обавезујући, што засигурно неће бити случај са документом на коме је Вучић одмах после Вашингтона порадио у Бриселу где је, такође без законских овлашћења, наставио политички дијалог са косовским премијером Абдулахом Хотијем.

Специјални представник ЕУ Мирослав Лајчак потврдио је да је у понедељак отворена прича о правно обавезујућем споразуму између Србије и Косова, на шта се званични Београд обавезао на почетку придруживања ЕУ.

Србија је и пре Вучића имала председнике који су мимо Уставном прописаног парламентарног уређења практиковали председнички систем владања. Тачно је да је један од њих због неовлашћених преговора о размештању Еулекса на КиМ 2008. размонтирао кохабитациону владу ДС и ДСС, а потом у коалицији са СПС пристао да се о КиМ преговара у ЕУ.

Али, чињеница је и да су посланици СНС, који су у Скупштину Србије први пут ушли у изборном „дресу“ радикала, без обзира на све изречене критике, редовно гласали за извештаје тадашњег преговарача са Приштином. Иако су тиме формално у парламенту, највалиднијој инстанци, стали иза Тадићеве косовске политике, напредњаци су 2012. дошли на власт предизборним обећањима о поништавању свих „Боркових споразума“, на основу њих донетих владиних уредби и враћању преговарачког процеса у СБ УН.

Како су после стигли до постављања граница између северног дела КиМ и централне Србије, Бриселских споразума, подизања преговора у Бриселу на председнички ниво, заговарања разграничења, предаје спољне политике у туђе руке..? Има ли СНС макар страначку косовску политику или „везује коња тамо где газда каже“?

Вучић упорно тврди да га „ограничава“ и мишљење Међународног суда правде о Декларацији о независности Косова, иако оно није правно обавезујуће. До њега држе само Приштина из интересних разумљивих и АВ из политички неразумљивих разлога.

Оно што је обавезујуће јесте преговарачки оквир ЕУ за улазак Србије у Унију, који подразумева и потпис на правно обавезујућем документу о свеобухватној нормализацији односа са Косовом, што је Београд прихватио. Ко треба да о томе обавестити и јавност у Србији?

Иако се извинила због, неки кажу вулгарног коментара о потписима у Вашингтону, портапарол Министарства спољних послова Руске Федерације Марија Захарова је заправо погодила суштину.

Речено бруталним језиком руске дипломатије, неовлашћени српски преговарач је у Белој кући, да прости његово и сва друга лица, „скинуо гаће“, наводно, зарад „будућности“. Чије?

Да ли се тиме искупио што је пред прошле председничке изборе у САД типовао на Хилари Клинтон и Фонду њене фамилије дао два милиона долара државних пара како би се, наводно, званично руковао са Трамповим претходником, а сад се открива да пред вратима чека и код руског председника?

Колико су изборни догађаји у Црној Гори утицали на брзину потписивања у Вашингтону, већ одлаганог због оптужнице коју је против Вучићевог косовског „колеге“ Хашима Тачија подигло Специјално тужилаштво у Хагу?

Због чега се ћути да је СБ УН, док је Резолуција 1244 на снази, једина меродавна инстанца за КиМ, са све ризиком од кинеског и руског вета и да је више од половине бирачког тела Србије бојкотом последњих парламентарних избора показало да је против Вучићеве политике?

Да ли је у случају КиМ расположење можда другачије, или је време за лекције кнеза Милоша Обреновића о ћутању народа у Србији?

Извор:
ДАНАС