Анђели и демони

Премда у Симболу вере није ништа речено о анђелима ништа, не чујемо, дакле, конкретно и директно, на свакој служби просимо у Бога „анђела мирна, верног наставника, чувара душа и тела наших.“ Ипак, јеванђељска повест је тако тесно повезана са анђеоским светом, да не говорити о анђелима – није могуће. Не говорити о њима, нашим невидљивим пријатељима, је недопустива немарност.

Добар дан, драги пријатељи. Данас ћемо започети разговор на једну тему која није лака, али која све интересује. Тему о свету анђеоском и демонском. Јер анђели могу бити и светли, који служе Богу, јаки, али смирени, – и зли, што Бога не воле, а човеку завиде.

Нисмо обавезни да верујемо у анђеле: у Симболу вере није ништа речено о томе. Мада се у молитви „Оче наш“ на њеном крају, говори: „Не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавог“, то нас подсећа да постоји противник, постоји неко ко нас оптужује, који ће после, на Страшном суду рећи Богу, као тужилац на суду људском, показујући прстом на оптуженог: „Зашто хоћеш да га помилујеш? Како га можеш помиловати, кад је мени служио? Он се уопште није молио Теби. Ти си праведан! Зар ниси?“ То је посао клеветника: он стоји на суду и има дрскости да окривљује оног којег Бог оправдава.

Тема „Анђели и демони“ довољно је важна, зато што живимо на окупираној територији. Клајву Луису се приписује врло оштра, рекао бих, реченица: када је говорио о Рођењу Христовом, рекао је да се Христос родио на окупираној територији. Као десантник, који се искрцао на територију окупирану непријатељем. Јер је около све посејано делима која су пријатна непријатељу. Анђели, пак, свети и светли, који нису престали да служе Богу, такође су стално присутни овде, у нашем животу. Премда у Симболу вере о њима ништа не чујемо конкретно и директно, на свакој служби просимо у Бога „анђела мирна, верног наставника, чувара душа и тела наших.“ И у литургији светитеља Василија Великог је речено, да је Господ Бог, промишљајући о Својим створењима, „ поставио анђеле чуварима рода људског“. Анђели, што управљају стихијама, анђели који руководе читавим народима, анђели које сваки човек посебно има…

Уопште, јеванђељска повест је тако тесно повезана са анђеоским светом, да не говорити о анђелима је немогуће. Не говорити о њима, нашим невидљивим пријатељима, је недопустива немарност. Угледаћемо их, они ће нас узети за руку и повести ка престолу Божијем. Већ су нас избавили од хиљаду искушења, моле се, чувају нас ватреним мачем од сваке пакости и нечистоће, и не смемо да не говоримо о њима. Христос је зачет после Благослова архангела.

Сигнал за Светог Духа била је сагласност Марије на речи архангела: Нека Ми буде по ријечи твојој, Ја сам раба Господња (Лк. 1, 38). Потребно је да анђео каже: „Пристала је“ – и тада је осењује благодат Утешитеља, и зачиње се у Њој Господ Исус Христос. Потом се Христос рађа и анђели поју: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Након тога, анђео јављајући се Јосифу више пута, спасава Младенца Исуса од оних који траже Његову душу. Наводе се најмање три појаве и указује се на још. Ево анђео говори: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у Египат“, јер Ирод тражи душу Отрока. И у Египту: „Устани, узми дијете и матер његову па бијежи у земљу Израиљеву“; „Устани узми Младеца и Матер Његову и иди тамо и тамо“ (в. Мт. 2, 13) – Јосиф је стално био под анђеоским руководством. Високо се говори о овом човеку.

Успут бих желео да додам, да Јосифа слабо примећујемо међу светитељима. Само од тога што га је Исус Христос назвао „тата“ могу сузе да потекну. Господ Исус Христос, Јединородни Син Божији, Који има за Свог Оца Бога, на земљи Својим детињим језиком, неразговетним, невиним, називао је Јосифа татом. Јосиф Га је учио столарском занату и говорио: „Дакле, сине, држи ово овде, овако пилом ради, овде сечивом“ – можете ли то да замислите? И Христос му је у свему био послушан. Гледао га је одоздо на горе, као дете свог родитеља. Јосиф је учио Христа да чита Закон Божији. Онога, Који је дао Закон Божији, Јосиф је учио да чита. То је велики човек, о којем треба одвојено причати. И са великом љубављу изговарати његово име.

Дакле, Јосиф вођен анђелима: анђели су му се стално јављали и управљали њиме… То значи да је имао чисту душу, јер прљави снива прљаво, и грешни сања грешно, а чистом у сан долази Господ. „И старци ваши сниће снове“ (в. Дл. 2, 16-17) – пророк Јоил је проповедао да ће пророчка сновиђења имати најбољи, по благодати Духа Светога.

Потом Исус излази на проповед – и анђели га прате и бде над Њим. Одакле то знамо? Из речи о васкрсењу: када анђели седе на празном Гробу и сусрећу жене мироносице, говоре им: „Опомените се како вам каза кад бјеше још у Галилеји“ (в. Лк. 24, 6), – они подсећају апостоле и мироносице на речи Јеванђеља. Очигледно, седели су на том месту, очекујући људе да им кажу: „Није овде, него устаде“ (Лк. 24, 6). И даље врло важне речи: Шта тражите живога међу мртвима? (Лк. 24, 5).

Желео бих да се на овом месту зауставим. Христос није био сахрањен на гробљу, у буквалном смислу те речи. Тамо, где су Га сахранили, није било мртваца: то је био врт, у врту је била пећина, у којој нико никада није био сахрањен. То је био купљени гроб за другог, и тај гроб је жртвован распетом Исусу, који је умро на крсту, и Он је био сахрањен у том гробу у врту. Анђео говори тако, као да је Он лежао на гробљу, као да су около гробнице мртваца. Није било тако! Али анђео каже: Што ви тражите Живог међу мртвима? На шта мисли? Он мисли на другу смрт. Када смо причали о смрти, говорили смо да има више смрти. Постоји духовна смрт, смрт блага, када је човек мртав за грех, а жив за Бога. Дакле, Анђео мисли на духовну смрт: не тражите живог међу мртвима – не тражите Животодавца међу духовним мртвацима.

Анђели су стајали на Јелеонској гори, када су апостоли, забацивши главе, гледали како се Христос вазноси. Дуго нису могли да их опусте, јер се Христос вазносио полако: без ичије помоћи, Христос васкрсли из мртвих, као Цар света, подизао се полако пред њиховим очима, и благосиљао их.

Уздигнуо руке Своје и благословио их – Он двема рукама, архијерејски, благосиља их. Он се вазнео – а они су гледали у Њега. Када се Он већ сакрио из вида, а апостоли и даље нису опуштали главе. Спустили су главе, када су им анђели рекли: „Мужи Галилејски! Што стојите и гледате на небо? Овај Исус, Који се од вас вазнео на небо, Он ће исто с небеса на земљу доћи“. И пошли су у Јерусалим, хвалећи и благословећи Бога, чекајући долазак Духа Светога.

Анђели стално помажу човеку. Анђели садејствују апостолској проповеди, изводе Петра из тамнице, отварају пред њим гвоздена врата, итд. Они су свугде: сва историја Цркве је историја људи и невидљиве помоћи анђела. Они живе у неком другом свету. Савремена физика сматра да постоје још неке димензије осим ове три. Димензија је више од три. Физика Ајнштајна четвртом димензијом назива време, али постоји и физика која сматра да поред три димензије видљивог света, у којем ми живимо, постоје и друге димензије. У њима пребивају анђели. Објаснити то је врло лако: замислите равну површину, која има две димензије – дужину и ширину, а висину и дубину нема, само нека раван. Нацртајте овде човека. И замислите да сте ви његов Бог. И тај равни човек живи, и живи он у простору те равни.

А поред је још један равни човек. Они виде један другог таквим, а шта се налази изван те равни, не виде. Ми, да бисмо их видели, морамо се овако савити, пресећи ту раван. И тада ће они видети дошљака из друге димензије. Ти светли духови, са ватреним крилима, који воле Господа, са благоуханом молитвом,овде су стално, поред нас. Само, они нас не плаше, јер бисмо могли да умремо од страха, угледавши их.

Анђео Господа Саваота – то је свештеник, тако се каже код пророка Малахије: „и закон да се тражи из његовијех уста, јер је анђео Господа над војскама“ (Мал. 2, 7). Ако би прави анђели били свештеници, било би нам страшно да долазимо у цркву. Били би страшни светитељи, а ми бисмо поред њих изгледали као мали, грешни и слаби. На Исповести, на пример, било би страшно одлазити код анђела, јер не знам шта би урадио за безакоња и безобразлук. Зато је врло важно што анђеоску службу у цркви обавља човек.

Човек може да чини много анђеоског: може да хвали Господа, да се моли, да созерцава Закон Божији. Сем тога, постоје ствари које анђео не може да чини, а човек може. Ево, на пример, столар прави табуре, и табуре је испало чврсто, лепо, добро. И нека такво табуре – свиђа му се дело руку његових. Ето, за такву радост су анђели ускраћени. Ако је, на пример, домаћица лепо испекла колач, сви су се најели и говоре: „Како је укусно! Свака част, мајсторе!“ – њој је то пријатно, и то је добро што је она урадила, – ту радост анђели немају. Радост материјалног, физичког стваралаштва човек има, анђели не. У неком смислу, човек је богатији од анђела.

Никако не могу да пређем на демоне, и не желим да прелазим на њих, јер су заиста гнусни. Они су наши непријатељи и искасапили би нас, као пас термофор, да нас не чува Божанствена благодат. Зато ми се прича о анђелима. И поновићу се, човек је у неком смислу блаженији од тих бесплотних анђела. Можемо помислити да су они бољи од нас. У неком смислу, да: јачи су, паметнији, чистији, бољи, а у неком смисли нису, јер ми сједињујемо у себи анђеоско и материјално, видљиво и невидљиво, опипљиво и неопипљиво. Како прелепо пише Гаврил Романович Державин (Царство му Небеско) у својој оди „Бог“:

Честица целе сам васељене,
Стављен,чини се, у знатну
Средину сржи сам те,
Где одредио си крај тварима телесним,
Где задао почетак духовима небесним.
И мноме везао свих бића нит…

Зашто је човек толико драг Богу? Зато што у њему, у суштини, постоји све исто што и у анђелу: савест, молитва, вера, разум, памћење… У њему је све што уопште има у целој васељени. Све, што је расуто по космосу, у неким микрочестицама, присутно је и у човеку. Сва Мендељејева таблица садржана је у човеку.

Микрокосмос – тако су га и називали древни грчки филозофи. Све материјално садржано је у човеку, и све духовно садржано је у човеку. Ево он – честица целе васељене, у тој средини суштине, где су се завршили небесни духови и почеле телесне материје. А нит је везана тобом и мном: ако се ти покидаш, и нит се кида. Читава нит створеног света се клима, и читав свет дрхти и клати се, као пијан, када човек греши и не испуњава оно за шта је предодређен. Ето зашто је он тако важан.

Што се тиче непријатеља нашег спасења, треба да имамо на уму да су они измислили грех: зато ћемо и бити помиловани, јер смо жртве греха, а не његови изумитељи. Много још на ту тему ће, вероватно, бити да се говори, да се још дотакне та демонологија.

За крај ћемо рећи следеће: једном је Антонију Великом, зачетнику монаштва у хришћанству, пришао непознати човек и рекао: „Помоли се за мене, да ми Бог опрости грехе“. Антоније је упитао: „Како се зовеш?“ Незнанац му је одговорио: „Бог ће ти открити“. Антоније је отишао на молитву, поштено испуњавајући обећање,почео је да се моли: „Опрости, Господе, грехе том човеку, који ми је недавно дошао“. Чуо је глас Божији: „Знаш ли ко је то?“ – „Не.“ -„То је ђаво у људском облику. Он ће ти доћи за недељу дана. Реци да ћу му опростити ако се покаје“.

Ето, тај чудни човек, тај странац, како је речено у причи о блудном сину за власника свиња, које је пасао блудни син…дакле, тај странац, бес, ишао је издалека, и Антоније га је угледао и рекао му: „Знам ко си ти. Бог ће ти опростити ако се покајеш“. Тада је лукави променио своје обличје у нешто безобразно, што му приличи више него људско обличје, закикотао се и рекао светитељу: „Глупи старче! Цео свет ме слуша, па ја да се кајем?!“ И са кикотом отишао у пустињу.

Јеванђеље нам говори о лукавом. На пример, у причи о милосрдном самарјанину, човек који је доспео код разбојника, – то је Адам, који је упао у руке демона, тај пребијени, изударани Адам, коме је пришао Милосрдни Самарјанин – Христос – и опрао му ране, сместио га на магарца – то јест на плот Своју, телом Својим примио грехе наше; одвезао га у кућу, која јесте Црква и дао домаћину да даље брине о њему, плативши му двема монетама, то јест Старим и Новим Заветом: „Ово користи за лечење, а ако више утрошиш, Ја ћу доћи и надоместити“. И странац, власник свиња у причи о блудном сину… – и тамо је много о ђаволу.

Радосно је човеку што пакао није створен за човека: Господ у речима о Страшном суду говори, да ће Он рећи некима: Идите од мене проклети у огањ вјечни прирављени ђаволу и ангелима његовијем (Мт. 25, 41), – за човека ад није припремљен. За човека је припремљена небеска кућа. За то је створен човек. Он је толико комплексан, толико вреди, толико теоретски и потенцијално леп, у свакој трепавици човековој, Бог је много мудрости уложио. Бог не жели никога у огањ да баца, Он не жели да то вољено створење буде дрво за паклени котао. Огањ вечни је за ђавола и за анђеле његове. А за нас је светли рај. Томе сви тежимо. За крај бих желео да будете спасени од сваке демонске казне, и да анђели светли, ваши невидљиви, јаки и лепи пријатељи, не одступају од вас. Довиђења.

Протојреј Андреј Ткачов

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ