Амерички крах у Авганистану

категорија Свет / дана 06/08/2020 у 17:28 часова /

00afghanistan1-superJumbo

Пише: Љубиша Маленица

САД су изгубиле осамнаест година у борбама које на крају готово да нису утицале на стварно стање. Талибани, који су доминирали пре америчке инвазије, и данас су најважнији фактор у земљи

Ускоро ће двије деценије откако су америчке трупе, у оквиру такозваног рата против терора, напале Авганистан тако започињући један од најдужих сукоба у америчкој историји. Као и у случају осталих интервенција које су дошле послије, Сједињене Државе се не могу похвалити стањем на терену. Штавише, рат у Авганистану и покушај изградње државе по западном калупу дали су веома мршаве резултате. Талибани, које је администрација Џорџа Буша прогласила главним противницима унутар земље, су и данас присутни те још увијек довољно снажни да се великим силама наметну као једна од кључних фракција за рјешење авганистанског сукоба.

Када се погледа осамнаест година америчког дјеловања у Авганистану стиче се утисак да је изузетно мало тога постигнуто. Утисак у значајној мјери одговара стварности. Званични циљеви америчке инвазије били су уништење терористичке организације Ал Каида, те уклањање талибана са власти. Можемо рећи да је други циљ, до одређене мјере, био праћен успјехом. Ипак, чињеница да талибани још увијек воде борбу против америчких трупа те да представљају једну од кључних групација у унутрашњем политичком животу земље служи као јасан доказ да је уклањање талибана из токова политичког живота Авганистана од стране Сједињених Држава било кратког вијека.

УЗАЛУДНО РАТОВАЊЕ
Узевши у обзир појаву ИСИЛ-а без резерве се може закључити да је први циљ америчких војно-политичких планера доживио потпуни неуспјех. Наиме, терористичка група под називом Џабхат ал-Нусра, се још 2012. на сцени појавила као сиријска подружница Ал Каиде. Нешто више од годину дана касније, побједе Џабхат ал-Нусре на бојном пољу су засјенили успјеси нове терористичке групе настале од фрагмената Ал Каиде[1] под називом Исламска држава Ирака, која ће касније метастазирати у ИСИЛ.

Већина исламистичких групација које су касније уједињене под заставом ИСИЛ-а имале су значајне везе са Ал Каидом, док су групе превасходно одговорне за оснивање Исламске државе представљале директне локалне продужетке Ал Каиде.[2] Амерички напад на Авганистан не само да није успио поразити Ал Каиду већ је довео до њеног даљег ширења путем регрутације исламистичких и радикалних елемената како из муслиманских држава Блиског истока и Сјеверне Африке, тако и шире.

Три године прије неголи ће се Џабхат ал-Нусра појавити на територији Сирије, тадашњи амерички предсједник, Барак Обама, је приликом посјете Вест поинту одржао један од познатијих говора своје каријере, у оквиру којег је истакао да ће Сједињене Државе послати још 30.000 војника у Авганистан с циљем „преокретања талибанског напредовања и јачања капацитета авганистанских власти и безбедносних снага“.[3] Битан елеменат говора се односио на напоре који се морају уложити како би се „Ал Каиди ускратило сигурно уточиште“. Повећање броја војника, које је само у првој години коштало 30 милијарди долара, дошло је након осам година рата који није, ако је судити по Обаминим коментарима, ишао наруку Американцима.

Логика говора бившег америчког предсједника упућује на чињеницу да су, непуну деценију након што је рат почео, талибанске јединице на терену биле довољно способне да се активно супротставе далеко надмоћнијим америчким трупама праћеним од стране владиних снага. Стање политичког система који је на цијевима америчких тенкова донет у Авганистан је далеко од стабилног и очигледно је да се режим у Кабулу одржао на власти захваљујући, у великој мјери, присуству америчких трупа и политичким напорима Вашингтона.

Без америчке подршке, веома је мала вјероватноћа да би тренутне авганистанске власти изашле као побједник из политичко-војног сукоба са талибанима. Ово илуструје извјештај[4] писан за потребе америчког Конгреса од стране Томаса Клејтона. С обзиром да је објављен 25. јуна 2020. године, можемо претпоставити да садржи закључке настале на основну тренутног стања на терену. У оквиру увода Клејтон истиче да би „потпуно повлачење америчких трупа, праћено окончањем америчке помоћи, могло довести до урушавања авганистанских власти и евентуалног повратка талибана на власт. Према свим мјерилима, талибани су у снажнијем војном положају сада него што су икада били у периоду након 2001“.[5]

Припадници једне од фракција авганистанских талибана у провинцији Фарах слушају говор новоизабраног лидера, 03. новембар 2015. (Фото: AP Photo)

Клејтон веома јасно приказује слику стварног стања и неминован закључак који се намеће јесте да су Сједињене Државе против талибана узалудно ратовале. Чињеницу да у недавним преговорима између Сједињени Држава и талибана нису учествовали представници званичних авганистанских власти неки аналитичари протумачили су као намјеру Вашингтона да се првенствено побрине за повлачење сопствених трупа чиме би се, у значајној мјери, осујетили интереси тренутних структура у Кабулу које су примарно заинтересоване за очување сопственог положаја и утицаја.

Америчко-талибански договор јесте подразумјевао унутрашњи споразум између талибана и тренутних власти, но питање је колико дуго ће Вашингтон имати стрпљења за веома спори напредак ових преговора које додатно отежава питање размјене заробљеника, посебно високих званичника, те политичка криза везана за предсједничке изборе из 2019.

Није тешко уочити да је Авганистан, након 18 година америчког присуства, те скоро два трилиона потрошених долара,[6] нефункционална држава унутар које и даље веома значајну улогу игра иста она политичко-војна структура која је од стране америчких политичара била препозната као главни непријатељ када је рат почињао.

МРШАВИ РЕЗУЛТАТИ
Без обзира на могући угао посматрања, објективан закључак јесте да су Сједињене Државе постигле веома ограничене секундарне резултате у земљи, док су њихови оригинални циљеви остали неостварени. Као и Совјети некада, и Сједињене Државе се сада спремају напустити Авганистан под таквим околностима да се цјелокупна геополитичка авантура чини бесмисленом и узалудном.

Један од кључних проблема са којим су се сусретале сукцесивне америчке администрације огледао се у високом степену корупције авганистанске политичке елите. Истини за вољу, овај проблем су саме Сједињене Државе створиле кроз упорну подршку Кабулу те централизацији земље. Хамид Карзаи, често критикован због корупције, по свему судећи је био повезан са криминалним круговима у земљи. У прилог овој тези говоре дипломатске депеше страних амбасадора и званичника, објављене 2009. од стране Викиликса, које карактеришу Карзаија као слабог и неодлучног политичара склоног параноји те веома задуженог према локалним криминалним круговима.[7]

Оваква политичка фигура је неминовно морала бити окарактерисана ограниченом способношћу пројектовања ауторитета централних власти према војним командантима и гувернерима у провинцијама што је довело до развоја ситуације у којој су дотични званичници стекли веома висок степен аутономије доприносећи даљој фрагментацији земље, која се иначе одликовала својом децентрализованом организацијом.

Корупција међу авганистанском елитом је, као што то обично и бива, довела до делегитимизације власти у очима домаћег становништва створивши додатни проблем отуђености власти и народа с обзиром да је, због назадног понашања, администрацију у Кабулу било лакше посматрати као домаће заступнике страних интереса неголи као саставни дио авганистанског друштва.

Председник Авганистана Ашраф Гани током разговора са америчким мировним изаслаником за Авганистан Залмајем Кализадом у председничкој палати у Кабулу, 28. јануар 2019. (Фото: Afghan Presidential Palace via AP)

Поред политичких проблема, извјештај Вашингтон поста о рату у Авганистану из 2019. године, настао на темељу званичних докумената који су постали доступни јавности, дотакао се проблема везаних за обуку и опремање авганистанских војних јединица. Поменути документи откривају да су „званичници Сједињених Држава сматрали Авганистанце превише необразованим, недисциплинованим и суштински превише заосталим да би могли бити успјешно организовани у борбену силу једне суверене земље… Званични извори су авганистанске безбедносне снаге описали као неспособне, лоше обучене, захваћене корупцијом, испуњене дезертерима и шпијунима те лишене мотивације“.[8]

Процес изградње нације, у најбољим околностима гдје постоји објективан темељ за такав пројекат, је незахвалан и сложен подухват. Историјски гледано, настанак нације није пројекат који се може остварити за неколико година. Авганистан је још један од примјера гдје је Вашингтон, заједно са савезницима, покушао да створи вјештачку нацију супротстављајући се историјским токовима унутар самог Авганистана, токовима чија се старост мјери вјековима.

У таквим околностима, амерички неуспјех се може дјелимично оправдати недостатком воље локалних структура да „изађу у сусрет“ америчким плановима, но постоји дио одговорности који Сједињене Државе морају преузети на себе управо јер су, упркос знању о специфичностима поднебља, одлучиле да покушају Авганистан обликовати по раније утврђеном моделу који се иначе сусретао са значајним проблемима у свим случајевима гдје је примјењен. Различита друштва и народи су требали бити обликовани калупом који никоме није одговарао.

Резултат ових процеса је била хронично слаба централна власт, захваћена високим степеном корупције, повезана са локалним криминалним елементима, неспособна, можда и невољна да обузда провинцијске гувернере и команданте те је у очима становништва виђена као пројекат страних сила. Као да није било довољно што су спонзори дотичних власти биле исте велике силе које су напале Авганистан узрокујући значајне жртве и материјалну штету, већ се и администрација у Кабулу испоставила као неспособна.

Амерички експеримент са изградњом нације у Авганистану је доживио исту судбину као и западне војне операције. У суштини, много времена, људских живота на свим странама, те новца је потрошено како би се остварили мршави резултати чији опстанак није ничим загарантован и који ће вјероватно бити поништени са одласком америчких трупа и губитком америчког покровитељства.

ТАЛИБАНСКА ПРЕВЛАСТ
Несумњиво је, када се погледа почетак сукоба, да су трупе Сједињених Држава имале изузетну предност у односу на талибанске јединице те сходно томе не чуди муњевит и наизглед незадржив напредак америчких јединица у оквиру првобитних војних операција, како у ваздуху тако и на земљи. Као и у много случајева раније, герилски принципи борбе су временом отупили оштрицу америчких напада допустивши талибанима простор и вријеме да се прегрупишу и наставе борбу.

Проблем везан за америчке војне операције у Авганистану, који је тек касније постао примјетан, огледао се у чињеници да је перспектива командног кадра, везана уз напредак војних акција, постала у потпуности разведена од стварног стања на терену. Свим америчким командантима у Авганистану је заједничка карактеристика била истицање „солидног напретка који је постигнут“.[9] Амерички портал о војним дешавањима је у чланку из 2018. посвећеном одласку генерала Мика Никлсона са мјеста команданта америчких трупа у Авганистану истакао како „Никлсонов сигуран став по питању операција у Авганистану одговара позитивним процјенама везаним за Авганистан који су многи амерички команданти имали у току 17 година рата, упркос очигледном назадовању ситуације“.[10]

Америчке трупе приликом изласка из хеликоптера у кампу Бост у провинцији Хелманд у Авганистану, 11. септембар 2017. (Фото: Andrew Renneisen/Getty Images)

Као што смо раније истакли, Сједињене Државе су у Авганистану покушале да организују војску по калупу који је обликовао њихове војне јединице. Овај отклон од стварних потреба и способности авганистанске државе, када говоримо о облику и устројству функционалних војних јединица, најбоље је приказан приликом значајније талибанске офанзиве која је 2018. предузета на четири фронта истовремено, а која је владу у Кабулу коштала територијалних губитака и 200 мртвих војника.[11]

Неки од оних који су страдали приликом талибанских напада били су припадници елитних авганистанских јединица командоса, обучени у складу са америчким стилом ратовања који се огледа у спрези између јединица командоса на терену, ваздушне подршке те, у случају Авганистана, вођства од стране америчких инструктора. Лишени америчке подршке и без ваздушних снага, авганистански командоси су били окружени и у значајној мјери елиминисани од стране талибана.

Обавјештајне организације америчке војске су у току 2018. дале процјену броја талибанских бораца, наводећи да у седамнаест провинција које контролишу талибани располажу са између педесет и шездесет хиљада војника. Неопходно је истаћи да ових 17 провинција заправо чине више од 50 одсто укупне територије земље. Извјештаји са терена упућују на виши степен организованости и систематичности унутар талибанских јединица који се огледају у способности извођења напада на велике урбане центре те борбу на више фронтова истовремено. Поређења ради, Сједињене Државе су на врхунцу инвазије распоредиле више од 100.000 војника у Авганистану, подржаних од стране додатних 50.000 коалиционих војника из састава НАТО савеза и других земаља. Упркос бројчаној и технолошкој предности, Вашингтон је, у погледу контроле, постигао мање неголи талибани са знатном мањим бројем бораца.

Представници америчке војне и цивилне администрације представљају ситуацију на терену као случај скоро једнаке заступљености у погледу контроле територије између владе у Кабулу и талибана, но проблем који овакво виђење ситуације доноси са собом јесте занемаривање чињенице да у одређеном броју провинција, номинално контролисаних од стране Кабула, авганистанске власти под својом контролом држе само провинцијску престоницу и војне инсталације док је остатак административне јединице под талибанском контролом.[12] Оваква ситуација је довела до тога да су талибани у могућности остваривања високог степена притиска чак и на она подручја која нису под њиховом контролом, док се исто не може рећи за трупе под контролом Кабула.

Сама чињеница да се питање контроле територије посматра кроз демагошке игре ријечима од стране како америчких тако и авганистанских власти јасно упућује на постојање раније поменуте разведености између стварног стања и перцепције стања од стране највиших званичника.

ПОНИЖАВАЈУЋИ НЕУСПЕХ
Поред војних губитака који су постали саставни дио свакодневнице јединица авганистанског режима, питање цивилних жртава је незаобилазно када се врши анализа америчких постигнућа у току сукоба који траје већ осамнаест година. Према подацима на страници Савјета за спољне послове, од 2010. године у Авганистану је погинуло близу 100.000 особа.[13]

Након година рата, подаци УН-а показују да је 3.7 милиона дјеце лишено основног школовања, 1.3 милиона дјеце пати од неухрањености, 50 одсто извора питке воде који су тренутно у употреби је загађено отпадним материјама, 25 одсто дјеце има мању килажу у односу просјек за свој узраст, 33 одсто дјевојчица ступају у брак прије 18. године док свако двоје од петоро авганистанске дјеце не постигне пуни ментални или физички развој.[14]

Деца током школског часа у учионици на отвореном, Џалалабад, 30. јануар 2013. (Фото: Noorullah Shirzada/AFP/Getty Images)

За напор који су предузеле неке од најмоћнијих земаља свијета, који траје већ скоро двије деценије и који је коштао баснословне суме новца, ово су поражавајући резултати. Материјална штета се засигурно мјери у милионима америчких долара и поставља се питање да ли је стање генералне популације, у погледу основних животних потрепштина, уопште помјерено набоље са тачке на којој се налазило у почетку америчке инвазије?

Питање избјеглица унутар Авганистана се појављује као једна од посљедица сталних сукоба и изузетно ниског степена безбедности унутар земље. Према истраживању из 2017. само у току те године више од пола милиона Авганистанаца је било приморано потражити пребивалиште другдје у држави услијед ширења сукоба.[15] Ову ситуацију додатно усложњава чињеница да се у току исте године у Авганистан вратило нешто више од 500.000 избјеглих особа, близу четири стотине њих из Ирана и више од стотину хиљада из Пакистана.

У периоду између 2002. и 2014. Сједињене Државе су у авганистански сектор образовања уложиле 759 милиона долара док се износ званичне помоћи за развој, од стране осталих земаља коалиције, попео са 22 милиона у 2002. на 450 милиона долара у 2013. Упркос овим сумама уложеног новца, образовни систем у Авганистану је хронично обиљежен несигурношћу, лошим стањем инсталација и школских објеката, лошим квалитетом воде, ниским санитарним условима те измореним учитељским кадром. Све наведене слабости су посљедица непрекидних напада на образовне институције од стране наоружаних група, што даје додатну тежину раније споменутим тврдњама о слабљењу позиција авганистанских власти и њихових западних савезника.

Један од највећих проблема, чији тренутни опсег је директни производ америчке инвазије, огледа се у чињеници да Авганистан слови као највећи произвођача опијума у свијету још од 2001. Иронично је да су талибани током своје владавине у великој мјери онемогућили узгој и производњу опијума. Напад Сједињених Држава и уклањање талибана са власти довео је до наглог скока у узгоју мака за потребе производње наркотика, с обзиром да се, поред опијума, из сјемена мака такође производи и хероин.

У фебруару 2020. Канцеларија за националну контролу наркотика при Бијелој кући саопштила је да се узгој мака у 2019. смањио у односу на исти период 2018. но да је производња чистог опијума порасла за 21 одсто.[16] У погледу узгоја, 2017. година је представљала досадашњи врхунац с обзиром да се у дотичном периоду скоро 320.000 хектара налазило под засадима мака, док је количина произведених наркотика превазилазила девет хиљада кубних тона.[17] Производња опијума је у току дотичне године достигла повећање од рекордних 87 одсто.[18]

Мало прије западне инвазије, услијед забране производње опијума од стране талибана, површина под маком је износила приближно 10.000 хектара. Годину дана касније, скоро 80.000 хектара обрадивог земљишта је коришћено за узгој мака. Према истраживањима, у току 2019. године у производњи опојних средстава било је запослено 600.000 особа док је зарада од продаје наркотика, посебно опијума и хероина, чинила једну трећину БДП-а Авганистана. Војни аналитичари у Сједињеним Државама процјењују да чак 90 одсто хероина на глобалном тржишту потиче из Авганистана. За разлику од раних година инвазије, значајан дио прераде мака у хероин и друге опијате се сада врши у самом Авганистану што додатно олакшава транспорт и подиже зараду, од које талибани убирају 20 одсто као својеврсни „порез“.[19]

Авганистански фармер прикупља сок из цветова опијума у провинцији Нангархар, 19. април 2016. (Фото: Noorullah Shirzada/AFP/Getty Images)

Неспособност, можда и недостатак стварне воље, да се ријеши проблем трговине дрогом унутар Авганистана, упркос значајним сумама новца уложеним у напоре на терену, имао је негативан одраз на друштво самих Сједињених Држава. Према подацима за 2017. годину, чак два милиона грађана САД-а било је зависно од опојних дрога док је предозирање постало примарни узрок смрт у Сједињеним Државама. У октобру исте године, Бијела кућа је била приморана да прогласи национално ванредно здравствено стање.

Није згорег поменути да је једна од кључних карика у свјетском ланцу трговине дрогом амерички протекторат на Космету који са разлогом у медијима често бива дефинисан као нарко-држава. Историја има смисла за иронију. Као што је производња наркотика скочила са уклањањем талибанског режима, тако је и проток опојних средстава кроз Космет повећан са повлачењем српских трупа и административног механизма.

Без обзира што се институције и Војска Србије, тада СР Југославије, нису могле никако поистовјетити са авганистанским талибанима, западна пропаганда је управо то учинила, представљајући Сједињене Државе као доносиоца слободе и напретка у оба случаја. Један од најбољих примјера који илуструју испразност дотичне демагогије се може пронаћи управо у проблему производње наркотика у Авганистану. Као и у многим другим областима, чини се да су и у овом погледу сви напори Сједињених Држава завршили неуспјехом, неко би рекао понижавајућим неуспјехом када се узме у обзир обим и разноликост употребљених средстава.

ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА
Историјат мировних преговора којима би рат у Авганистану био окончан дуг је скоро колико и сам сукоб. У првој деценији након инвазије, сви покушаји да се споразум постигне завршавали су неуспјешно. Нешто више успјеха су имали покушаји постизања споразума након 2011. но значајан број њих се свео на јалове преговоре који нису зауставили насиље унутар земље.

Један од важнијих међународних састанака којем су присуствовали талибани а чија тема је била постизање мира у Авганистану одржан је пред крај 2018. године у Москви.[20]Поред представника талибана, овом састанку су присуствовали представници Русије, Кине, Пакистана, Ирана, Индије те централноазијских република. Није тешко уочити да су присутни били сви они на које би негативно утицало ширење сукоба ван авганистанских граница. Из перспективе безбедносних интереса Москве, посебно у погледу ширења трговине дрогом те повећања броја терористичких ћелија, сукоб у Авганистану не може бити посматран никако другачије већ негативно.

Основни задатак за Москву било је ограничавање сукоба унутар Авганистана те рад на постизању мировног споразума путем којег би се онемогућило даље функционисање терористичких група у земљи. Русија, иако дјелујући у сврху сопствених безбедносних интереса, позитивно је утицала на ситуацију појављујући се у улози миротворца.[21]Крајем маја 2019. нови састанак, организован у руској престоници, био је позитивно окарактерисан од стране свих присутних представника,[22] иако је стварни утицај на стање сукоба био ограничен. Главне препреке за постизање споразума били су захтјеви за одласком страних трупа те непостојање воље међу талибанима да преговарају са владом у Кабулу коју они виде као марионетску власт под контролом Вашингтона.

Главни политички лидери талибана са остатком делегације током разговора са новинарима уочи нове рунде мировних преговора са америчком делегацијом, Москва, 28. мај 2019. (Фото: AP Photo/Alexander Zemlianichenko)

Споразум из септембра 2019. између талибана и Сједињених Држава, којим се Вашингон обавезао на повлачење 5.000 војника, урушио се када је у бомбашком нападу погинуо један амерички војник. Одмах након краха овог споразума, талибанска делегација је стигла у Москву како би са руским званичницима разговарала о условима повлачења америчких трупа из Авганистана. Сличне посјете су биле планиране и према Кини, Ирану те земљама Централне Азије. Према изјави једног од талибанских представника, сврха ових посјета „није била оживљавање мировних преговора са Сједињеним Државама већ процјена регионалне подршке за приморавање Вашингтона да напусти Авганистан“.[23]

Један од престижних америчких политичких часописа, Форин полиси, иако веома критичан према улози Русије у Авганистану, није могао прећи преко чињенице да је Москва постала битан политички фактор у мировним преговорима са талибанима. У чланку посвећеном мировним преговорима између Вашингтона и талибанског вођства, Семјуел Рамани примјећује да се „Русија чак и понудила као гарант било каквог будућег мировног споразума између Сједињених Држава и талибана. Иако се чини да је могућност таквог договора нестала, посебни посланик Русије за Авганистан, Замир Кабулов, сматра да су преговори између Америке и Талибана само „суспендовани“, но не и „мртви“ те је најавио планове Москве о консултацијама са Сједињеним Државама по питању будућих преговора“.[24]

По свему судећи, споразум постигнут 29. фебруара 2020. у Дохи представља званичан крај америчког рата у Авганистану. Договор претпоставља борбу талибана против Ал Каиде и других терористичких група те постизање политичког договора са властима у Кабулу у замјену за потпуно повлачење америчких и савезничких трупа. Закључно са јулом 2020. у Авганистану се налази још 8.600 америчких војника који би требало да буду повучени у наредних четрнаест мјесеци ако талибанска страна испоштује свој дио договора.

Када, у њиховој укупности, сагледамо америчку инвазију и рат који ју је пратио, није могуће отети се утиску да се историја заиста понавља. Ако занемаримо специфичне појединости везане за временски период и технолошки напредак, америчка авантура у Авганистану се завршила исто као и совјетска. Чак су и улоге замјењене те се Русија појављује, у значајно мање агресивном облику, као трећа страна која посредује између Авганистана и Сједињених Држава.

Из ранијег текста може се уочити, и то несумњиво, да су Сједињене Државе, најпростије речено, изгубиле осамнаест година у јаловим борбама које на крају скоро да нису утицале на стварно стање. Талибани, који су доминирали Авганистаном прије америчке инвазије, тренутно су најснажнији војно-политички актер унутар земље. Будуће уређење државе ће зависити од њихових замисли и добре воље с обзиром да не може бити сумње у предност коју посједују у односу на владу у Кабулу.

Русија, Кина, Пакистан и друге земље Централне Азије су заинтересоване за ограничен број питања, њима битних. Политичка стабилност земље, отвореност за сарадњу у погледу економских пројеката, контрола и борба против терористички ћелија и борба против производње наркотика. Унутрашња питања Авганистана остају управо то и док Авганистанци брину о сопственој кући ни Москва ни Пекинг немају потребу да се мијешају, што се не може рећи за Сједињене Државе које већ деценијама са разлогом имају репутацију уплитања у суверена питања цијелог низа различитих држава, како из геополитичких тако и из идеолошких разлога.

Добар дио америчке јавности је давно изгубио апетит за рат у Авганистану те, генерално гледано, стране интервенције вођене под слоганом људских права и демократије. Након недавних дешавања у Америци није неразумно поставити питање хоће ли се Вашингтон у догледно вријеме моћи упустити у нови рат сличан ономе који је започео 2001? По свему судећи, Сједињене Државе имају пуне руке посла саме са собом. Упркос томе што се протести у великим америчким градовима смирују, силе које су довеле до немира и насиља нису ни у ком погледу истрошене. Амерички предсједнички избори, без обзира на резултат, могу бити окидач нових демонстрација и евентуално озбиљнијег облика сукоба.

Демонстранти током протеста због убиства Џорџа Флојда испред зграде полицијске управе Минеаполиса, 28. мај 2020. (Фото: John Minchillo/AP Photo)

Захваљујући тренутном стању у Сједињеним Државама, залуд потрошеним годинама и милијардама долара, те чињеници да се талибани сада налазе опет у положају најснажније фракције, стиче се утисак да ће, када једном посљедњи амерички војник напусти Авганистан, бити као да се ништа суштински није ни догодило те да ће све анемичне структуре инсталиране од стране Запада временом пропасти, суочене са сопственом нефункционалношћу, тако поставши крајњи свједок америчког неуспјеха.

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://www.cfr.org/article/syrias-civil-war

[2] https://www.longwarjournal.org/archives/2014/06/isis_announces_formation_of_ca.php

[3] https://www.cleveland.com/nation/2009/12/obamas_speech_on_adding_30000.html

[4] https://fas.org/sgp/crs/row/R45122.pdf

[5] https://fas.org/sgp/crs/row/R45122.pdf

[6] https://www.wsj.com/articles/americas-longest-war-a-visual-history-of-18-years-in-afghanistan-11583010024

[7] https://www.theguardian.com/world/2010/dec/02/wikileaks-cables-hamid-karzai-erratic

[8] https://www.aljazeera.com/indepth/opinion/afghan-war-failure-usa-191223104820851.html

[9] https://warontherocks.com/2019/02/coming-to-terms-with-americas-undeniable-failure-in-afghanistan/

[10] https://www.military.com/daily-news/2018/08/22/outgoing-us-commander-continues-tradition-hailing-progress-afghanistan.html