ЛИЧНИ СТАВ Проф. др Мила Алечковић Николић: Доживљавамо највећи морални и стручни пад

Поштоване колеге, шест до осам година у Србији, а у свету и пуних 15 година траје специјализација клиничара, психопатолога, неуропсихијатара, психијатара, клиничких психолога и психотерапеута, како би као велики стручњаци и, по претпоставци хуманисти, могли да заузму своје место у друштву 21. века.

Сви смо ми, где год да радимо, прво дуго учили различите научне дисциплине, затим радили сами на себи, а тек потом помагали другим људима, борећи се не само са највећом енигмом свих времена – менталном болешћу и њеним жртвама, него и са епистемолошким, научним, духовним и моралним питањима. Сви смо издржали искушења, сумње, бројне провере и критике, и остали посвећени не само хуманој заклетви коју смо дали, него и својој личној нади и вери да се многим људима може помоћи у борби са оним што зовемо ментална болест, а што некада бива равно духовној смрти. Од времена када су славни Пинел и Ескирол скинули ланце са руку и ногу психијатријских болесника, па све до данас, наша вера у то да већина људи нужно није осуђена на болест и патњу, остала је чврста.

Упркос томе, политика нас је увек искушавала. Због замки које нам је политика постављала и колега које су понекада посустајале, човечанство је упознало тзв. „црну психијатрију“, злоупотребу наше науке у репресивне сврхе, због чега је дошло до великог светског таласа побуне и антипсихијатрије. Мишел Фуко, Роналд Ленг, Франко Базаља и многи други свесни хуманисти дигли су се против искушења које су нам постављали издајници професије с једне стране, и банални политички чиновници, или психопатолошки поремећени зликовци, с друге. Међутим, већина наших колега у целом свету, остала је посвећена хуманом циљу и остала је стручно и морално усправна.

После толико деценија и искушења, у историји ретко када политички срећна отаџбина Србија, доживела је ове 2020. године, највећи могући стручни и морални пад управо наше струке. И поред свих жеља да то не видимо и да се у то, због лоших примера из прошлоти не мешамо, готово сви смо свесни да је опстанак народа и грађана који живе у Србији, како физички, тако и психички, најјачи ултима ратио наше професије. Упркос том циљу, сви знамо да је клиничка слика Србије битно поремећена трагичним догађајима из прошлости, а да се до дана данашњег није поправила управо због, нагласимо овде слободно, психопатолошког карактера данашње власти. Можда у историји никада нисмо имали срећу да се на челу државе налазе психички потпуно интегрисани људи, али данашње стање је, сви то добро знамо, постало алармантно.

Шта нас, стручњаке и моралне људе, спречава да ово удружено и јавно саопштимо и упозоримо нацију да се на њеном врху налази болесна личност? Шта људе од великог знања и интегритета, који ништа не могу да изгубе осим части, спречава да јавност упозоре на опасност од самовоље и насиља личности која показује тешку комбиновану и непоправљиву клиничку слику?

Да ли ми не верујемо у оно што сваки дан видимо и чујемо сопственим очима и ушима, или се наша струка боји издајства унутар саме себе и рата између храбрих научника и конформиста које било која власт у било ком режиму и било којој земљи света увек злоупотреби? Зашто наша велика и важна професија ћути? Зашто минимизујемо наше знање, наше искуство, наш огроман историјски труд и савест? Зашто се плашимо и чега се плашимо?

Милиони нестручних и заведених људи трпи, не само политичко, него право психопатолошко насиље сваки дан и ми то немо посматрамо. Слушамо изјаве и гледамо поступке због којих бисмо обичним смртницима који би мало кога могли да угрозе лако постављали дијагнозе и преписивали им терапију и лечење, а не чујемо и не видимо оне који својим понашањем читаву државу доводе до провалије иреверзибилне менталне катастрофе. Осиромашени, измучени, уплашени и терорисани грађани очекују охрабрење и одбрану од нас, а ми ћутимо у својим ћошковима. Да ли нас је уплашила тешка историја и злоупотреба људске душе, или наша сумња у саме себе? Зашто се сви јасно и сложно не огласимо и стручно не упозоримо јавност о ономе што она већ и те како осећа и слути: личност која се налази на челу Србије требало би хитно да буде хоспитализована док се ментално зло које иста чини заједно са својим сарадницима не прошири до те мере да спроведе прави психијатријски геноцид над становништвом Србије. Наша популација не умире само од физичких болести, него умире од психотичног страха од терора и малтретирања, које поткупљена, нестручна и нехумана медија свакога дана шире много горе него било који други вирус.

Данашња клиничка слика Србије је страшна, упркос надчовечанским природним механизмима психолошких одбрана намученог становништва. Депресије и суициди шире се невероватном брзином. Ми не смемо да дозволимо психолошке и садистичке експерименте над људима. Грађане, де фацто, из сата у сат убијају претње и радње реалног пацијента који се несрећним случајем нашао на врху државе и чију тешку и комбиновану дијагнозу сви ми стручњаци добро познајемо.

Престанимо да ћутимо и спасимо народ и грађане од мучења! Покажимо да има смисла школовати се за ову професију и да она није само стуб институционалне власти. Покажимо да наша струка нечему служи. Ако сви заједно не дигнемо глас онда када су многе колеге из света већ устале у одбрану српских грађана од психичког терора, онда Универзитети и факултети у Србији могу да укину студије психијатрије и клиничке психологије. Онда ми више ничему не служимо, није више потребно ни да се оцењују студенти, нити да се раде истраживања, наша струка више званично не постоји! Ако не проговоримо, нико нам више никада неће веровати!

Устанимо сложно у одбрану онога чему смо посветили животе: изјавимо „да је Цар го“ и заштитимо народ од епидемије лудила и колективних психоза ужаса и страха. Свако од нас данас има мисију да јавно проговори истину! Изађимо из кабинета, болница, ћошкова и из сенке сопственог страха и изговоримо на глас, не политичку, него научну истину! Потврдимо храброст коју смо некада сви показали када смо се опредељивали за једну од најболнијих наука, али ону у којој људска нада може много да учини. Сви смо тада били хероји.

Устанимо данас, обзнанимо слободно и јавно постојање опасне и компликоване психичке болести код човека који се налази на врху државе и спасимо народ, како цела Србија не би постала психијатријски казамат из бивших векова, без будућности, без светла и наде!

Проф. др Мила Алечковић Николић

Извор:
ДИРЕКТНО