На данашњи дан нас је напустио др Јован Рашковић

БЕОГРАД – На данашњи дан 28. јула 2020. године навршило се 28 година од смрти др Јована Рашковића (Книн 5. јул 1929 – Београд 28. јул 1992). Својим дјелом, добротом и племенитошћу овај човијек задужио је Србе да га памте и поштују.

„Јован Рашковић је био српски академик и политичар, рано преминули, свјетски угледни психијатар и неуропсихијатар, који је оставио дубок траг у медицинској науци и у крајишкој, као и цјелокупној српској политици трагичних деведесетих година. Остао је савјест времена, што успијева само ријеткима.“ – каже познати крајишки новинар, Данко Перић.

За Србе из Крајине, академик Јован Рашковић био је њихов Ћаћа. У Далмацији, Лици, на Банији и Кордуну, деца тако зову свога оца. Ту реч наша деца почињу да тепају, такорећи у колевци, још док ћапћу млеко на мајчиној дојци.

Јован Рашковић, син книнског адвоката Душана Рашковића (каснијег судије Врховног суда Хрватске) и мајке Славке, из велепосједничке породице Лукавац, рођене у Тепљуху код Дрниша, живио је у Книну до почетка Другог свјетског рата. Тада га је отац, чију су главу уцијениле нове усташке власти (прогласиле су га „четничко-комунистичким вођом“), склонио у манастир Крка код Кистања а потом у Задар, подручја која је анектирала Мусолинијева Италија. Послије задарске гимназије завршио је Медицински факултет у Загребу, на којем је касније и докторирао.

На том факултету, као и у Љубљани и још неколико универзитета широм свијета, био гостујући професор психијатрије и неуропсихијатрије. Написао је више књига из медицинских дисциплина и учестваво у низу великих научних свјетских скупова. Био је члан САНУ (на сајту САНУ наводи се као један од 20 чланова ван радног састава академије).

Рашковић је пред прве вишестраначке изборе у Социјалистичкој Републици Хрватској, расписане за 22. април 1990, иницирао оснивање Српске демократске странке (СДС). Руководио је скупом о политичком организовању српског народа, 30. јануара 1990. у Доњем Лапцу. Седамнаест дана касније Рашковић је, на масовном оснивачком скупу у Книну, на тадашњем Тргу далматинских пролетерских бригада, изабран за предсједника СДС.

Његов мотив, у околностима када су пријетиле још немирније године, чиме је показао да је био визионар, није био стицање материјалних добара нити политичке моћи, већ намјера да служи својим земљацима, далматинским Србима, Крајишницима.

То је чинио до посљедњег тренутка. Рашковићева кћерка др Санда Рашковић-Ивић описала је својевремено дан очеве смрти, 28. јул 1992. године.

Јован Рашковић је умро убрзо након што га је телефоном у њихов стан у Београду, преко неких специјалних телефонских веза – једино могућих у тадашњим приликама ратова у окружењу, неки човјек из Хрватске обавијестио да је Војни суд у Сплиту који га је неколико дана раније оптужио за ратне злочине, затражио казну од 15 година робије.

“Он је имао висок притисак и неке промјене на срцу, али му то апсолутно није угрожавало живот. С таквим срцем могао је још дуго да живи. Мог оца убила је та апсурдна оптужба за ратни злочин. Није могао да вјерује да људска мржња, злоба и заслијепљеност могу бити толико јаки. Јован Рашковић је читавог живота, као човјек и љекар, помагао другима. У питању су не стотине, него хиљаде људи . И никад није гледао ко је какве вјере и националности и колико му је дубок џеп”.

Доктор Рашковић је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Извор:
БАНИЈА