Како и зашто смо изгубили Крајину? (2)

Пише: Небојша Вуковић

Ако Крајишници нису могли сами да се одбране, ако СРЈ није била вољна а РС није имала снаге да спречи пад РСК, да ли је трагедија била неминовност? Није

Говорећи о 1994. години, „генерал Милисав Секулић каже да је заједничко свим актерима југословенске кризе у 1994. години било то да су нешто радили за поправљање свог положаја, али оно што је чинила Република Српска Крајина може се свести најпре на некакво бесциљно и недефинисано чекање“.[I]

Иако је РСК директно зависила од исхода ратних операција у БиХ, јер се преко Републике Српске у потпуности снабдевала храном, горивом, и свим осталим потребама из СРЈ, интересантна је чињеница да њена политичка и војна руководства (па чак и широке масе) остају у приличној мери индиферентни према судбини и исходу рата који води ВРС. Никоме од политичара или генерала у РСК није падало на памет да би српска победа у рату у БиХ представљала можда најбољу гаранцију опстанка саме Крајине.

ЛАЖНИ СПОКОЈ И БРУТАЛАН КРАЈ
Током рата у БиХ, СВК се маркантније ангажује на пробоју коридора у Посавини 1992. године и око Петог корпуса Армије БиХ-а у операцији Паук (1994) те операцији Мач (1995) – и то је све. Крајишницима се не може много шта замерити за држање у августу 1995. године. Међутим, могло би се поставити питање да ли је СВК још у неком случају могла да помогне ВРС да победоносно оконча неку своју операцију и тиме оконча рат у БиХ што пре.

Подразумева се да не би Крајишници јуришали у првим редовима, већ би заменили у већ поседнутим положајима, рововима и утврђењима неке од бригада ВРС (дакле, одбрамбени задаци) које би биле употребљене у нападним акцијама. Уместо ове хипотетичке ситуације, Крајина је проживела скоро четири године у стању које није ни мир, ни рат, у очекивању да ће се „некако“ војно-политичка ситуација задовољавајуће размрсити сама од себе.

На крајишку способност за борбу нарочито је лоше утицала „доктрина“ да свако брани своје село. У пракси, то је значило да су Далматинци вољни да се боре пре свега за Далмацију, Личани за Лику, Кордунаши за Кордун и Банијци за Банију. За разлику од ВРС, где су се без икаквих неспоразума читаве бригаде према потреби упућивале и бориле на подручјима која су и стотинама километара удаљена од њихове матичне територије, таква пракса у Крајини је увек била скопчана са великим проблемима – слабим одзивом, непослушношћу и самовољним напуштањем положаја.

Војно способно мушко становништво (прецизније, поједини његови ограничени сегменти), осим једном 1992. године, два пута 1993. године и током операције Паук 1994. године, није имало озбиљнијег оружаног окршаја до 1995. године, па се одало преживљавању и привређивању, врло често кроз шверц и трговину са непријатељским елементима.

У крајњој оскудици симулиран је нормалан живот, одржани су чак и парламентарни и председнички избори, али голим оком се могло видети да се кроз директно сучељавање са хрватском државом и војском није могло тражити решење за опстанак Крајине. Нажалост, у рефлексијама високих официра СВК, који су обављали највише дужности, попут генерала Милета Новаковића или генерала Милисава Секулића, иначе честитих старешина, нема ни назнака таквог размишљања. Њихове опсервације су искључиво линеарне – Хрватска је била много надмоћнија од РСК, Пале и Београд су издали Книн.

Покојни генерал Новаковић је у свом крајње емотивном сведочанству навео да су по процени још из 1992. године за успешну одбрану, поред постојећих снага, за Банију биле потребне две бригаде, за Кордун једна бригада, за Лику три бригаде.[II] Северну Далмацију није споменуо, али након пада Гламоча и Грахова у том сектору се сигурно осећао мањак барем још три бригаде. Свеукупно Крајини је недостајало десетак бригада! Ко је могао да дође у помоћ у том броју? Као што се видело, Србија није хтела у рат ни 1991. године, па није јасно како се било ко могао поуздати у њену помоћ четири године касније, посебно након што је српско руководство на челу са Милошевићем лансирало чувену паролу да мир нема алтернативу након увођења блокаде Републици Српској 1994. године.

Десетак бригада није Крајини могао да „испоручи“ ни Први крајишки корпус ВРС, који је чинио равно 50 одсто читаве војске Републике Српске. Неколико месеци пре пада Крајине, овај „мега“ корпус, чије су јединице „свуда стизале“ да помогну (Посавина, коридор, Подриње, Сарајево), изгубио је планину Влашић, док се одбрана планине Озрен, иначе у зони његове одговорности, све више крунила, што ће резултирати трагичним догађајима у септембру 1995. године.

Било је међу припадницима ВРС вероватно и осећаја кивности јер је СВК, изузев окршаја са Петим корпусом Армије БиХ у операцији Паук, „преспавала“ 1994. годину и добар део 1995. године, суштински све до операције Бљесак. Од других, знатно малобројнијих корпуса ВРС који су све теже одржавали линије у властитим зонама одговорности, није се могло ништа значајније очекивати.

НИТ’ ГОРОСТАСИ НИТ’ ЗЕЧЕВИ
С обзиром на брз слом одбране РСК у августу 1995. године и генерално посматрано не баш завидан борбени морал током четири године пре операције Олуја, и поред тога што поједини Крајишници воле да истичу своје ратничке способности, не може се рећи да су оправдали раније доста уврежено мишљење о себи као „рођеним војницима“. Напротив. С друге стране, много је контроверзнија оцена коју је о њима изрекао Слободан Милошевић и коју знатан део српске јавности дели и шири и даље (нпр. поједини опскурни српски јутјубери), по којој су Крајишници „утекли к’о зечеви“.[III] Ова теза у Србији има доста присталица пошто је у њој 1991. године дезертерство било масовна појава и сви они који су самовољно напустили своје јединице после четири године „испали су паметни“ јер, ето, ни сами Крајишници не желе да се боре за РСК.

Милошевић је као аргументацију за свој став узео пример Хрвата, који су, како је он рекао, у броју од шест хиљада бранили Вуковар пола године.[IV] Сам град Вуковар, пред рат површине око десет квадратних километара,[V] бранило је, у публикацији ЦИА-е, између 2.000 и 2.300 људи.[VI] С обзиром да према нормативима ЈНА „објекат“ површине 10 км² брани један батаљон (600-900 људи), очигледно је да је Вуковар био и више него засићен људством. Урбане средине увек се много лакше бране услед многобројних препрека и заклона и у њима је бранилац у много повољнијем положају. С друге стране, у августу 1995. године, западни део РСК (Северна Далмација, Лика, Кордун и Банија) површине око 10.000 км² бранило је око 30.000 људи (вероватније је да је тај број мањи од овог који је наведен). Дакле, 1995. године Крајишника под пушком било је неких петнаестак пута више од припадника ЗНГ и хрватског МУП-а у Вуковару, али је њихов „објекат“ одбране био хиљаду пута већи!

Хрватска војска је напала на фронту дужине око 700 км[VII] ангажујући око 127.000 војника[VIII], мада је реално у стварним борбама учествовало мање. Ударну песницу ове нападајуће сила чиниле су тзв. гардијске бригаде, као и специјална бригада МУП-а – исте борбене вредности као и ове бригаде. Олуја је била операција са јасно израженим тежиштем – Книном – као главним градом РСК и симболом српске непокорности 1991. године. Након пада Гламоча и Грахова, и избијања на Динару, како признају и хрватски аутори, пад Книна је био само техничко питање.[IX] На његово освајање усмерене су најбоље хрватске гардијске бригаде – четврта и седма – које су лако излазиле на крај са српским јединицама које су тамо затекле. Интересантно је споменути да је војно вођство СВК очекивало главни удар хрватских снага према Слуњу, далеко од Книна.[X] Такву процену су могли да начине само пуковници и генерали који су врло неталентовани за оператику и стратегију.

У Лици су услови за одбрану били једнако лоши (врло дугачка линија, малобројне снаге развучене на више праваца, поврх тога и са Петим корпусом Армије БиХ у залеђу) као и у Северној Даламцији, а на појединим секторима пружен је нешто јачи отпор. Да није свуда био слаб отпор и да Крајишници нису „утекли као зечеви“ сведоче дешавања на Кордуну и Банији. Према једном хрватском аутору, изразито антисрпски оријентисаном, када је реч о Кордуну, „српски отпор је био врло јак, штовише, покушавани су и протунапади који су имали одређеног успјеха“.[XI] Када је реч о Банији, од укупног броја погинулих хрватских војника у Олуји – 196 – Банијци су из строја избацили преко 40 одсто (Зборно подручје Бјеловар – 8 и Зборно подручје Загреб – 80 мртвих), а од укупног броја рањених припадника ХВ и хрватског МУП-а – 1100 – на Банији је рањено преко 400. Посебно је била успешна одбрана испред Петриње од првог налета ХВ-а.

Тајна нешто успешнијег отпора на Кордуну и Банији, поред тога што су ове две области биле боље поседнуте, лежи првенствено у чињеници да су на њих нападе изводиле хрватске јединице попуњене са резервистима без (на Кордуну) или са малим учешћем гардијских јединица (на Банији). Те „обичне“ јединице нису биле ништа квалитетније од јединица СВК-а и њихови напади су рутински одбијани. Међутим, против гардијских бригада ХВ-а и специјалних јединица МУП-а (по квалитету једнаке са гардијским), јединице СВК, попуњене са људима најразличитијих годишта (често су то били трећепозивци), који нису професионалци, нити у врхунској кондицији, нису могле ништа.

Аналитичари ЦИА-е чак изводе закључак да би СВК одбила хрватску офанзиву (у целости, прим. аут.) да је Хрватска ангажовала само снаге састављене од непрофесионалних војника (резервиста и регрута, прим. аут.).[XII] Интересантно је да се напомене да су, у целини посматрано, аналитичари ЦИА-е изнели повољнији суд о деловању СВК током Олује него што га има јавност у Србији. Зато би, зарад утврђивања историјске истине и потоњих генерација, ваљало њихову студију превести на српски језик.

Дакле, непосредну превагу на терену током Олује су донеле професионалне јединице ХВ-а и хрватског МУП-а. Одлично истрениране, често од стране страних инструктора, и са људством у најбољим годинама, ове јединице су релативно лако ломиле отпор „наоружаног народа“ Крајине. Зато су Северна Далмација и Лика, где су оне скоро у целости ангажоване, пале брзо, док су се Банија, а нарочито Кордун, солидно држали. Коначно, на хрватској страни је била и бројчана надмоћ. Где год би запело у нападу Хрвати би доводили појачања из дубине, па је на крају и линија на Банији попустила под притиском.

Наравно, не треба да се занемари ни амерички фактор. Захваљујући америчком осматрању и снимању из ваздуха (беспилотне летелице, сателити, извиђачка авијација), хрватска страна је имала доста детаљан увид у распоред српских снага, а у рату је то огромна предност. Како су српске снаге биле релативно малобројне и како многобројни правци – тзв. међупростори – нису били боље покривени (јер једноставно није било довољно људства) или запречени – хрватске снаге су тачно знале куда се може напредовати без много отпора. Велики део веза у СВК, захваљујући софистикованој опреми коју је Хрватска примила од САД, био је прислушкиван. Тако је хрватска страна непосредно долазила до увида у српске планове, покрете и процену ситуације. С друге стране, широкопојасним ометањем велике снаге блокирају се радио везе између корпуса СВК, везе са ГШ СВК и везе са ГШ ВРС и ВЈ.[XIII] Обавештајним подацима и парализом система веза српске стране САД су дале изузетан допринос успеху операције Олуја.

Крајина се није могла самостално одбранити од хрватског напада. Према генералу Секулићу, такав закључак се могао извући из саме војногеографске процене величине и облика РСК.[XIV] Званични Београд је 1995. лансирао причу да је од Крајишника тражено да издрже десетак дана јер би тада хрватска операција морала да буде обустављена будући да је реч о нападу на зоне под заштитом УН-а (а у међувремену би и СРЈ наводно притекла у помоћ). Из данашње перспективе, иако делује реално, такав захтев је било тешко испунити, посебно када је реч о Лици, па и Северној Далмацији.

Чак и да за десетак дана ниједан крајишки „град“ није пао, чак и да није пао Книн, територију РСК би хрватске снаге сигурно пресекле на неким тактичким или оперативним правцима, спојиле се са Петим корпусом Армије БиХ, и од Крајине би остала тек хрпа мањих-већих енклава. Након хипотетичког заустављања хрватске офанзиве, услед притиска међународног фактора, снаге ХВ-а се не би повукле на почетне положаје, већ би остале ту где јесу и агонија Крајишника би се само продужила за који месец дуже, до следеће хрватске офанзиве.

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ДРУГАЧИЈЕ?
Ако Крајишници нису могли сами да се одбране 1995. године, ако СРЈ није била вољна да помогне, ако Република Српска није имала довољно снаге да се ангажује у спречавању пада РСК, да ли је трагедија из августа 1995. била неминовност? Није.

Да је рат у БиХ окончан српским успехом 1993. године, Крајина не би имала онакав крај какав је имала 1995. године. У околностима када се Хрватска не може натерати да прихвати постојање РСК, нити да буде војно окупирана од српске стране, односно да се порази до краја, једино решење је било да се индиректним путем – српском победом у БиХ – ојача српска позиција преко Дрине, па самим тим и позиција РСК. Велики ресурси који су из Србије усмеравани за РС могли су се преоријентисати на РСК, која би онда у свакако много бољем стању дочекала евентуални хрватски напад, а ВРС би могла у сваком тренутку да притекне у помоћ.

Босанско-херцеговачко ратиште се показало судбоносним не само када је реч о народима у БиХ, већ и када је реч о Крајини. Са територије БиХ набачен је конопац око врата Крајине и са територије БиХ је њена залеђина стално била под тензијом (Бихаћко-цазински џеп и Пети корпус Армије БиХ). Одговор на питање зашто рат у БиХ није окончан брзо и српском победом 1993. године захтевао би сасвим нови текст и анализу. Овде су дати само неки од узрока.

Српска страна је Крајину изгубила на нивоу (велике) стратегије и оператике (или оперативне стратегије) и оба нивоа се тичу развоја ратних прилика у БиХ. Насупрот њој, хрватска страна је рат у БиХ искористила максимално зарад остваривања својих политичких и стратегијских циљева када је у питању Крајина (њено уништење). Прво је, колико год је то могла, потпомогла избијање рата у БиХ. Натерала је Хрвате у БиХ да изађу на референдум о самосталности Босне, прижељкујући и знајући да тај референдум води у рат, иако је СДА игнорисала предлог политичких представника босанско-херцеговачких Хрвата о садржају референдумског питања (тзв. Ливањско питање). Тај рат је био изговор да се уведу санкције СРЈ и да се тако капацитети Србије да учествује у догађајима преко Дрине знатно умање.

Тек са ратом у БиХ, на Западу је пуном паром прорадила пропагандна кампања против Србије и Срба. Хрватска је омогућила снабдевање наоружањем и муницијом босанско-херцеговачких Муслимана преко своје територије, чак и када су у самој БиХ вођене жестоке борбе између ХВО-а и Армије БиХ (дакле, када се из тог оружја пуцало и по Хрватима, и то немилосрдно), и то не због хрватске племенитости, већ из ваљане процене да ако муслиманска страна колабира, то ће значити српску победу у БиХ, што би реинтеграцију Крајине у Хрватску многоструко отежало. Хрвати су два пута спашавали Пети корпус Армије БиХ (1994. и 1995. године), такође правилно процењујући да овај корпус представља значајан проблем за ВРС, али и за СВК.

Српска перцепција пада Крајине углавном је базирана на питању издаје Милошевића и Београда, и на теми утицаја САД на догађаје из 1995. Милошевићев однос према Крајини 1995. године директна је последица развлачења рата у БиХ све до те године, без помака када је реч о његовом исходу. Услед санкција, свеопштег замора и роварења прозападних кругова у самом Београду, Милошевић је тражио брзи крај рата, по сваку цену, и у тој ситуацији „ни пуштање Крајине низ воду“ не би била изненађујућа опција. Све је то последица погрешне стратегије вођења рата у БиХ. Чак и да се Милошевић у задњем тренутку определио да интервенише у РСК, какво је било расположење у Србији?

Уочи Олује, генерал СВК Миле Новаковић је у разговору са начелником Генералштаба ВЈ Момчилом Перишићем дознао да је у неким јединицама у Србији проглашена мобилизацијска узбуна, али да је одзив следећи – батаљон војне полиције Београдског корпуса – 30 одсто; бригада на Вождовцу – 14 одсто; оклопна бригада у Пироту – 8 одсто![XV] Те 1995. године, сви српски политички фактори улазе у комбинације и (полу)тајне преговоре, цртају границе, нуде територије и траже окончање рата јер су околности све теже. Наравно, доминирају и лични интереси, калкулације и корист.

Вероватан приговор овом тексту би се могао садржати у следећој тези – рат је контролисао страни (амерички) фактор и он не би дозволио српску победу у БиХ 1993. Поставља се, међутим, врло логично питање у вези са том опаском – како је страни фактор уопште дозволио да се под српском контролом у једном раздобљу нађе око 30 одсто Хрватске и око 70 одсто БиХ – ако је од самог старта био опредељен да не дозволи српски тријумф? Реално, 1993. године се још није озбиљније планирала војна интервенција. Вођство Муслимана у БиХ је стално тражило страно војно уплитање против Срба, али те године нису могли да на њега рачунају.

У јануару 1993. године нова америчка администрација је тек започела свој мандат и те године требало је тражити решење рата на терену, упорно и одлучно, без обзира на претње које су укључивале опцију ваздушних удара. Код учешћа страног фактора, које нико не спори, једна друга ствар је значајна. Страно уплитање на страни српских непријатеља је и онда, и данас, у тумачењима међу Србима служило као одличан изговор/покриће за све погрешне политичке и стратегијске процене и одлуке, лоше припремљене и изведене војне операције. Стога и данас међу Србима нема истинског критичког сагледавања и рефлексије око тога како је вођен рат, а све евидентне слабости, недостаци и погрешке оправдавају се утицајем страног фактора.

Четврт века од Олује, два феномена се и даље провлаче кроз живот прекодринских Срба. Први се тиче стратегије поткупљивања Срба као појединаца у Хрватској. Дакле, као и некад, неки ће појединци, по националности Срби, добити одређене функције у хрватској власти, и тиме симулирати „нормалност“ живота српске заједнице у Хрватској. Истовремено, многа српска села и даље неће имати струју, воду или квалитетан пут. Несумњиво је да се наставља агонија српске заједнице у Хрватској, све до њеног ишчезавања, а перфектан симбол тог пропадања јесте њен политички лидер Милорад Пуповац, који се 1991. између Туђмана и Крајине определио за Туђмана.

Други феномен је везан за Републику Српску. Иако њено формирање представља известан успех српског народа, њени темељи и оквири трајно су несигурни и проблематични јер нису дошли као последица победе у рату. С времена на време, из Федерације БиХ дође упозорење да се одређени политички проблеми могу решити и „на други начин“, док по друштвеним мрежама није реткост да босанско-херцеговачки Муслимани обећавају Србима „нову тракторијаду“.  Шта помисле наши драги Срби у РС када им неко спомене могућност да опет дође до рата у БиХ…

Прва мисао је – неће ваљда…, а друга је – ускочиће Србија…, дакле матрица размишљања је управо онаква каква је била у РСК деведесетих година. За разлику од Крајишника 1995. године, Срби у РС, када је у питању евентуални рат у БиХ, држе углавном судбину у својим рукама, па би требало да се ослободе илузија да би мир могао трајати вечно и да Србија једва чека да помогне. У том контексту, прошлогодишња одлука да се одустане од формирања резервног састава полиције РС може да се, дугорочно посматрано, испостави као фатална по српске интересе и сам опстанак Срба преко Дрине. Времена за поправку још има, но да ли има одлучности и памети?

(КРАЈ)

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[I] Milisav Sekulić, Knin je pao u Beogradu, Nidda Verlag Gmbh, Bad Vibel, 2000, str. 85.

[II] Миле Новаковић, „Кордунашки црни август“ у: Зборник радова, Фактори односа снага у српско-хрватском сукобу, Удружење резервних војних старешина Српске Крајине у Србији, Српско културно друштво Зора, Београд, 2011, стр. 162.

[III] Goran Mitrović, „Transkripti skrivani 23 godine! Sloba se sprdao sa narodom: utekli ste ko zečevi“ https://www.republika.rs/vesti/tema-dana/79292/transkripti-skrivani-godine-sloba-sprdao-narodom-utekli-ste-zecevi

[IV] Ibidem

[V] Dokumentarni film „Bitka za Vukovar: druga faza bitke – potpuno okruženje“ 4/10, YouTube, https://www.youtube.com/watch?v=A844GBMi-w4&list=PL6aCLFxGupYgwZsVlktCfAS1MeRJ3YK6z&index=4,  5:14/41:55

[VI] Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995, op. cit. p. 100.

[VII] Ozren Žunec, Rat i društvo: ogledi iz sociologije vojske i rata, Naklada Jasenski i Turk, Hrvatsko sociološko društvo, Zagreb, 1998, str. 129.

[VIII] Davor Marijan, Oluja,Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata, Zagreb, 2007, str. 136.

[IX] Ozren Žunec, Rat i društvo: ogledi iz sociologije vojske i rata, op. cit. str. 135.

[X] Davor Marijan, Oluja, op. cit., str. 133.

[XI] Ibid., str. 99.

[XII] Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995, op. cit. p. 375.

[XIII] Миле Новаковић, „Кордунашки црни август“ op. . сit, стр. 162.

[XIV] Milisav Sekulić, Knin je pao u Beogradu, op. сit., стр. 80.

[XV] Миле Новаковић, „Кордунашки црни август“op. . сit, стр. 160.

Извор:
СТАНДАРД