Како и зашто смо изгубили Крајину? (1)

Пише: Небојша Вуковић

Да ли је Крајина могла да опстане? Који су узроци њеног брзог слома 1995. године? Ко је за то крив? Коначно, да ли је Крајина уопште била потребна Србима у Хрватској?

Сваке године када се приближи август у српским медијима почиње да се обрађује тема пада Крајине 1995. године. Најчешће се објављују транскрипти различитих састанака и разговора главних актера уочи и током те драме, као и сећања и тумачења учесника тих догађаја који су у њима имали иоле значајнију улогу. Углавном све што се напише и изговори почетком сваког августа у Србији, у вези са операцијом Олуја, тиче се непосредно саме те операције, кратке предисторије и најнепосреднијих последица.

Упорно се у анализама, коментарима и присећањима изоставља шири контекст самог тог догађаја и сагледавање, из угла стратегије, постојања Крајине и услова њеног опстанка. Када се уђе у другу недељу августа, у српским медијима поводом крајишког егзодуса све утихне и остане само гомила општих места, жалопојки, српско-српског препуцавања и оптуживања. Такође, остају многобројна питања без адекватног одговора.

Да ли је Крајина могла да опстане? Који су узроци њеног брзог слома 1995. године? Ко је крив? Коначно, да ли је Крајина уопште била потребна Србима у Хрватској?

О СМИСЛУ ПОСТОЈАЊА КРАЈИНЕ
Упуштање у формулисање одговора на прва три питања подразумева да се најпре одговори на четврто питање – о сврси и смислу постојања Крајине (под „Крајином“ у овом тексту углавном се мисли не на целу РСК са Западном и Источном Славонијом, Барањом и Западним Сремом, већ само на простор Северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније).

Почетком 1990-их година, само је пројекат Републике Српске Крајине омогућавао да српски народ опстане као политички субјект на просторима садашње Републике Хрватске. Само РСК и ништа друго. Срби су опстајали на територијама данашње РХ и раније, али под једним, кључним условом. Реч је о томе да су Срби могли да носе главу на раменима у „лијепој њиховој“ само онда када је Хрватска била у оквиру неке шире државне заједнице, то јест када је изнад Загреба постојала још нека виша власт и моћ, без обзира где се она налазила – у Бечу, Пешти или Београду. Када су Срби у Хрватској остајали насамо са Загребом, као 1941. или 1991. године, понуда хрватског вођства за Србе била је увек иста, једнолична – понижавање, малтретирање, прогон, убијање. Укратко речено, у визији Загреба Срби нису предвиђени да живе као политички народ у самосталној Хрватској.

Када се СФРЈ распадала по шавовима 1991. године, једина опција за Србе у Хрватској да опстану као политички субјект (конститутиван народ) и да сачувају достојанство и живот била је стварање властите државе на просторима које су вековима насељавали. Додуше, и након операције Олуја још увек има Срба који живе у Хрватској. Та чињеница би могла да послужи као аргумент за оспоравање сврсисходности пројекта РСК-а. Али, шта су Срби данас тамо? Изузев нешто јаче концентрације уз Дунав, и у Барањи, Срби широм Хрватске данас представљају само прост скуп индивидуа (које често морају да у својим приватним животима прикривају властити идентитет због разноразних могућих неугодности које често прерастају у физички обрачун) и пуку биолошку масу, која ће се, кроз две-три генерације, посредством употребе једног те истог језика (ма како се он звао), сличних обичаја и животних навика, утопити у хрватску већину.

Да ли је Крајина могла да опстане у формату у којем је заснована? Да, али услов њеног опстанка није се обезбеђивао само успешном одбраном у августу 1995. године, како то многи мисле. Разлог, то јест основ њеног трајања/пропасти зависио је од одвијања рата у Босни и Херцеговини.

Судбина и статус Крајине су увек кроз историју били најинтимније везани за догађаје и прилике у Босни и Херцеговини. Уосталом, Хрватска војна крајина, коју је добрим делом по облику копирала РСК, основана је зарад одбијања претње од турске најезде ка централним деловима аустријске империје. Када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. године, врло брзо, после три године, укинута је и Војна крајина, с обзиром да је њено постојање изгубило сваки смисао. По суду аутора овог текста, догађаји у рату у БиХ (1992-1995) у пресудној мери су утицали и на судбину РСК и на њен несрећан крај, а не толико сама операција Олуја и сви њени пратећи елементи (релативно слаб отпор Крајишника, пасивност Београда и Пала, надмоћ хрватске војске, утицај иностраног, читај америчког фактора).

Опстанак РСК се могао осигурати само раним завршетком рата у БиХ, а не његовим растезањем до 1995. године, када је однос снага већ био изразито на штету српске стране. Дакле, судбина Крајине је била детерминисана током и резултатом ратних операција у БиХ, мада је још 1991. године била пропуштена велика прилика да се Србима у Хрватској обезбеди трајан боравак на тој територији у својству политичког субјекта.

ПРЕЛУДИЈУМ ЗА ОЛУЈУ – 1991.
Према сведочењу генерала Вељка Кадијевића, савезног секретара за одбрану у СФРЈ, план употребе ЈНА у периоду лето-јесен 1991. године подразумевао је, пре свега, ако ситуација то дозволи, потпун пораз хрватске војске, као и остваривање пуног садејства са српским устаницима у Српској Крајини.[I] Конкретније, идеја маневра садржавала је потпуну блокаду Хрватске из ваздуха и са мора, као и њено пресецање на правцима: Градишка – Вировитица; Бихаћ – Карловац – Загреб; Книн – Задар и Мостар – Сплит. Такође, планирано је потпуно ослобађање Источне Славоније, спајање са снагама у Западној Славонији и продужетак дејствовања ка Загребу. На самом југу Хрватске било је предвиђено блокирање Дубровника са копна.[II]

Другим речима, планиран је потпуни пораз хрватских оружаних снага који би омогућио да се са позиције победника диктирају границе српског ентитета/државе на територији тадашње Републике Хрватске. Била је то прилика да се начине поузданији темељи РСК и обезбеди сигурнији ослонац за њен опстанак. Ипак, није било тако. Зашто?

У савременој српској историји, или прецизније у историји Србије, када су избијали ратови, одувек је било „вишка“ људства и мотивације (изузетак је крајње непопуларни сукоб са Бугарском 1885. године, као и несрећни Априлски рат 1941. године), а мањка материјално-техничких средстава (краће, наоружања). С почетком избијања рата у СФРЈ 1991. године појавила се обрнута ситуација – наоружања и муниције није недостајало, али спремног и мотивисаног људства јесте.

Према процени коју је пре неколико година изнео Мирослав Лазански, од 37 мобилисаних бригада ЈНА на територији Србије, Црне Горе и БиХ, током 1991. и почетком 1992. године, 33 бригаде су се распале, побегле или нису извршиле задатак.[III] Према једној другој процени, која долази из листа Време (антисрпског гласила par excellence), око 40 хиљада резервиста се у униформи побунило и вратило кући, док се између 100 и 200 хиљада обвезника скривало од војних позивара (иако није наглашено, вероватно да се наведени бројеви односе само на територију Републике Србије).[IV]

Као што је познато, током јесени и зиме 1991. године успостављен је какав-такав баланс на ратишту између полураспаднуте ЈНА, наоружаних крајишких Срба и нешто добровољаца из Србије с једне, и хрватских снага у процесу формирања (Збора народне гарде и полиције) с друге стране, и у таквом сучељавању под српском контролом нашло се око 30 одсто територије Хрватске. Дакле, и поред масовно испољеног дезертерства, саботажа и ометања сваке врсте, рат 1991. године донео је релативан успех српској страни. А сада, употребимо мало имагинације и покушајмо замислити како би се рат одвијао да су се од – према Мирославу Лазанском – мобилисаних 37 бригада само четири распале, а да су се 33 бригаде нашле тамо где су биле предвиђене да буду. И да су извршиле барем 50 одсто предвиђених задатака.

Нажалост, у Београду, и посебно у централној Србији, пре избијања кризе у СФРЈ и доласка ХДЗ-а на власт једва да се и знало да у Хрватској живе и Срби, а не само Хрвати. Слабу свест о њиховом постојању у Хрватској и егзистенцијалној угрожености након првих вишестраначких избора није могла да ојача ни интензивна кампања главних медија у Србији попут РТС-а. Актуелна власт на челу са Слободаном Милошевићем не жели да јаче подупре мобилизацију јер неће рат за обнову Југославије, док војни врх са Кадијевићем и даље преферира велику заједничку државу. Док Милошевић наводно хоће да се омеђе српске области, Кадијевић би опет Југославију, па се српска стратегија „клацка“ између ограниченог и тоталног рата.

Рат у Хрватској 1991. године, са коректно спроведеном мобилизацијом и пристојним одзивом резервиста, могао је да буде релативно кратак, са мало жртава и много територијалног добитка, и са квалитетним просторно-политичким решењем за Крајину. Ако је разумљива, из контекста историје и етнопсихологије, мржња која у Хрватској влада према тамошњим Србима, није уопште лако објаснити откуд и дан-данас жестока нетрпељивост према Србији, која је врло слабим одзивом на мобилизацију 1991. године (у Београду, незванично, само 15 одсто) у ствари омогућила да млада хрватска држава „преживи“ прву годину свог постојања.

Да све буде још парадоксалније, половичном успеху рата из 1991. године у великој мери су допринели и сами Срби из Хрватске. У време социјализма, хрватски Срби, као појединци, били су вероватно највише корумпиран део српског народа у СФРЈ. Сем ЈНА, у Хрватској су Срби били непропорционално заступљени у различитим државним службама – полицији, тајној полицији, суду, тужилаштву, Савезу комуниста (и ту су функционери примали плате), синдикату, Социјалистичком савезу, у различитим предузећима и установама. У исто време, српски крајеви у СР Хрватској су били најнеразвијенији, најсиромашнији и најзапуштенији! Ђаволска стратегија поткупљивања Срба као појединаца и паралелне дискриминације српских подручја у Хрватској даће своје пуне плодове 1991. године.

Како ће се испоставити касније, српски крајеви у Хрватској, у оквиру РСК, тешко ће услед своје неразвијености и запуштености и под хрватским притиском функционисати као самостална држава, док ће многи „урбани“ Срби по хрватским градовима, поткупљени добрим животом, службама и функцијама у ранијем периоду, неки и заглављени у мешовитим браковима, изгубити достојанство и одбацити свој српски идентитет. Тако се, рецимо, могло десити да синовац чувеног партизанског бомбаша Бошка Бухе – Небојша Буха – погине не као српски већ као хрватски војник у нападу на Западну Славонију 1995. године![V]

Према наводно званичним подацима хрватских институција, чак девет хиљада Срба је учествовало у рату 1991-1995 на хрватској страни. Незванично – и до 20 хиљада![VI]Након успостављања РСК, по истом извору, 1992. године, око 200 хиљада њих је остало да живи под Туђмановом влашћу.[VII] Чак и да су ови бројеви преувеличани, што је врло вероватно, остаје зачуђеност над избором многих потомака народа који је преживео истински геноцид 1941-1945. Многи од њих, између тога да буду Срби, не само номинално већ истински, и станова, посла и ситног приватлука, изабрали су ово друго. Данас, у знатном броју случајева, њихова деца јавно сведоче своје хрватство, попут голмана хрватске фудбалске репрезентације Данијела Субашића.

Срби који су пак напустили велике градове и већинска хрватска подручја 1991. године у преовлађујућем броју су продужили за Србију или иностранство, остављајући своје родитеље, рођаке и пријатеље у РСК да се сналазе како знају и умеју у стварању младе државе. Крајину, ионако дефицитарну у кадровима свих профила, преузели су и водили су је, од државног до локалног нивоа, недовољно образовани и далековиди људи.

Генерал Кадијевић је у својој књизи из 1993. године рекапитулирао учинак ЈНА у погледу РСК и са извесном дозом тријумфализма констатовао да је ЈНА ослободила све српске крајеве изузев једног дела Западне Славоније, да је опремила наоружањем и техником војску Српске Крајине, да је нанела велике губитке хрватској војсци и да је РСК војнички веома чврсто обезбеђена.[VIII] Међутим, било је то само „прво полувреме“. Хрватска је преживела прву годину рата и добила преко потребан предах. У јануару 1992. године долази први талас међународних признања Хрватске, а током наредних месеци многе велике силе признају њен политичко-правни субјективитет, што ће кулминирати у мају 1992. године пријемом у УН. На терену, та чињеница није много утицала на реалност, али је представљала јак пропагандни адут наспрам Срба у РСК.

Кадијевићева теза о позитивном учинку ЈНА – када је реч о РСК – била је само делимично тачна. РСК је остала без иједног значајнијег урбаног средишта, јер ЈНА није хтела, смела, могла или знала да заузме барем неки од већих градова са значајнијом српском популацијом, попут Карловца или Задра. Тако је РСК остала без маркантнијих индустријских капацитета, сложенијих и већих здравствених установа, виших школа, културних институција. Руралног карактера, саобраћајно недовољно увезана, без значајних природних ресурса и ретко насељена, РСК је од самог почетка била потпуно зависна од свог залеђа – БиХ, и још даље – од Србије.

Сами Крајишници остали су одједном одсечени од гравитацијских центара у којима су се деценијама лечили, образовали и радили, и ваљало се прилагодити и преоријентисати на Бањалуку, и још даље – на Београд и Нови Сад. Релативно мале крајишке општине, скромних привредних и демографских капацитета, већ од самог старта РСК почеле су да усахњују на сваком друштвеном пољу. За Крајину је стога било веома важно да матица – Србија, али и БиХ, живе у миру, како би се у суживоту са њима изравнали и ублажили сви недостаци и невоље младе српске државе. Нажалост, то није био случај.

ДРУГА ПРОПУШТЕНА ШАНСА
Дакле, да би Крајина функционисала колико-толико нормално, врхунски српски политички интерес је био да у Босни и Херцеговини влада мир. У том смислу, политичкој врхушки босанско-херцеговачких муслимана нуђени су различити модели останка БиХ у „крњој“ Југославији са посебним персоналним и колективним погодностима (на пример, идеја да Изетбеговић буде први председник те државе и сл.). С друге стране, врхунски хрватски интерес је био да у БиХ букне рат, јер се само тако и питање Крајине могло држати стално горућим и отвореним. У противном, ако би свуда другде на Балкану владао мир, Хрватској је претио кипарски модел, односно замрзнути конфликт са вишедеценијским трајањем и de facto државом (Крајином) у држави (Хрватској).

Свакако, неки хрватски читалац би помислио да су ове тезе пука пропаганда, али ево шта о томе каже један Хрват – Стјепан Кљујић, члан Предсједништва БиХ током рата и једно време председник ХДЗ-а БиХ. На једној од седница Предсједништва БиХ Кљујић каже да је контактирао Туђмана и Шушка и молио да се рат не пребацује у БиХ, и још наводио како је „прави рат у Босни настао операцијом Купрес“ која је „дело Херцег-Босне када су 400 Хрвата пустили на једно поље“, то јест Купрешко. И тада, тврди Кљујић, „почиње рат у БиХ. Значи, они горе су мене преварили и убацили рат у БиХ, да би себе ослободили, да би добили тајм-аут“.[IX]

Када се Алија Изетбеговић определио за самосталну БиХ, мимо договора са српским политичким представницима и без неопходног консензуса сва три конститутивна народа, било је јасно да ће избити рат. У том случају, врхунски српски интерес је био да тај рат траје кратко и да буде крунисан, наравно, српском победом. Та „брза“ победа би вероватно омогућила и живот Крајини. Нажалост, није било тако.

Српски противници у рату – Хрвати и босанско-херцеговачки Муслимани – одувек су рат у Хрватској и БиХ третирали као једну целину, као један конфликт, који су, по њима, изазвали Срби зарад стварања Велике Србије. Стратегијски посматрано, без намере да се покреће полемика о хрватској и муслиманској перцепцији узрока рата, то и јесте био јединствен рат, са једним општим ратиштем које се пак делило на два посебна ратишта – хрватско и босанско-херцеговачко.

На српској страни, иако је СР Југославија обилато помагала обе српске војске преко Дрине – СВК (Српску војску Крајине) и ВРС (Војску Републике Српске) – и иако је крајњом координацијом крупних војних подухвата руковођено из Београда, суштински, ментално и стратегијски, Република Српска Крајина и Република Српска су увек третиране као два одвојена проблема и војно-политичка изазова. Након пробијања коридора у Посавини у јуну 1992. године (у чему су учествовале и јединице из РСК) и поред декларативног изјашњавања у прилог јединствене судбине прекодринских Срба, и упркос прокламованој најужој војној сарадњи, војна и политичка вођства РСК и РС углавном су „гледала само своја посла“.

Али вратимо се овде употребљеној синтагми „брза победа“. Шта је значила у рату у БиХ брза победа Срба? Брза победа је подразумевала окончање рата у БиХ у другој половини 1993. године. Зашто баш тада? Након успешне зимско-пролећне офанзиве ВРС у источном делу Републике Српске, када су муслиманске снаге заједно са цивилима сабијене у три „мишије рупе“ – Сребреницу, Жепу и Горажде, и када се хрватско-муслимански сукоб разбуктао пуном снагом, и када се Фикрет Абдић у Великој Кладуши све више удаљавао од муслиманске власти у Сарајеву, стекли су се сви услови да ВРС са једном или две нападне операције стратегијског нивоа оконча рат, односно примора муслиманску страну да обустави војна дејства. Дакле, кључни период рата за српску страну могло је да буде раздобље од јула до новембра-децембра 1993. године.

О избору војишта за извођење такве операције/таквих операција може се дискутовати. Чини се ипак да су се два сектора издвајала као посебно атрактивна. Први се односи на правац Олово – Возућа, чијим би се овладавањем омогућило цепање муслиманске територије на два велика дела и потпуна изолација за Муслимане значајног Другог корпуса Армије БиХ, као и успостављање унутрашњег операцијског правца за ВРС „посред Босне“. Други сектор се односи на бихаћко-цазински џеп, муслиманску енклаву од око 2.000 квадратних километара,[X] изузетно густо насељену, на чијој је територији деловао можда најагилнији корпус Армије БиХ – Пети. Тај корпус је везивао уз себе елементе чак пет српских корпуса – три из СВК и два из ВРС. Елиминисањем бихаћког џепа српске снаге би се знатно растеретиле, и омогућило би се њихово преусмеравање на друге фронтове.

Наравно да су и у врху ВРС знали за потенцијалне позитивне ефекте извођења оваквих операција, и њиховa реализацијa је и покушаванa, међутим то је чињено без ваљане припреме и без довољно снага. Такође, није уопште експлоатисан муслиманско-хрватски сукоб на оперативно-стратегијском нивоу. Уместо да су се вештим потезима дојучерашњи савезници – Хрвати и Муслимани – антагонизовали до крајњих граница, до тога да било какво њихово помирење постане немогуће, српска политика се свела на трговину, изнајмљивање материјално-техничких средстава обема странама (хрватској нешто више) и на чекање да српски непријатељи, сами, кроз међусобни сукоб, осим властитих, остваре и српске циљеве рата – практично да се они „доставе на тацни“.

Ово није никаква накнадна мудрост. Већ тада је било појединаца који су проницљиво видели у том сукобу потенцијал за капиталне српске политичке и војне добитке. Рецимо, у августу 1993. године министар иностраних послова РСК Слободан Јарчевић је у свом меморандуму апеловао на Београд и Пале да се редефинишу српски политички и стратегијски циљеви, односно да се помогну Муслимани у борби против ХВО-а и ХВ, и посебно у својим операцијама овладавања доњим током Неретве и избијања на море, и да се тако зада Хрватској смртни ударац.[XI] Другим речима, да се један од актера „избаци из игре“ или постави у трајно неповољан стратегијски и политички положај.

Да је 1993. година могла да буде преломна у позитивном смислу за српску страну, мислили су и аналитичари ЦИА-е, који су у двотомној студији Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995, сумирајући ратна дешавања те године закључили да је ВРС пропустила прилику да експлоатише ситуацију (насталу хрватско-муслиманским сукобом, прим. аут.) са директним покушајем да уништи Армију БиХ. Према њиховом мишљењу, ВРС је игнорисала прилику да прегази тузлански и зенички регион – срце муслиманске Босне – са великим операцијама. Тако су, сматрају они, Срби 1993. године имали последњу шансу да сасвим добију рат у Босни.[XII]

Да је ВРС успела да изведе једну-две такве операције и приволи муслиманску страну на мир са позиције победника, српска страна би могла да рачуна на мировно решење, попут Овен-Столтенберговог плана, плус додатне погодности за РС, не толико у територијалном колико у статусном смислу (право на држање властитих оружаних снага, лакши модалитет отцепљења). Не би то била Велика Србија, већ једна лабава конфедерална БиХ, тек толико да босанско-херцеговачки Муслимани лакше прогутају горку пилулу у виду политичког решења које практично и правно верификује њихов војни пораз, као и међународна заједница, која би се могла умирити макар формалним очувањем интегритета БиХ.

Мир би омогућио да оживи привреда у БиХ, од чега би и Крајина имала врло опипљиве користи. ВРС не би била расформирана, већ би као победничка војска гарантовала не само постојање РС, већ и брзу и ефикасну помоћ РСК у случају хрватске агресије. Србија би лавовски део помоћи коју је примала ВРС могла да преусмери на СВК. Можда најважнија консеквенца био би силно подигнут морал у свим српским земљама и стварање свести да је победа могућа и поред изузетно неповољних међународних околности.

ПОЧЕТАК СРПСКЕ АГОНИЈЕ
Хрватска војска је током 1993. године показала да израста у озбиљан војни фактор и та чињеница је демонстрирана у операцијама Масленица и Медачки џеп. Ипак, те године, она је у погледу спремности, обучености и опремљености, још увек била далеко од стања које је досегла две године касније. Дакле, у том периоду, она још не би била способна да изведе нападну операцију стратегијског нивоа, попут Олује, а доцније то би било теже с обзиром да би ВРС била у далеко бољем стању после горе описаног хипотетичког примирја, него што је реално била у лето 1995. године.

С обзиром да су током рата оба српска непријатеља јачала – и организационо и технички – док је српска страна услед међународне економске блокаде бивала све исцрпљенија, из ове перспективе делује банално теза да је „брзо окончање“ рата био врхунски српски интерес. Али чини се да многима у Београду, пре свега, то није баш било најјасније. Треба се подсетити да је те исте 1993. године у СРЈ беснела једна од најжешћих хиперинфлација на свету, посредством које се (кроз извлачење девиза од грађана за безвредни динар), поред осталог, финансирао и рат у БиХ, као и све потребе РСК. Српско друштво је, посебно у другој половини 1993. године, због хиперинфлације доведено до ивице пуцања па је, између осталог, и због тога требало рат победоносно окончати те исте године.

То се није десило, и већ наредне 1994. године, почиње полагано, али сигурно српска агонија. У марту те године у Вашингтону се потписује споразум којим се окончава сукоб између Хрвата и босанско-херцеговачких муслимана. У лето, услед одбијања плана Контакт групе (што се показало као, дугорочно посматрано, исправан потез), Србија је увела санкције Републици Српској и блокаду на Дрини. Из ове перспективе, овај потез Београда, односно самог Слободана Милошевића, био је рефлекс све мањег борбеног ентузијазма, а све већег подозрења, замора и малодушности у српском руководству и код њега лично. У све три српске државе, њихова вођства су све чешће, суочени са све суморнијим изгледима око окончања рата, покушавала да праве сепаратне и чак полуприватне комбинације са страним чиниоцима, зарад изласка из ситуације чији се позитиван крај све мање назирао. Није се презало од трговине територијама и људима, као ни од препуштања српских етничких крајева непријатељској страни.

Полако су долазили на наплату незнање, неспособност, можда и непостојање жеље српских политичких и војних елита да заврше рат у БиХ 1993. године. С друге стране Хрватска је настављала да јача своје оружане снаге у сваком погледу (организационо, стручно, технички, доктринарно), што је значајно било олакшано чињеницом да јој је било омогућено узимање кредита у иностранству. Тако је људство у ХВ, поред шовинистичке индоктринације, било и обилато финансијски мотивисано и обезбеђено. Те исте 1994. године, у новембру, пред налетом јединица сада помирених ХВО-а и Армије БиХ-а, пада Купрес са околином (неколико стотина квадратних километара) и почиње вишемесечно „набацивање и стезање омче око Книна“.

Пад Купреса и постепено али сигурно хрватско овладавање Динаром само су додатно потврдили како су ратне судбине Крајине и Републике Српске уско повезане и како се, у ствари, судбина Крајине највећим делом решава, не у њеном директном сучељавању са Хрватском, већ на бојиштима БиХ.

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[I] Вељко Кадијевић, Моје виђење распада, Политика, Београд, 1993, стр. 134.

[II] Исто, стр. 135.

[III] Мирослав Лазански, „Шта се крије иза ослобађања Шешеља?“, Интермагазин, 3. април 2016, http://www.intermagazin.rs/miroslav-lazanski-sta-se-krije-iza-oslobadjanja-seselja/?lang=cir

[IV] „Spomenik neznanom dezerteru“, Vreme, 28. februar 2008, https://www.vreme.com/cms/view.php?id=592022

[V] Goran Gazdek, „U rodnom selu Boška Buhe“, 28. februar 2019, https://banija.rs/novosti/drustvo/19047-u-rodnom-selu-boska-buhe.html

[VI] Davor Butković, „I Srbi su branili Hrvatsku“, Jutarnji list, 06. studeni 2010, https://www.jutarnji.hr/naslovnica/i-srbi-su-branili-hrvatsku-1891017

[VII] Исто

[VIII] Вељко Кадијевић, Моје виђење распада, op. cit. стр. 142-143.

[IX] Dokumenti Predsjedništva Bosne i Hercegovine 1991-1994, priredio Tomislav Šimić, National Security and the Future, 1-2(7) 2006, str. 85.

[X] Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995, Vol. 1, CIA, Washington DC, 2002, p. 148.

[XI] Slobodan Jarčević. Izbor trenutnih ratnih ciljeva RSK i RS. Državna tajna. Broj: DT. 1/93. Цитирано према: Miroslav Tuđman, Strateški ciljevi bošnjačke politike https://www.researchgate.net/publication/281119438_Strateski_ciljevi_bosnjacke_politike_1993-1994

[XII] Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995, op. cit. p. 207.

Извор:
СТАНДАРД