Објављивање писма Николе Јанића Александру Вучићу од 25.11.1998, као повод

Пише: Драгиша Чолић

Много је разлога било да Никола Јанић – данас, после толико година, објави писмо које је крајем 1998. године, у својству председника „Гласа српског народа“, организације основане у оно лудо време које се у Србији усталило под називом „деведесете“, упутио Александру Вучићу, тадашњем Министру информисања у Влади Републике Србије.

Владавина СПС-а – Милошевић и ЈУЛ-а – Мирјана Марковић, је тада, после толико година лутања и неразумних одлука била у ћорсокаку и очекивао се епилог који је нажалост и уследио бомбардовањем Србије, само неколико месеци касније, 24. Марта 1999. године.

У очекивању тога најгорег, 24 марта 1998. године, формирана је тзв. друга влада Мирка Марјановића – широка коалиција од 36 чланова, у којој су, поред СПС-а и Јула-а, Шешељеви радикали били заступљени са чак 15 чланова, од којих су два – Војислав Шешељ и Томислав Николић, били и потпредседници, а Александар Вучић Министар информисања.

Осокољени уогом спасиоца у Влади, Радикали су се посебно распојасали, што је у области информисања, о чему је у писму Николе Јанића реч, дошло до посебног изражаја. У тој области су Војислав Шешељ, као потпредседник и његов најбољи ђак, Александар Вучић, као Министар информисања водили главну реч.

Из тог периода је и „чувено“ Шешељево писмо „Курви дел понте“, потом Рамбује, па НАТО бомбардовање, затим убиство Славка Ћурувије, власника и уредника Дневног телеграфа, бомбардовање РТС-а – којом приликом је страдало 16 запослених, са никад одагнаном сумњом да су они свесно жртвовани, како би се свету послала порука о НАТО злочинима према цивилном становништву. Сумњу поткрепљују и тврдње да је бомбардовање РТС-а било претходно најављено, јер да није тако, како би се другачије објаснило то што је Вучић, непосредно пре бомбардовања, своју мајку, једну од запослених, извео са посла. Уосталом, зашто би Драгољубу Милановићу, тадашњем директору РТС-а, за то било суђено и био осуђен на 10 година затвора.

А ако је то била свесно смишљена „ратна стратегија“ нема сумње да су за то одговорни Шешељ и Вучић, било за то што су је они смислили или нису спречили, јер то спада у медијску сферу у којој су они неприкосновено одлучивали.

Никола Јанић је крајем 1998 – после пуних девет месеци те власти, имао довољно разлога да Министру информисања пошаље ово писмо и као да је предосећао шта све из таквог руковођења медијском сфером мже да се деси, у чему је и највећи значај тог писма.

А зашто га данас поново објављије – па зато што данашњи политички тренутак у Србији веома подсећа на оно време и што и данас исти актери о свему одлучују, што делује као велико упозорење.

* * *

А како то прекршајно судовање изгледало у пракси, ево једног примера („Блиц“, 10. август 2000): „Дневник ‘Данас’ опет на суду – Тужилац тражи максимум“.

“Судија за прекршаје Златко Јовановић одбио је јуче захтев Биљане Кајганић, правног заступника дневника „Данас“, да се обустави прекршајни поступак против тог листа који је по Закону о информисању покренут на захтев потпредседника Владе Србије Војислава Шешеља, а због објављивања вести агенције ФоНет.

Шешељ је поднео прекршајну пријаву против оснивача „Данаса“, предузећа „Дан граф“, директора Душана Митровића и одговорног уредника „Данаса“ Весељка Копривице. У захтеву је наведено да је објављивањем саопштења Демократске алтернативе, 4. августа, у којем се наводи да је лидер радикала „у једној фирми на новобеоградској обали Саве одштампао осам милиона изборних плаката и за то платио два милиона марака“, повређено право његове личности.

Биљана Кајганић је захтев за обуставу поступка образложила тиме да је лист само пренео информацију агенције Фонет.

Она је указала да је у сличној ситуацији лист „Блиц“ ослобођен одговорности за кршење Закона о информисању због објављивања вести агенције Бета. Кајганић је тражила да се поступак бар одложи док се главни и одговорни уредник Фонета Зоран Секулић не врати с одмора у Београд, како би присуствовао поступку и потврдио ауторство спорне информације. Након једночасовне паузе, судија Јовановић је одбио све захтеве листа „Данас“.

Тужилац је изјавио да је његовом угледу нанета штета објављивањем неистинитих информација у листу „Данас“, а не што је ту вест емитовала агенција Фонет која је „маргинална“. Он је нагласио да захтева максималну казну, јер је ова медијска кућа више пута осуђивана по Закону о јавном информисању, и то неколико пута по његовим пријавама. Суђењу је присуствовао и републички министар за информисање Александар Вучић.

У извештају са овог интересантног суђења се не помиње да ли је судија Златко Јовановић и покушао да утврди да ли је инкриминисана вест, која је толико нанела штете угледу потпредседника Владе Србије, била заиста неистинита или није. То би са правног аспекта морало бити значајно, макар за одмеравање висине казне. Биће да се тиме није бавио и да је једноставно поверовао на реч тужиоцу да је у питању неистинита информација. Лажу, душо!

Иначе, тужилац – Војислав Шешељ, однедавно је и професор Правног факултета у Београду. Немам појма шта предаје, јер такву информацију нису хтели да ми кажу телефоном. Кажу да на предавања и испите долази у пратњи наоружаних телохранитеља. Иако се зна да и он лично воли да млатара пиштољима, не зна се да ли и он долази наоружан – њега нико и не сме да претреса.

До 18 часова пресуда није саопштена, што донекле представља одступање од већ пословичне ефикасности ових судија. Мора да је несрећни Златко морао још са неким да се консултује”.

А у наставку поменутог извештаја наводи се и следеће:

„У првом делу усменог претреса судија није дозволио снимање, да би након паузе једна телевизијска екипа без проблема снимала цео ток суђења. На питање новинара да ли је још увек забрањено снимање, судија је рекао да јесте, али да је овој екипи дозволио јер нису ометали ток суђења.“ Сви су људи равноправни, а нарочито неки!

Сутрадан, у истом листу, проналазим вест – НУНС протестује због кажњавања дневног листа „Данас“. Плаћена казна од 340.000 динара.

Судија за прекршаје Златко Јовановић, на основу Закона о јавном информисању, казнио је прекјуче дневни лист „Данас“ са укупно 340.000, што је јуче и плаћено.

Независно удружење новинара Србије осудило је ово кажњавање, истичући да је овај лист до сада седам пута осуђиван и да укупна глоба износи више од два милиона. „Показало се да се кампања застрашивања и финансијског гушења нережимских медија наставља несмањеном жестином. То најречитије говори да режим независно новинарство доживљава као отворене непријатеље које ће без милости прогонити“, наглашава се у саопштењу НУНС-а.

Златко, несрећниче, које си ти то школе учио и колико те то и чиме плаћају да пристајеш да тако судиш! Зар се не плашиш да својим колегама, пријатељима и родбини погледаш у очи. А ако су и они као и ти, зар се сви скупа не плашите, да ће ово невреме кад-тад проћи. Шта ћете тада са собом. У које ћете боје тада да се пресвлачите, јер такви као што сте ви могу да играју за све екипе. ( Драгиша Чолић, Опанчарска хроника, Београд, 2012). ( Драгиша Чолић, Опанчарска хроника, Београд, 2012).

О тада донетом новом Закону о информисању и како су у пракси та суђења изгледала, у сутрашњем тексту.

Извор:
КОРЕНИ