Адолесценти и Црква: волети, хранити и не говорити много

Шта да радимо ако је већ одрасло дете окренуло главу и гледа на супротну страну од храма? Да ли постоје адолесценти, који не одлазе од цркве? Како задржати младе у парохији? Говори нам протојереј Александр Пономаренко, настојник Свето-Тројичиног храма у Жутим водама, Криворошке епархије.

„То је мој тата!”

Једном, после вечерње службе, развозили смо минибусом наш омладински хор кућама. И један наш четрнаестогодишњи омладинац је видео кроз прозор свог оца и повикао: „То  је мој тата, зауставите, молим вас!” Стао сам, он је искочио, пришао оцу, загрлио га и даље су пошли заједно. Било би лепо када би ка свим очевима тако синови трчали…

НИКАКВИ „ДУХОВНИ ПОДВИЗИ”

Наша парохијска пракса је показала да у Цркви остају она деца чији родитељи иду у храм – и тата, и мама. Приметио сам да су људи који су почели да иду у Цркву, притом не формално, већ јеванђелски, посебни, искрени, сијају добротом и са њима желиш да се дружиш.

Да се дете не би удаљило од цркве и да би било отворено према родитељима, пре свега треба да волимо децу, да проводимо са њима више времена. Пред спавање их обавезно пољубите, посебно недељом, после службе им потпуно посветите дан. И будите са њима нежни.

Децу не смемо насилно да приморавамо на „духовне подвиге”. Треба да их васпитамо на свом примеру. Родитељи треба да буду ауторитет за децу. Ми своју децу, ни сина, ни ћерку, нисмо терали да „читају” правила. Једном сам нешто ушао у собу и видим ћерка стоји и моли се. Сама! Дете само мора да схвати шта му је потребно, да је то лично његово.

А да сам им задао молитвено правило, још са поклонима, и васпитао их под строгом контролом, онда би изашли у свет и дошли до своје „слободе”. Ја то са увереношћу могу да говорим зато што су ми деца већ одрасла и драго ми је због њих.

Уколико деца не пођу правим путем, онда се молите за њих, надајте се и чекајте. И будите спремни да их са љубављу, као отац из приче о „блудном сину”, примите у било које време, у било ком тренутку и са било каквим изгледом у коме вам се врате. Како је отац из приче „о блудном сину” дочекао млађег сина? Обуо га је, оденуо, загрлио. Тако и ми, не можемо ништа друго да смислимо јер нам је тај пример дао Сам Господ како да прихватамо заблуделу децу.

КАО НА ФРОНТУ

Многи родитељи су приметили да пубертет код дечака почиње са четрнаест-петнаест година, и као што показује родитељско искуство, завршава се са двадесет седам година. Црква није тек тако дала правила кад се може добити чин ђакона или свештеника. То сада у двадесет две године рукополажу, када младић заврши богословију, још увек није успео ни да постане овца, а већ се спрема да постане пастир. Раније су са двадесет седам година постајали ђакони, а после тридесет свештеници.

Код девојчица пубертет почиње још раније у 12-13 година, а завршава се тек када се уда.

До тада потребно је да им створимо имунитет против саблазни, а током пубертета родитељи морају да учине нарочит подвиг – да забораве на себе и да се понашају као да су на фронту.

ТАЧКЕ СПАЈАЊА

Ја сам се такође удаљавао од Цркве, не далеко и не на дуго, кад сам се вратио из војске. После сиво-зелених војничких дана, мени је све изгледало шарено, јарко. Срео сам познанике који су имали увозне плоче, „фирмиране” грамофоне. И повукло ме у тај вртлог. Почео сам да купујем те плоче, да их продајем и мењам, ишао сам у Кијев и Москву на нелегалне пијаце плоча. Затим је све то прошло и ја сам почео да жалим што сам толико времена (и новца) потрошио на такву глупост.

А касније, кад сам већ постао свештеник, замолили су ме да одвезем децу из једне школе у Кијев, Лавру и да им покажем музеј. И на путу наше маршруте, на „Мајдану” су постављали бину за рок-концерт. Са мном је било неколико дечака у пубертету, и ја сам им причао о разним правцима рок-музике. И нашли смо заједничку тему! Како ми је само помогло искуство из моје младости. Двојица од тих момака су после тог разговора почели да долазе у наш храм, један се већ оженио и пева у црквеном хору.

ВОЛИ, ХРАНИ И МАЛО ПРИЧАЈ

Ја сада ретко идем у недељну школу, јер тамо већ има ко се бави децом, више се трудим да разговарам са њиховим родитељима. То је најбоља гаранција да ће деца остати у Цркви.

У недељној школи их не терамо да нешто посебно уче, не дајемо им тестове. Деца су целу недељу провела у клупама, а онда ће их још и у цркви ставити у клупу… Трудимо се да им после службе буде просто занимљиво. Организовали смо им уметничку школу, бавимо се певањем. Главно је да они у храму нађу другове, да се друже. Такође смо одлучили да направимо и фудбалски тим.

И обавезно се трудимо да их укусно нахранимо…

Кад свештеник проповеда, добро би било да се сети да пред њим стоје не само одрасли, већ и деца, и то у првом реду. И добро би било да та проповед буде универзална – разумљива како одраслима, тако и деци. И да не буде дугачка – не више од десет минута.

Аутор: протојереј Александар Пономаренко

Извор: Православни мисионар, бр. 367 (мај/јун 2019)