ДРУГИ ПИШУ Како одузети прошлост Београду

Bojan_Đorđević

Пише: Бојан Ђорђевић

Ако су досадашња непочинства чињена са (и над) Београдом и његовим становницима ствар показивања актуелне политичке моћи и финансијске користи (има тих непочинстава толико да би само њихово набрајање узело много простора), онда је најновије од њих које отуђена и, по мерилима људског достојанства и односа према грађанима, суштински освајачка београдска власт припремила најстрашније од свих.

Одмах треба јасно рећи: намера да се промене топонимски називи улица у Београду није антихрватска, антисловеначка или антибосанска, као што би градски оци несумњиво желели; није чак ни антијугословенска (што би они још више волели, и чиме се, заправо, у својим оскудним умовима поносе).

Она је надасве антисрпска, осим што је у првом реду антибеоградска (а да је антиљудска и антикултурна, то је већ белодано јасно).

Водећи се максимом свих тоталитарних власти (а ова је пар еxцелленце таква), а коју је концизно исказао Орвел: „Онај ко контролише прошлост, контролише и будућност“ – Горан Весић и остали мрзитељи Београда и Београђана брисањем топонима по којима су назване београдске улице не само да Београд хоће да лише статуса регионалног, јужнословенског (а не само југословенског) политичког и – што је важније – духовног и културног средишта.

Не!

Они, свесно и са подмуклим планом, желе да Београђанима наметну србијанску паланачку свест и да овим чином поруче да Београд никако не може бити ни космополитски, ни српски, већ само србијански, провинцијални град.

Већ су одузели имена Охридској и Задарској улици, и тиме поништили, у првом случају, Климента и Наума, целу тзв. охридску школу, помокривши се и на писмо које је тамо настало и о коме иначе у својим националистичким тирадама причају бајке – ћирилицу; у другом случају, по њима Задар није и српски град – не територијално, већ по култури Срба који су у њему живели и стварали.

Нису, дакле, никад постојали ни Стојан Јанковић ни Владан Десница.

Учити ове осионе безмозговиће да је Сарајевска улица постојала и пре Првог светског рата, а да је након њега то име понела већа, данашња улица, и то не превасходно по граду Сарајеву (иако је то био најмногољуднији српски град после Београда), већ и као спомен на Сарајевски атентат (отуда је у истом урбаном ареалу и Улица Гаврила Принципа) – све то је, наравно, узалудно.

Покушати да у те шупље главе убаците чињеницу да Дубровачка улица не носи име по граду Дубровнику, већ по дубровачким трговцима који су у том делу Дорћола пуна три века имали своју колонију, а један од њих отворио прву штампарију у Београду у којој су штампане прве ћирилне књиге – потпуно је депласирано.

Указивати тим препотентним бићима да Хрватска улица не носи име по држави, већ по вишевековној постојбини српског народа и да је изузетно симболички важно да се и данас наглашава да је Хрватска и српска држава – нема пуно смисла.

Говорити тим недоученим и некултурним људима да је Далмација била једна од колевки и српства и југословенства (о чему је изврсно писао Скерлић, па предлажем да се за казну и њему, као издајнику, одузме улица), те набрајати српске књижевнике Далматинце који су, између осталога, оставили неизбрисив траг у културном животу Београда, и да стога само помрачени ум може помислити да мења име Далматинске (па сходно томе и Сплитске или Шибеничке улице) – нема никакве користи.

Узети име Мостарској улици, то значи кости у гробу преврнути Алекси Шантићу и Јовану Дучићу. Обезглавити Травничку улицу исто је што и вршити велику нужду на Андрићевом гробу. Но, то до њихових малих, скучених умова не може да допре.

А када ускоро – у својој бахатости – дође време да, радосни а глупи, пуни себе а безвредни, крену да бришу косовскометохијске топониме (јер, као што је познато, ни у Приштини, ни у Призрену, ни у Дечанима нема улице са београдским именом), тада ће моћи да Студеничкој, Грачаничкој или Дечанској улици слободно дају своја имена.

Призренска улица тада ће се вероватно звати по Горану Весићу, а ђаци ће у школи учити да је током окупације у Другом светском рату и неколико година после Иво Андрић живео у Улици Горана Весића (бившој Призренској).

То ће бити последњи чин у процесу који и Београд и Београђане, и Србију и све њене грађане ставља тамо где су можда – судећи по томе што све ово дозвољавају – и заслужили: на ђубриште историје!

Извор:
ДИРЕКТНО