Добит државе није приступна именица!

Владајуће странке у Србији поверење грађана задобиле су обећањима о економски снажнијој држави, која се неће одрећи Косова и Метохије. Држава се након избора, међутим, прво обавезала на повлачење институција из покрајине, а продаја Телекома „Србија“ и рудника „Ресавица“ једина је економска перспектива која се нуди у овој години, уз издавање аеродрома „Никола Тесла“

Европски пут Србије, споља гледано, подсећа на хипотекарну кризу у САД. Вештачки изазвана тражња прецењује циљ улагања и кризни балон, у једном тренутку, мора да експлодира. До банкрота европске идеје у Београду, пут води преко раскућеног српског друштва.

То је било јасно много раније и управо због опасности од пропасти привреде и дужничког ропства нације, грађани су дали поверење садашњој власти у Србији. На изборима је, као основа политике, обећана економски снажнија држава, која се неће одрећи Косова и Метохије.

Након избора, међутим, званични Београд играо је супротним редоследом и уз супротан предзнак. Прво се обавезао на повлачење државних институција из јужне покрајине, а затим је продају Телекома „Србија“ и рудника „Ресавица“, уз издавање аеродрома „Београд“, истакао као једину економску перспективу у овој години.

Уз то, протеклих дана чули смо и скандалозну изјаву једног од главних протагониста српске политике, да држава нема пројекте, у које би уложила новац добијен од продаје преосталих предузећа. Али, још увек нико није спреман да отворено каже да су опште задуживање и распродаја ресурса једини пут у Европску унију. Добит државе, напросто, није приступна именица.

Да је будућност Србије представљена као арапска организација и експлоатација државних њива, евроунионистичка и америчка узурпација делова територије, рудника и телекомуникација, а сутра можда и значајног дела енергетског сектора, уз све очигледнију опструкцију „Јужног тока“, питање је ко би пре годину дана гласао за ту врсту наставка тадићевштине.

Показало се да сва привредна амбиција Србије мора да буде сведена, у најбољем случају, на улогу економског тројанског коња. Србија је згодна једино да се у њој склопе италијански аутомобили или да сутра Ивица Тодорић преко ње изведе продор на руско, белоруско и казахстанско тржиште.

Да је другачије и да је Србија просперитета у интересу Брисела, кабинет Александра Вучића и Ивице Дачића планирао би како да сачува Телеком „Србија“ и унапреди пословање најјаче телекомуникационе компаније на Балкану. Баш као што ради „Чез“ у Чешкој. Увезли би менаџмент и релаксирали компанију, уместо што би да је једнократно баце у буџетску рупу.

Чак и најкритичкије опредељени економски аналитичари сматрају да двогодишња стагнација Телекома „Србија“ почива на оптерећењима административне природе, расписивањима и одуговлачењима неуспешних тендера за неуспелу предизборну продају, али и партијским притисцима. Тек потом узроке треба тражити у отплати обавеза, паду добити у телекомуникационом сектору, курсним разликама, слабљењу динара и другим толико пута помињаним разлозима.

Упркос свему томе, након скупог преузимања Телекома Републике Српске, Телеком „Србија“ откупио је сопствене акције од грчких партнера и упркос свему једина је, каква – таква, светла тачка на државном економском плану. Али, баш као што је Борис Тадић намеравао да жртвује Телеком уочи избора, његови наследници копирају исти модел, планирајући ванредне изборе за рану јесен.

Једина је разлика што Тадићеви 51 одсто компаније нису хтели да продају испод 1,4 милијарде евра, а Вучићеви, када се он буде сложио, намеравају да продају све за 2,5 милијарди. Све говори да је Србија ближа потпуној продаји ове компаније, него унапређењу менаџмента и система контроле и ефикасности.

У другој половини маја, на овом истом месту, указао сам на изјаву Михаела Шмита, који је у прозападним медијима у Србији представљен као „директор немачке привреде у Србији“. Шмит је тада немачки прецизно саопштио да је приватизација Телекома „Србија“ и ЕПС-а политичко питање. И нико се у Србији због тога није узбудио.

Дакле, са једне стране имамо државу чији стратегијски партнери приватизацију највећих (преосталих) привредних система држе за политичко, а не економско питање и који јој уопште нису наклоњени, осим тренутно послушном политичком вођству.

Са друге стране су грађани, који се сада убеђују да је продаја последњих великих предузећа и најам аеродрома неминован данак нагомиланим дуговима, каматама и буџетском дефициту. Нико више не памти обећања да је економски развој важнији од Косова и Метохије.

Сада знамо да је продаја Телекома „Србија“ политичко питање, много важније од самог економског развоја, ког у ствари никада и није било ван изборне иконографије. Као што рекох, пут до банкрота прецењене европске идеје у Београду води преко раскућеног српског друштва. Тај процес некако мора да се преокрене. Од запада ка истоку, на пример.

Бранко Жујовић / Глас Русије