Непознати аутор – ПРОГЛАС

Једна од најплеменитијих црта нашег националног карактера, којој су се дивили сви познаваоци наше народне песме, којом смо се сами поносили и која нам је у најтежим данима нашег националног страдања осигурала симпатије свих племенитих духова у свету, била је наша видовданска етика, наш косовски морал и наша вера у коначну победу пораженог Лазара над победником Муратом.

Ако дакле има народа у свету који је правилно схватио смисао Христове жртве, онда је то наш народ. Чак и у поразу за праведну ствар он је видео вишу вредност него ли у најсјајнијој победи, која је извојевана помоћу силе и у служби лажи. Није му при том помутила вид ни чињеница што је победа силе имала изглед вихора, коме није у стању ништа да се супротстави. И победа Муратова на Косову изгледала је више него дефинитивна, једнако као и победа Цезарова на Голготи. Цезаров империј рађао се, на изглед, баш у том истом часу док је на крсту умирао исмејани син дрводеље из Назарета; једнако као што је иза Косова османилијски вал допро чак до Беча, не остављајући онима који се поносе реалним гледањем (а који су врло често само комотни поклоници, било чијег успеха!) нити најмањег индиција да би прегажено српство – а нарочито не на бази вере у правду и слободу – могло једном да савлада тог непобедивог Мурата, чије јаничарске формације су у многочему потсећале на неке данашње формације са исто тако ударним задацима и машинском дисциплином.

Да је, рецимо, после Голготе и после Косова постојала штампа у данашњем смислу, а к томе још систем вођа и радио-звучници, није тешко погодити са каквом би безграничном иронијом били обасули сироте апостоле и слепе гусларе, и са каквим би презиром говорили о “слому утопија и идеја Лазаревих”, насупрот величанственог тријумфа “реалних концепција Муратових”, који је додуше био самодржац у својој земљи али је зато ту земљу “учинио моћном”… Тим диригованим звучницима не би, наравно, ни на ум пало да ће историја сву ту освајачку славу означити једном као век ропства и варварства, и то не само за потчињене народе, него и за сам, тобож “господујући”, турски народ. А пошто ни под Турцима није баш све било горе него ли данас, ко зна да ли сироти гуслари, једнако као и Христови ученици, не би морали да одговарају због уношења забуне и због помањкања поштовања према реалним вођама чија се реалност састоји понајвише у реалном гледању на своје личне интересе.

Показало се, међутим, и против реалних предвиђања (која су великаше одвела у бегове!), да је народ имао право, и да Муратова победа, као и победа Цезарова, није никако била ни истоветна са правдом, ни дефинитивна. Показало се, шта више, да правда, и преко свих привремених пораза, крочи ипак постепено и сигурно даље, ка коначној правди и коначној победи.

Морал Косова и етика Видовдана нису, међутим, ствари које се даду одложити, као што се мења оријентација неке спољне или унутрашње политике. Та етика је кроз пет стотина година моделовала наш народни карактер, а нема сумње да је и пре тога живела латентно у нама, чим је у толикој мери могла да постане водиљом свих наших прегнућа. И, Богу хвала да је тако! Јер да је, рецимо, према данашњим схватањима (да успех претставља једини морални критериј и да материјални пораз значи исто што и слом неке идеје!) – наш народ узео Мурата као идеал, а на Лазара стао да се баца блатом, па да је презирући правду практички закључио да треба да се помири са “стварношћу”, те да и он пође у бегове, а можда и у јаничаре – зар не бисмо данас, уместо свог језика и имена, на сопственом тлу имали туђ народ и туђу веру, са неограниченом власти онога који је, према садашњим критеријима, био заиста победио и Лазара и Христа!…

А ипак, колико дугујемо данас онима који су радије пошли за правдом него ли за победом; који су радије одабрали колац и окове, него ли уносне службе и имања, и који су се радије одметали у хајдуке и дизали врло непрактичне и толико пута савладаване устанке, него ли да се помире са валом, за који се чинило да нико не може да му се супротстави.

Немамо дакле рашта да се стидимо своје вере ни ми, који смо Соколи! А чим смо Соколи, значи да верујемо у победу правде и слободе, у победу југословенства и словенства. Да смо се клањали успеху и да смо се бојали пораза, били бисмо се задовољили са Бечом, Пештом и Цариградом, као што су то чинили они, чији следбеници и данас јуре за тријумфаторским колима. Другог тријумфа ми не признајемо, сем што је тријумф правде и слободе, тријумф величине и независности свих делова и свих крајева нашег народа, читавог словенства и мирољубивог човечанства. Данашње свраћање с тог пута, није ни прво ни последње. Па као што је било раније, тако и данас – баш у том уображењу о несавладивости, и у незајажљивој чежњи да се потчини све око себе, лежи заметак за слом насиља.

Поносни смо, дакле, што идемо за правдом и слободом, макар то привремено изгледало “непрактично” и “неразумно”. А да онима који се поносе “реалним гледањима” покажемо да нисмо ни ми месечари – јачајмо се и окупљајмо, стварајмо свесну дисциплину и спремност на најтеже, па свим својим снагама помажимо правди, да што пре слави коначну победу!

„СРПСКИ ЛИСТ“, Гласник Српског клуба, број 2: О соју, мај 2003, Београд

(Чланак је објављен као уводник часописа Соко – Месечног часописа за школски живот и рад, Година I, Београд, март 1939, Број 3. Соколска организација је после Другог светског рата забрањена у Југославији, њене гимнастичке сале (Соколане) преузело је Друштво за телесно васпитање “Партизан”, али је наново васпостављена 1992. у Републици Српској, под именом Српски Соко. Њен обновитељ, Мојсије Секуловић, одрекао се њеног дотадашњег југословенства и прожео је православним духом. Данашњи Српски Соколи се окупљају и раде под српским знамењима, химне су им “Боже правде” и Светосавска, а у Републици Српској се повратили и своје Соколане. У претходних неколико година, Соколи су предузели и неколико ходочашћа: највеће им је био пешачки поход неколико десетина херцеговачких Сокола од Требиња до Свете Горе, а спремају се и на пешачење до Јерусалима. Ктитори су и многобројних цркава по Републици Српској. У Србији, најјачи огранак им је у Нишу.)