Беседа Владике Артемија на Видовдан 1994. године у Грачаници

Истина, и оне године када се водила Косовска битка и тада је било међу Србима оних који су друкчије мислили, који су сматрали да ће дипломатијом, да ће додворавањем, да ће сарадњом са непријатељем постићи своје ниске и приземне циљеве, да ће сачувати земаљско царство као што је био Вук Бранковић и њему слични и њему послушни који издадоше тада Лазара на Косову. Али не само тада, упоредо у нашој историји са оним следбеницима светог кнеза Лазара постојали су непрекидно и следбеници Вука Бранковића. Увек је било оних којима је некако ближе било земаљско царство од Небескога.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Eво и ове године, браћо и сестре, сабрали смо се у овој стародревној нашој светињи на светој косовско-метохијској земљи да прославимо највећи српски празник Видовдан.

То је празник који је определио судбину и историју српског народа за сва будућа времена и векове. Оне 1389. године када се наш свети кнез Лазар определио за Царство Небеско и не само он него цео српски народ до последњега слуге, то је био судбоносни моменат јер то је било трасирање пута за наш народ, за сва остала будућа времена. Тада на Косову пољу Срби су изгубили царство земаљско, али су задобили Царство Небеско, јер је свети кнез Лазар знао, а и цео народ, да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека. Од тада та идеја небескога Царства живи непрекидно у души српскога народа и никада га није напуштала. Знао је српски народ да се Царство не може задобити на душеку све дуван пушећи, како каже народна песма. Него се за велике идеале и за вредне ствари треба и трудити и жртвовати. И наш народ је заиста кроз целу своју историју приносио жртву на олтар Царства Небскога у лику својих најбољих синова који су од онога првога косовкога боја па до данас увек били спремни да положе живот за оне идеале за које је пао свети кнез Лазар – за Крст часни и слободу златну.

Без Крста нема спасења вечнога, без слободе нема живота земаљскога. Без слободе човек је роб, а без Крста човек је слуга Сатане. И зато је наш народ та два симбола истакао као највеће своје националне и духовне вредности којима је служио и служи. Истина, и оне године када се водила Косовска битка и тада је било међу Србима оних који су друкчије мислили, који су сматрали да ће дипломатијом, да ће додворавањем, да ће сарадњом са непријатељем постићи своје ниске и приземне циљеве, да ће сачувати земаљско царство као што је био Вук Бранковић и њему слични и њему послушни који издадоше тада Лазара на Косову. Али не само тада, упоредо у нашој историји са оним следбеницима светог кнеза Лазара постојали су непрекидно и следбеници Вука Бранковића. Увек је било оних којима је некако ближе било земаљско царство од Небескога. Ово је видљиво, за њега знамо сигурно да је ту, а Небеско царство сматрали су неки међу Србима: „то можда јесте, а можда и није“, па су зато упоредо са витезовима који су се борили за Крст и слободу било и оних који су ишли на компромисе, који су ишли на сарадњу, који су пристајали да буду вазали, до директних издајника рода српскога и Вере Православне.

Зато и данас имамо од нашега тела, од наше кости имамо један велики народ који не припада нама по вери, који је продао веру за вечеру, који се потурчио. Имамо муслимане, имамо потурице, а по народној песми потурица је увек гори од Турчина. Било је то, дакле, у време нашега робовања по Турцима, али немојмо само њих осуђивати. И у наше време, и у нашој генерацији, чак многи међу нама једно време у животу пролазимо кроз тај период Вука Бранковића, пролазимо период када нам је далеко важније земаљско благо, земаљски циљеви, земаљско царство од Царства Небеског. Зато се могло десити да у последњих педесет година остане толики број Срба и српчади некрштених, да остане толики број Српских породица без благослова Цркве. Да оду са овога света толики многи наши очеви и браћа без свештеничког опела и без молитве Цркве. Шта је то са нама било? Изгледа да смо се више повели за Вуком Бранковићем него за кнезом Лазаром. Али никада није касно за поправку, браћо и сестре. И заиста се у новије време примећује да наш народ, далеко је рећи још у целини, али велики број појединаца напуштају своју дугогодишњу заблуду, заблуду атеизма и комунизма, враћају се својој вери, прилазе својој Цркви, крштавају своју децу и сами се крштавају у четрдесет, педесет година и венчавају се у својих шездесет и више година. После тридесет или четрдесет година брака они сада прилазе Цркви и траже благослов њен за свој брак. Нека им је Богом благословено, јер Господ је рекао да је „већа радост на небу за једнога грешника који се каје него за деведесет девет праведника којима не треба покајање.“

Нека би дао Бог само да ови наши повратници буду заиста истински и покајници. Да то не буде поново мода времена, да то не буде поново из опортунизма као што је некада било уносно бацати се камењем на цркву, пљувати по цркви и свештенству, одрицати се од своје вере јавно, тако је можда данас дошло време да је то уносно, да је то пробитачно.

Нека би дао Бог молитвама светога кнеза Лазара и свих косовских и после косовских и нових и најновијих мученика српских који су животе своје дали на олтар Царства Небескога, за Крст часни и слободу златну, да њиховим молитвама овај повратак Цркви буде истински, буде дубински, једном за увек, да нас више никакав ветар, науке, философије, идеологије овога света не може, и не сме поколебати. Од тога колико ћемо се и када истински повратити Богу, својој Цркви, идеалима светога кнеза Лазара од тога зависи сигурно и наша даља судбина и будућност. Од тога зависи када ће Бог послати милост Своју и помоћ своју нама у данашњим страдањима, у данашњим ратовањима, у данашњим искушењима. Без тога нам нико у свету неће да помогне, ако нам Господ Бог не помогне. А Господ Бог ће помоћи само онда, ако се ми њему истински обратимо и за помоћ замолимо.

Нека би дао Бог и данашњи велики празник кога славе сви Срби ма где се налазили, ма у којој крајевини нашој, ма у коме делу света, сви смо данас окупљени око једне мисли, једне идеје, око идеје Видовдана и Косова и светога кнеза Лазара. То јединство које данас постоји у српском народу требало би да буде оно истинско и право којем тежимо. Не постоји други центар, не постоје други идеали, не постоје друге вредности које нас могу сабрати, окупити, ујединити као Видовданска идеја, као Лазаревско Јевнађеље. Зато ја вам свима честитам данашњи велики празник, захваљујем се Господу Богу на овоме дару што нам је омогућио да се овде данас Богу помолимо, захваљујем се и моме брату у Христу владици Дамаскину који није жалио труда да из Европе дође да заједно са нама принесе Богу своје топле молитв. Захваљујем се и браћи свештеницима, који су дошли из далекога Ваљева такође да са нама поделе ову духовну радост и да се заједно са нама Богу помоле, а дошли су не сами него са својим верницима. Да покажу нама Косовцима да нисмо сами, да су они са нама, да је цео српски народ са нама. Зато се истински радујем и молим се Богу да овај празник постане заиста звезда водиља нашем народу кроз сву будућност његову и кроз све векове векова. Амин.

Извор: Пастир добри