ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ У ИНАТ ДУШМАНИМА

Питам вас Срби: хоћемо ли остати народ, непокоран, непонизан, храбар и јуначки, поносит и инатан, или ћемо се одрећи свега онога што нас чини оним што јесмо: своје традиције, корена, порекла, вере, својих почетака, својих предака?

Пише: Марија Вукићевић

Две ствари у вези Косова и Метохије ме изузетно љуте: све гласнији повици и тврдње аутошовиниста да је Косово и Метохија изгубљено и да треба да га се одрекнемо и опростимо се од њега и све чешће отимање, присвајање и својатање од стране Албанаца не само историје КИМ, већ и српских манастира и цркава, па чак и владара.

Зашто је битно да се Косово и Метохија брани како од унутрашњих издајица, тако и од спољашних непријатеља?

„Србија је храм, а Косово је олтар. Без олтара, храм губи сваку своју сврху и смисао постојања. Србија је тело, а Косово срце у том телу. Ишчупа ли се срце из тела, остаје леш који се распада“ – Епископ Артемије.

Буде ли Косово и Метохија отргнуто, одузето, отето од Србије, биће то као отимање детета мајци из крила, чупање срца из груди. Одрекнемо ли се Свете Српске земље, одрећи ћемо се свог порекла, своје историје и прошлости, владара. Одрећи ћемо се свог идентитета, културе, националне припадности, вере. Почетак Српког народа је на Косову и Метохији, али тамо никако не сме бити његов крај. А биће ако га се одрекнемо.

А шта се то дешавало задњих деценија на Косову, кад смо дошли у ову ситуацију да се мора објашњавати, поготово новим генерацијама, зашто је Косово и Метохија битно и зашто не сме да се изда?

Најпре, да разјаснимо да су Албанци још у време Турака, као мухамеданци уживали све повластице па су некажњено могли да тероришу православно становништво. Чак и да не идемо далеко у прошлост и да кренем само од периода после II светског рата када су србомрзац Тито и његови политички послушници забранили повратак преко 200.000 Срба и Црногораца на своја вековна огњишта, а истовремено дозволили насељавање 200.000 Албанаца. Тако је послератна југословенска влада свесно учествовала у албанизацији Косова, а истовремено аминовала терор Шиптара над Србима. Само у периоду од 1986. до 1988. године забележено је 2692 случаја насиља над Србима. О томе можете више прочитати овде и овде.

Дакле, ко год тврдио да су Срби ти који су вршили насиље и терор над Шипатрима, ко год их брани, или је злонамеран или наиван и неупућен у стварно стање ствари. Искључиво је терор и етничко чишћење вршено над Србима.

Даље, на територији Косова и Метохије налази се зачетак нашег националног, верског и културног идентитета. Још за време Турске окупације, Косово и Метохија, њен завет и обећање, била је она спона, карика која је Србима омогућила да преживе и издрже Турску окупацију без губитка националног идентитета, националне припадности и вере. На простору Косова и Метохије налази се највећи број српских манастира, старих градова, цркви… Више о манастирима на Косову и Метохији можете прочитати овде.

А ко су Албанци који толико присвајају нашу историју, манастире и цркве? Ко су Албанци тј. Шиптари можете прочитати овде. Нација коју је Аустро-Угарска стварала у периоду од 1896. до 1908. године са циљем слабљења утицаја како Србије и Црне Горе, тако и Русије. О стварању албанске нације имате овде и овде.

Укратко, до стварања албанске нације од стране Беча, Албанци су били разједињени и подељени у неколико племена, која су живела изоловано, без икакве повезаности, осим када ратују. Нису чак говорили ни истим језиком, већ су постојала два основна дијалекта али толико различита да се племена међусобно нису разумела. Није постојао ни јединствен књижевни језик, већ више од 20 различитих начина писања на локалним дијалектима. Коефицијенат писмености је био, пазите сад добро, 2 %!!!

У таквим историјским приликама и околностима, тврдња Алабанаца да су Српски православни манастири уствари њихови (при том не заборавите да су Албанци углавном муслиманске вере) и да су Срби од њих отели и присвојили манастире и цркве, заиста вређа мој интелект, као и интелект сваког просечног Србина. Зар народ који је још 1349. године имао Душанов законик, са црквама и манастирима које је изградио у 13. веку и пре, да краде културну баштину, манастире и цркве од племена чија је писменост у 19. веку била испод 2%? Молим вас, без грубуих и неумесних шала, јер ово никако другачије не могу да схватим.

Осим тога, ако су манастири и цркве наводно њихови, зашто су их палили, уништавали, скрнавили, пљачкали?

На Космету је од 1999. године уништено 150 цркава и манастира од којих 61 имају статус споменика културе. Шиптари су покрали више од 1.000 икона, црквеноуметничких и богослужних премета који се увелико нуде на сватском илегалном тржишту антиквитета. Дакле, имамо један парадокс да Шиптари уништавају, пале и пљачкају црквене светиње за које тврде да су њихови. Мало теже за поверовати ако се иоле укључи разум, зар не? Па наравно, кад се целокупна прича Албанаца о манастирима и црквама заснива искључиво на лажи и крађи историје.

С обзиром на све изнете историјске чињенице или околности, које ће неко прихватити или из различитих мотива одбацити, постоји још нешто што није нигде документовано и записано. А то „нешто“ зове се лични осећај припадности једном народу чији су корени на Космету, лични осећај обавезности завета датих Косовским јунацима да их никада нећемо заборавити, лични осећај чувања наслеђа, културног, националног, верског.

Зашто је мени лично битно Косово и Метохија уједно је и питање зашто сваком Србину треба да буде битан Космет? Ја сам Шапчанка, сви моји преци потичу из Мачве. На Космету немам родбине, немам пријатеља са Косова. Нисам била на Космету, мада ускоро намеравам да идем. И прво питање које ми аутошовинисти постављају је зашто се је мени битно Косово и Метохија када никада нисам била и немам никога тамо? Никада нисам била у Суботици, да ли то значи да треба да се оно припоји Мађарској? Никада нисам била у Неготину, да ли то значи да треба да га препустимо Бугарима? Никада нисам била у Прибоју, да ли треба Босни и Херцеговини да поклонимо? Ако никада не посетим ни један крај ове државе осим Мачве и Поцерине, да ли то значи да треба да инсистирам да ми се држава сведе на шабачки пашалук? Према томе, маните ме те приче да треба да се одрекнемо Космета зато што никада тамо нисмо били. Ако Бог да ускоро, или догодине у лепом Призрену, бићу и бићемо. Јер, Космет је колевка наше цивилизације, Космет је корен из којег је наш народ потекао. Или, још боље, кроз речи песме групе „Београдски синдикат“ описаћу зашто је неопходно бранити Косово и Метохију:

Куда бих да не знам где jе наша тачка полазна
где је наших гробова као у пољу божура,
немих сведока свих векова силних подвига
јунака који радије су страдали на ногама?
Зар су плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да би ме због неправде сама душа заболела?
…
Стално питате ви мене шта ми значи Косово.
Није вам јасно? Објаснићу вам поново:
Косово је семе из којег сам ја поник’о,
извор и корито из ког је народ потек’о.

Кажу нам зли језици да Косово је пропало.
Неверни и слаби кажу Косово је готово.
А ја вам свима кажем само Косово је отето,
рушено и спаљено од душманина проклетог.

Чудно вам што градско дете нема неке друге теме
јер сад је такво време – свако гледа само себе.
Живимо без вере, без наде и без жеље.
Зидамо куле а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то је пресушена река.

Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал’ ту на месту старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.

Јер у нама и даље живи предсказање –
Косовски завет који трајаће занавек.
Зато учимо децу да знају праву истину.
И нек нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!“

А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена,
Орао си мога неба, ал’ крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје личности суштина…

У пољу божури никли, из крви јунака без страха.
На месту где се моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да се страда.
За Космет нас је Лазар вез’о и митом и клетвом.

Ђаво тада није стао, па је зла и даље слао –
гадне душмане и багру, на ово што остаде нас мало.
Само некад били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, сад нас муче у жутој кући.

И још бране ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди се снага.
Све те подвале ја знам и безброј пута ви’до сам
крстове кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал’ није први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби
Ал’, кад време прође, сељак својој њиви дође.
Јер ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку би се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта
ал’ за отаџбину гине.
Космет вечно земља наша!
А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
Божури да нам васкрсну
славу, догодине у Призрену!

Зар после ових стихова има потребе да ишта објашњавам зашто је одбрана Космета наш свети задатак? Зар треба да препустимо на милост и немилост Српски народ који на Косову и Метохији живи у тешким условима, у страху од сталног терора Шиптара, у енклавама, који се бори да очува постојање Српства на Светој Српској земљи? Зар треба да их препустимо Шиптарским зверима, да их растргну, избришу постојање Срба на Космету? И као што рече историчар Милош Ковић: „Напуштањем Срба на Косову и Метохији коначно би се потврдило да више нисмо нација, него гомила појединаца који се, свако за себе, сналазе и преживљавају“.

Питам вас Срби: хоћемо ли остати народ, непокоран, непонизан, храбар и јуначки, поносит и инатан, или ћемо се одрећи свега онога што нас чини оним што јесмо: своје традиције, корена, порекла, вере, својих почетака, својих предака?

Извор:
СРПСКА РАМОНДА