„ДЈЕДА МРАЗЕ, ЈА БИХ ВЕОМА ВОЛИО ДА СЕ КРСТИМ“ (Историјат једног новогодишњег писма)

Овај догађај се збио у Забајкалском крају са мојом другарицом. Зими је тамо и минус 40 степени, има веома пуно снијега и заслељујуће бљештаво сунце. Вера је тада радила у прес-служби управе „Пошта Русије“. Ево шта је она испричала.

Једном је до мене дошло необично писмо. Било је адресовано на Дједа Мраза на Сјеверном полу. Одмах ћу признати да је таквих писама у децембру у поштама много и она се просто посебно сортирају. Но ово… Изгледа да је неко веома желио да се жеља испуни. Раднице из поштанског одјела су ми га послале са ријечима „Можда се и испуни“.

Унутра је кривудавим дјечијим рукописом било написано:

„Дједа Мразе, срећна ти Нова година! Чуо сам да ти испуњаваш жеље. Поклоне ће ми родитељи купити. А ја бих веома желио да се крстим. Код нас у селу нема цркве, а у град ме родитељи не воде, говоре да су то све глупости и да Бога нема. Но, ја знам да Он постоји. А иначе како би ти могао испунити све жеље. Ти се дружиш са Њим, замоли га да испуни и моју жељу. Коља Новиков, 9 година.“

По адреси на коверти нашли смо село у којем је живјео дјечак а то је било забачено, на самом крају Читинске области (тада се Забајкалски крај звао Читинска област).

Да би се до тамо дошло требало је прво возом, а онда колима. То није било могуће учинити јер је до Нове године остало сасвим мало. Повезала сам се са локалним поштаром. Испоставило се да она зна Кољу и његову породицу: „Дечак са добром душом и увијек ће помоћи…“ Али, како да испунимо његову жељу?! Да одвеземо дјечака стотине километара по мразу у град, па још и родитеље да убједимо, да нађемо новац и све да организујемо. До Нове године никако не бисмо успјели. Али нисмо могли ни да му не испунимо машту.

На крају смо ријешили да му прво упутимо одговор:

„Драги Коља, добио сам твоје писмо и веома сам се обрадовао! Обично дјеца од мене траже играчке, телефоне, компјутере а ти би просто хтио да се крстиш. Ја и Бог смо се договорили да дођеш у град на љето и ти ћеш бити крштен. А сада ћеш добити један одговоран задатак – попричај са својим родитељима да би ти они дали свој благослов за то и да би се сложили да те прате. Срећна Нова година! Дједа Мраз.“

Касније се испоставило да су то писмо прво прочитали Кољини родитељи који се више нису противили његовој жељи. Ми смо се касније повезали са њим. И љети, уочи светског Дана поште, Коља и његова мама су стигли у град. Допутовали су прво уз помоћ поштанског возила а онда су сјели на воз…

Коља је био мален, мршав плавушан са добрим плавим очима. Прво што је упитао било је „А Дједа Мраз нас неће дочекати?“

Одговорили смо му: „Сада је Дједи топло и он је послао нас своје помоћнике – поштаре.“ Кољина мама нам је испричала да син без обзира на то што су у породици сви атеисти у Бога веома јако вјерује.

А једном су и сами били свједоци чуда. Када је Кољи било пет година, вратима куће су јако пригњечили маче. Оно се тресло, а крв и пјена су му избијали из уста. Коља је све то видио, а отац је хтио да однесе маче да умре. Но дјечак није дао. Узео га је на руке, ставио на њега иконицу изрезану из новина, сео је на веранду и почео је нешто тихо да шапуће. Отац је махнуо руком на све то. Коља је тако сједио док није заспао. Маче је увече још било живо, више се није тресло а и крви више није било. Кроз неколико дана почео је да једе и да трчи као и обично. Сада су Коља и Васка велики другари.

„Тада сам схватила да Бог постоји и да би требало сина одвести у храм, али муж ни да чује. Он је човјек радник и навикао је да све решава својим рукама. А када је прочитао ваше писмо, махнуо је руком и рекао: радите шта хоћете.“

Кољина кума на крштењу је била моја колегиница. Дјечак је просто сијао за вријеме обреда. А након тога смо се пуно шетали, били смо и у золошком врту, од којег је он био сасвим растужен: „Не треба животиње стављати у кавез.“ Он их је хранио, причао је са њима и молио их да издрже. А онда су отпутовали кући. Ускоро сам и ја напустила Пошту и преселила се у други рејон. Не знам какав је Кољин даљи живот, но сигурна сам да је израстао у предивног човјека.

Од тог момента је започео и мој пут ка Богу. А у новогодишњој ноћи и сама замишљам жељу и вјерујем да ће се она и остварити.

Вера Ракова

Са руског превео: Парохија Кравичка

Извор: Хришћанске приче