Утисак недеље или о предстојећим изборима

Пише: Никола Врзић

Известан је победник предстојећих парламентарних избора, а једина непознаница тиче се „гужве око цензуса”. Шта нам то говори о политичкој ситуацији у Србији?

Досадна је изборна трка у којој је унапред познато оно што је у њој најважније, док једину непознаницу представљају они детаљи који ће, у најбољем случају, како сада ствари стоје, имати безнадежно лимитиран утицај на наше животе и њихову будућност. А ипак, управо је ово ситуација која нам се, од избора до избора, са запрепашћујућом упорношћу понавља још откако је Српска напредна странка доспела на власт на председничким изборима 2012. године. Шта то говори о њеној владавини? И о њеној опозицији? Али и о перспективи споменутих наших живота, њихове будућности и будућности наше земље…

Предизборне сондаже јавног мњења, елем – без много изненађења јер су те сондаже већ поодавно више-мање исте – најављују још једну убедљиву победу владајућег СНС-а Александра Вучића. Истраживање агенције „Фактор плус“ спроведено током прошлог месеца, које преноси и портал „Europe elects“, СНС-у предвиђа чак 61 одсто освојених гласова.

Далеко иза, на другом месту, налази се још једна владајућа партија, Социјалистичка партија Србије (СПС) са 13,5 одсто подршке бирача; при чему ваља приметити и да би, остваре ли се ова предвиђања, обе владајуће партије кудикамо до баш знатно поправиле свој претходни изборни резултат, СПС са 11 на ових 13 и по одсто, а СНС са 48,3 на збиља астрономских 61 одсто.

ГУЖВА ОКО ЦЕНЗУСА
Далеко, далеко иза њих следе сви остали. Дословце гужва око цензуса који је спуштен на три одсто; да није спуштен и да је остао на досадашњих пет одсто, сходно овим предвиђањима, добили бисмо двопартијски састав Скупштине Србије у коме би обе партије чиниле већину, то јест све.

Предвиђање „Фактор плуса“ – незахвално утолико што је реч о бројевима довољно малим да упадају у домен статистичке грешке – говори да би СПАС Александра Шапића могао да добије 3,9 одсто гласова; Покрет слободних грађана Сергеја Трифуновића 3,6 одсто; Српска радикална странка 3,3 одсто; „Метла 2020“ Милоша Јовановића 3,1 одсто. Док су тик испод црте „Доста је било“ Саше Радуловића с 2,6 одсто, „Уједињена демократска Србија“ 2,4, „Заветници“ 2,2 одсто, Покрет обнове краљевине Србије 2,1 одсто, „1 од 5 милиона“ 1,3 одсто…

Учествоваће на изборима и Чедомир Јовановић са својом „Коалицијом за мир“ која у овом истраживању није уочена, али можда ни то не треба да нас чуди присетимо ли се да је на београдским изборима 2018, на свом бирачком месту на коме је гласао са својом супругом, Јовановић добио тачно два гласа, други је ваљда био глас његове супруге. Mожда ће сада бити убедљивији…

У сваком случају, као што је победник избора унапред готово известан, извесно је и да ће о персоналном саставу Народне скупштине Србије у наредне четири дуге године – не деси ли се у међувремену нешто непредвиђено – заправо одлучивати промили, односно тек хиљаде гласова више или мање које ће донети превагу у погледу преласка цензуса или останка испод њега. И то је безмало једини пажње вредан, у мери у којој уопште јесте вредан пажње, број који ће постати познат тек после гласања у недељу, 21. јуна.

Прецизније, уз одзив од око 50 одсто у односу на 6.583.665 регистрованих бирача, за прелазак цензуса биће потребно тек стотинак хиљада гласова, и отуда, евидентно, свака стотина и хиљада биће и те како битни, што са собом вуче и одређене консеквенце поприлично мучне садржине.

Потпуно је јасно, разуме се, да онолики проценат (најављених) гласова СНС не би добио да део опозиције, окупљен у Савезу за Србију који предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Бошко Обрадовић, није остао при тврдоглавом а уз то и непродуктивном ставу да бојкотује изборе; ово већ и стога што, још откако су се сетили да изборе на којима не могу да победе треба бојкотовати, нису успели да формулишу иоле уверљиву а камоли изводљиву алтернативу уобичајеном концепту смене власти путем избора.

Заглављени у замци коју су сами поставили и онда сами у њу упали, лидери СзС-а сад оптужују своје колеге да су Вучићева опозиција – што је можда донекле и тачно, али се за то нису појавили уверљиви докази – а нехотични парадокс ових оптужби састоји се у томе што, управо својим бојкотом, СзС простом силом бројева сад помаже тој Вучићевој опозицији. Зато што ће бојкот, колико год, смањити број изашлих гласача, и тиме додатно оборити висину цензуса а последично и количину гласова неопходну за његов прелазак. Што бојкот СзС-а буде успешнији, то ће опозиционим противницима СзС-а бити потребно мање гласова да постигну свој циљ и уђу у наредни сазив парламента.

„ЛАЖОВИ” И „СМРДЉИВЕ ЖВАЛЕ”
Како год, тек факат је и да се и једни и други, бојкотовали изборе или не, углавном боре за исто бирачко тело, ионако већ добрано сужено убитачном комбинацијом Вучићеве (пара)политичке умешности и њеног израженог мањка међу политичким опонентима актуелног председника. И отуда, због тако ограниченог резервоара подршке и његова ваљда логична последица у виду међусобног рата до истребљења и понижења међу политичким истомишљеницима у ставу да Вучић и његова власт не смеју да буду будућност Србије, који тим својим ратом и (само)понижавањем само додатно, на добро или на лоше, повећавају шансу да ће управо његова (Вучићева) остати догледна будућност Србије.

Нисмо још ни стигли да заборавимо недавни напад присталица бојкота на Сергеја Трифуновића у Кнез Михаиловој улици у Београду кад, ове недеље у „Утиску недеље“ и потом путем Твитера, нови круг узајамног ружења у коме смо од Саше Радуловића чули да је „бојкот бесмислено средство очајних људи“ иако је и сам до јуче заговарао општи бојкот, а од Сергеја Трифуновића да је Радуловић „једна озбиљна лажовчина“ и „она смрдљива лажљива жвала“ приде.

У међувремену је и Бошко Обрадовић ударио по њима – „Не могу да разумем како неко ко себе сматра опозицијом и ко држи до поштовања Устава може да учествује на овим лажним изборима“ – да би му Сергеј Трифуновић узвратио да је лицемер: „Све би то било у реду, драги мој Бошко, да ти, као и Ђилас, ниси изговорио да је бојкот мртав и питао ме за могућу коалицију. Рекох ти да је на републичким изборима то немогуће да иду десница и левица, на локалу немам проблем…“ Нешто касније уследила је и „мала исправка: Бошко је рекао да је бојкот мртав, Ђилас је рекао да му је јасно да је бесмислен. Да будемо прецизни.“

А заправо је, као што уосталом из ових случајних примера и може да се закључи, у већ цитираном „Утиску недеље“ Сергеј Трифуновић био најпрецизнији када је рекао да „Александар Вучић глади брке док ми овде лупетамо глупости“, на шта је (аналитичар? политичар?) Ђорђе Вукадиновић узвратио подједнако прецизном дијагнозом: „Начин на који се опозиција генерално понаша на политичкој сцени последњих година је допринео томе да господин Вучић заиста може да глади браду или бркове или шта год.“

НЕДОСТАТАК АЛТЕРНАТИВЕ
Александар Вучић је, победом Томислава Николића на председничким изборима 2012, на власт дошао из два основна и међусобно преплетена разлога; зато што је већини народа дотадашња власт дозлогрдила у довољној мери да себи пожели неку другу власт, и зато што су Николић и Вучић успели да се профилишу као реална алтернатива Борису Тадићу, узгред буди речено, у медијском окружењу које по опозицију тада није било много повољније него што је данашње, све и ако се данас због тога кука много гласније него тада, тада није имало ни где да се кука као што има сада.

Ма каквим да се манипулацијама садашња власт служи – као да је претходна на то била гадљива, само је у томе можда била мање вешта – досадашњи изборни резултати и садашње сондаже јавног мњења неумољиво показују да критична маса попут оне из 2012. ни изблиза није достигнута. Једноставно, свиђало се то некоме или не, довољна већина народа још не жели промену. Док лидери актуелне опозиције својим понашањем, не само у овој изборној кампањи, као да настоје да тај народ увере да никоме и не могу да буду алтернатива, а како и да га увере кад једино своју личну нетрпељивост према Вучићу и његовом поретку, легитимну као осећање али ништа више од тога, покушавају да подвале као озбиљан политички програм.

А није да у ових осам година нису имали обиље прилика да докажу супротно. Сада им предстоје још четири године да покушају да ураде оно што су већ показали да не могу да ураде. За то време ће власт наставити да ради тачно оно што је и наумила.

Извор:
СТАНДАРД