Удар из Народне библиотеке: Преко Дубровника до „србијанства“ које искључује српство

Писац и професор Филозофског факултета у Новом Саду Слободан Владушић упозорио је да су књиге Злате Бојовић „Дубровачка књижевност“ и „Поезија Дубровника и Боке Которске“ у Народној библиотеци Србије (НБС) категоризоване као део хрватске књижевности, иако је за све инстутуције у Србији које се научно баве историјом српске књижевности, књижевност Дубровника и српска, и хрватска, а то је и став ауторке књига.

Владушић каже за „Орбиту културе“да не може да процени да ли је реч о пропусту, немару или нечијој свесној жељи да дубровачку књижевност припише, разуме или каталогизује као само као хрватску.

Наука против Библиотеке – дубровачка књижевност и српска и хрватска

Оно што, међутим, зна јесте какав положај и какву позицију дубровачка књижевност има у програмима изучавања српске књижевности на српским факултетима. Дубровачка књижевност се код нас изучава у оквиру посебног курса – Књижевност ренесансе и барока који нема везе са посебним курсом који се тиче хрватске књижевности, објашњава Владушић

„Из тога можемо претпоставити да се дубровачка књижевност посматра као један засебан ентитет који припада истовремено и српској и хрватској књижевности. На крају крајева, о томе говори и чињеница да је релативно скоро изашло издање књиге посвећено Марину Држићу у антологијској едицији ‘Десет векова српске књижевности’ у издању Издавачког центра Матице српске“, каже Владушић.

А то су довољно јаки показатељи како се дубровачка књижевност одређује у српској науци о књижевности, док у каталозима Народне библиотеке Србије постоји „једна потпуно другачија пракса“, додаје он.

„Својим текстом укратко сам желео да укажем на тај проблем и да оставим простор својим колегама из НБС, да једноставно тај пропуст исправе. Сматрам да би после указивања на овај пропуст, културна и научна јавност у Србији требало да прати шта се даље дешава са овим проблемима у оквири каталога НБС. Уколико се ова ствар не исправи у неко догледно време, а лично не верујем да је за то потребно годину дана, људи би требало просто да се огласе и укажу на проблем, а онда ћемо разговарати о чему се ту ради и ко стоји иза овакве, ипак, јасне одлуке да се дубровачка књижевност припише ипак само хрватској књижевности“, истиче Владушић.

Шта је српска књижевност после распада Југославије?

Он додаје да му се чини да је овај проблем само симптом једног дубљег који потиче из времена распада Југославије, кад је дошло до поделе имовине. А то пред нас поставља један задатак који може бити формулисан питањем: Шта је корпус српске књижевности данас кад Југославије више нема?

„Није, наравно, на нама да крадемо и узимамо оно што нам не припада у књижевности, али јесте да научно и аргументовано одредимо какав је корпус српске књижевности и шта јој припада. Наравно, постојаће увек аутори чија је позиција на неки начин амбивалентна и који припадају и и српској и хрватској књижевности, какав је рецимо Владан Десница, али ипак мислим да су такви аутори у мањини и да постоји велики број значајних, канонских аутора српске књижевности који су имплицитно или експлицитно показали да желе да припадају српској књижевности“, сматра Владушић.

Према његовим речима, на научној заједници која се бави српском књижевношћу је да што пре одговори на ово питање и утврди, колико је то могуће, јасне критеријуме и јасан садржај корпуса српске књижевности.

Тзв. србијанска књижевност – укидање српске латинице уз „крађу“ српских класика

Владушић истиче да ће време показати колико овакви случајеви „наводе воду на воденицу“ концепту такозване србијанске књижевности, којим би се из корпуса српске књижевности искључили српски аутори који су стварали изван граница данашње Србије, попут, на пример, Иве Андрића или Меше Селимовића, па чак и Његоша.

Ако реакција НБС на његово благонаклоно указивање на проблем буде повољна, разумна и у складу са сазнањима науке о књижевности у Србији, то ће значити да имамо посла са једним пропустом, додаје Владушић.