ЈАСЕНОВАЦ – Памтимо да не осудимо своју децу да им се понови!

Колико је Јасеновац стравична појава историје можда се понајбоље схвати када се види колико је језив утисак оставио на доктора Гидеона Грајфа, јеврејског историчара који је специјализован за Холокауст.

Када се Јеврејин који је растао са причама о Шои шокира, мислим да би то требало да натера сваког да се замисли. Ако ни то није довољно, треба нагласити да је немачки генерал Хорстенау изразио у својој књизи потребу да повраћа када је крочио у логор и видео призоре побацаних дечијих лешева од којих се леди крв у жилама.

Он је записао дословно: ,,Највеће од свих зла мора бити Јасеновац, који ниједан обични смртник не може појмити.’’

Овај мистичан, готово метафизички опис фабрике за убијање коју је подигла крвава Павелићева кољачка држава од стране једног нацистичког генерала даје прилику да се поново замислимо над дубином страдања у Јасеновцу.

Оно што се десило у Јасеновцу, ми немамо право да заборавимо никад. Зло библијских размера које је погодило српски народ у Независној Држави Хрватској представља највећу националну трауму српског народа и један од примарних задатака српског народа, друштва и државе јесте да сећање на њега одржимо живим и свежим за генерације које долазе и за светску јавност.

Радимо ли тренутно довољно на томе?

Несумњиво не, али треба настојати увек и свуда да се истина о овоме чује, да засија и опстане. Ова критика усмерена је на сваког од нас – на интелигенцију, на државне институције, па и на сам народ. Треба увек настојати да радимо више. Сутра је годишњица пробоја логораша из Јасеновца. Молим вас да одвојите времена и прочитате овај текст о најтрагичнијем и најстрашнијем месту страдања нашег народа, који су описивали као ,,есенцију ужаса” и ,,место са којим би се могао поредити само Дантеов пакао.”

Због покланих и мртвих који више не могу да говоре, а чије страдање и жртва имају смисла само док се сећамо њиховог страдања. Ако је тешко трпети, није памтити.

Јасеновац није ни први, ни једини усташки логор за Србе: Независна Држава Хрватска је као Хитлерова сателитска држава на темељу усташке клеронацистичке идеологије инсталирала читав систем логора за истребљење Срба. Убијања нису започела у Јасеновцу, Паг је радио далеко раније. НДХ је такође имала логоре за српску децу, попут Јастребарског, где су деца побијених српских антифашиста индоктринисана усташтвом да постану неки нови јањичари, тучена, изгладњивана и убијана.

Ликвидације усташког терора нису биле концентрисане само на логоре, већ је етнички мотивисани терор Павелићеве хитлеровске државе погађао српска села, где су усташе спроводиле масовне и монструозне покоље, неселективно убијајући српско становништво. Чувене су многе јаме које су усташе напуниле Србима, попут Корићке јаме или јаме Равни Долац. Независна Држава Хрватска изграђена је на идеолошкој замисли доктора Будака, усташког доглавника и министра, да треба трећину Срба побити, трећину потаколичити, а трећину протерати.

Усташки покрет нашао је подршку у фашистичкој Италији која га је зарад својих претензија подржавала у сецесионизму и убиству краља Александра, но већ 1936. и 1937. године Павелић проналази још моћније и луђе газде у Берлину. Са стварањем НДХ од стране нациста, усташка држава је одмах кренула да спроводи Покољ Срба.

Покољ Срба се спроводио на расном законодавству и рађен је по законима Независне Државе Хрватске, уз употребу свих њених административних и војних капацитета, плански и систематично. Убијања су се дешавала по градовима, по селима, по пољима – свуда. По кућама, по црквама, на улици, у школи, у затворима, у логорима – траг српске крви био је свеприсутан. Она нису била ексцес – ексцес је било преживљавање.

Чувен је покољ у Глини, где су усташе у цркви преклале преко хиљаду душа. У селу Дракулићу и Мотикама побијено је преко пет стотина деце хладним оружјем у једном једином дану од стране усташа. Запамћене су и усташке косидбе, где би усташе привезале Србе међу некошену траву и онда косиле, кољући косама заробљенике. Најмасовнији покољи били су по логорима који су и направљени са намером истребљења, а највише жртава је било у Јасеновцу као највећем међу њима.

Усташко убијање није се много разликовало од немачког по сврси: сврха је била идентична, физичко истребљење крвно неподобних елемената. Међутим, разликовало се по методологији убијања: немачко истребљивање Јевреја је било готово ,,индустријско”, Немци су Јевреје сматрали нижим бићима која нису вредна ни садизма. Истребљавали су их онако како су сматрали најефикаснијим и најбржим – иживљавања су више била изузетак него правило. Са друге стране, методологија усташког убијања била је бестијална, монструозна и крвава. Коришћено је готово без изузетка хладно оружје, због чега су постојали специјализовани нож за брзо клање Срба србосјек и специјализовани маљ назван србомлат.

Клање Срба називало се србокољ. Убиства су пратила понижавања, психичка и физичка злостављања, изгладњивања и батинања, иживљавања над породицама жртава и систематско наслађивање у садизму. Кувања живих људи, ражањ, вађење црева и коришћење истих да се декоришу куће, сечење полних органа и масовна силовања жена, силовања жена испред родитеља, супружника и деце, сечење глава и качење на куке за месо, па чак и разапињање, све је то представљало уобичајну праксу усташке државе.

Доктор Грајф наводи документованих 57 начина садистичког убијања у Јасеновцу, због чега се може закључити да су усташе биле креативне у садизму према Србима. Мртви су бацани у Саву са урезаним натписима по телима или су им тела даље скрнављена. За српску популацију, НДХ је представљала пакао на земљи, а у срцу тог пакла био је Јасеновац. До њега се углавном стизало возовима смрти у пуној државној организацији Независне Државе Хрватске (та железница је узгред одговор зашто логор раније није ослобођен, поред његове незгодне мочварне околине која га је чинила фактичком утврдом – пруга је била крвоток Вермахта и била је одлично брањена, усташки крволоци су изабрали добру и заштићену локацију за истребљивање).

О методологији транспорта у Јасеновац, свести заробљених куда иду и покољима који су долази пре слања у фабрику смрти, Хорстенау пише: ,,У Црквеном Боку, несрећеном месту у ком је под лидерством усташког команданта неких 500 душа од 15 до 20 година старих срело свој крај, све је било побијено, жене силоване и мучене до смрти, деца усмрћена. Видео сам у Сави женски леш са штапом набијеним међу гениталије. Жена је имала највише двадесет година када је пала у руке ових монструма. Било где у ћошку, свиње се госте непокопаним људским бићима.

Све куће су попљачкане. ,,Срећни”становници су послати на један од страшних возова: многи од ових невољених ,,путника” су исекли вене на путовању.”

Јасеновац представља крешендо усташког лудила. Логор је основан августа 1941. године и од тада, како се хвалио његов управник Макс Лубурић, јесте имао неограничене капацитете. Лубурић се на свечаности поводом годишњице отварања логора хвалио да је логор за годину дана поубијао више него Отоманско царство за све векове на Балкану. Жртве Јасеновца убијане су без обзира на пол или старосну доб. Убијање је било неселективно. Жртве су у првом реду били Срби, Јевреји и Роми, премда Јасеновац није био искључиво крвни логор: у њему су убијани и Хрвати антифашисти, искрени непријатељи Павелићеве власти.

Доминантне жртве, наравно, сачињавали су без икакве полемике Срби, који су страдали искључиво због њихове припадности српском националном корпусу и православљу. Убијани су и Срби комунисти и Срби четници, али и Срби без икакве идеолошке одређености. Усташе нису мариле – једини добар Србин био је мучки заклан Србин. У логору су честа била иживљавања и спонатана садистичка убиства затвореника пред другима, која су уносила дозу страха и терора међу остале. Хране је било мало, вода је била загађена, а тела су се бацала повремено у Саву. Вода је намерно доношена промрзлим затвореницима са фекалијама – део је поумирао од болести.

Усташким зверствима није било краја, нити је њихово иживљавање познавало умор. Један од најмонструознијих примера је постојање тополе ужаса, где су затворенике прикуцавали и остављали их данима да умиру у најстрашнијим мукама. Постоје сведочења о томе да су Макс Лубурић, Анте Врбан и фра Мајсторовић лично убијали децу у логору. Анте Врбан је детету које је покушало да ногом заустави врата од затварања сломио ту ногу, а потом га је држећи га за ногу тукао о зид док му лобања није прсла. Фра Мајсторовић је отимао децу од мајки и бацао их на бодеж, а Макс Лубурић је дечије главе разваљивао чизмом. Поједине усташе и много логораша су изгубили здрав разум од степена крволочног лудила у ком су се задесили.

Поједине виђеније усташе, попут Љуба Милоша, биле су толико непредвидљиве у насиљу да су их се клонили не само затвореници, него и ниже ранигране усташе. О злочинима још једног крвавог усташе, Ивице Матуковића, исцрпно је писао логораш Егон Бергер. Као најмарљивији кољачи над Србима истакли су се Петар Брзица и Жиле Фрковић. Петар Брзица је победио на малом такмичењу у клању Срба које се организовало и за то добио златни сат, сервис, боцу вина и печено прасе.

Број жртава Јасеновца је остао предмет бројних полемика и данас се скандалозно умањује са циљем релативизације Покоља над Србима. Статус Јасеновца као балканског Аушвица неоспоран је за научну истину, међутим различита манипулација бројкама чињена је из политичких разлога. Данас она углавном долази од хрватске усташке деснице, која жели опрати Усташки покрет. Званичници Римокатоличке цркве давали су увредљиве изјаве о пар стотина мртвих у Јасеновцу, док поједини усташки публицисти поричу да је убијања уопште и било.

То да је од балканског Аушвица у хрватској јавности направљено место где се играо фудбал, слушало се извођење музике и спаредично се умирало током позоришних представа још једна је опомена да је дух усташтва жив и здрав, још увек жељан српске крви. Опсесија надговарањем бројкама у Јасеновцу је постала средство његове релативизације и померања суштине са његове готово демонске природе – зато у овом тексту неће бити речи о бројкама. Поменуће се једино она која је била званична у комунистичкој Југославији – бројка од 700. 000 убијених.

О тој теми читалац ће пронаћи налазе југословенских комисија, интерне усташке, нацистичке и италијанске депеше и процене модерних јеврејских историчара као корисне. Препоручио бих му да рад хрватске историјске ревизионистичке школе коју је утемељио доктор Фрањо Туђман не схвата одвећ озбиљно јер је такав рад много више политички, а много мање историјски ваљан. Уместо тога, добро бисмо урадили да са презиром окренемо леђа свакоме ко говори о десетинама хиљада убијених јер је то скандалзна релативизација броја насилно поморених Срба.

Далеко је битније извући поуку Јасеновца, поуку страдања српског народа у НДХ. Да бисмо то учинили, морамо схватити да Јасеновац није само прошлост, него и садашњост и будућност. Да ли ће нам се опет материјализовати једног дана зависи искључиво од нас самих. Данас многи мисле да је то немогуће. Тако су многи мислили и 1936. године, па их је будућност крваво изненадила и демантовала. Не смемо дозволити себи тај неосновани оптимизам поново. Степен хорора је био толики да је и неким заробљеницима било тешко да поверују у каквом су се месту нашли.

Јасеновац је толико страшан да звучи као неко ужасно место које постоји само у бајкама и митовима. Но, најстрашније код њега је што је – стваран. Пројекат политичко-идеолошке природе који је узроковао Јасеновац данас је жив и здрав, а они који су га реализовали имају улице у модерној хрватској држави и пева им се по трговима као херојима. То се не сме заборавити, нити релативизовати, нити испуштати из вида. Тек кроз свест о том страдању ми ћемо имати вољу да се бранимо и снагу да се сачувамо.

Кроз очување сећања о Јасеновцу, ми чувамо живим успомену на наше сународнике и имамо опомену да се нешто слично никада не понови нашој деци. Из политичког угла, ширење истине о Јасеновцу је неопходно јер оно спира медијски наметнуту љагу са лица српског народа и помаже светској јавности да схвати контекст протекло деценијске и данашње балканске политике.

На крају, рецимо нешто и о судбини логора, затвореника, крволока и наслеђа Јасеновца. Архива логора је два пута уништавана плански јер су усташе хтеле да затру доказе о свом покољу. Логор је требало да буде миниран, међутим улазак партизанске војске у њега то је спречио. У време социјалистичке Југославије, у њему је подигнут споменик, а екскурзије су га неретко обилазиле, док је историографија наводила број од 700 000 убијених, који је користила и држава.

Јасеновац није прећуткиван упркос данашњем миту – цифра од 700 000 убијених је учена у школама, а деци је приказиван материјал, док су о логору снимани и филмови. Оно што јесте за приговор свакако јесте то што је председник Тито обишао Јасеновац само два пута по сведочењу својих сарадника, али оба пута да се поклони жртвама без помпе и формалности. То што би његов формални долазак изазвао полемике око бројки и поново откопао закопану историју није оправдање, будући да нам се та историја свакако вратила поново. Што се тиче судбине крволока, Макса Лубурића је убила УДБА у Валенсији после рата, доктор Миле Будак као идеолошки творац је обешен, Анте Врбан и Љубо Милош су ухапшени у операцији Гвардијан и обешени, Петар Брзица је побегао у САД и живео под лажним идентитетом, док је фра Мајсторовић обешен у свештеничкој одори од стране партизана, који су погубили и Матуковића.

Еуген Дидо Кватерник је успео да умакне и скривао се до смрти. Динко Шакић је провео живот у емиграцији да би на крају био лоциран од стране јеврејских ловаца на нацисте и осуђен на 20 година пред хрватским судом – кремиран је у усташкој униформи по својој жељи и у хрватском затвору био је повлашћен. Сами логораши су углавном побијени, иако су неки успели да побегну.

На сутрашњи дан, свесни да ће свакако бити побијени, јурнули су у пробој логораши заточени у Циглани, око 600 њих. Преживело их је само 117. Логораше је у пробој повео заробљени партизан Анте Бакотић, али он није преживео пробој, већ је пао од митраљеза при јуришу.

Постоји поименични списак преживелих затвореника Јасеновца, који су нам сведочењима помогли да детаљно знамо шта се дешавало на најтрагичнијем месту за српски народ.

Мир и слава мртвима!
А ми памтимо да мртве не каљамо и децу не осудимо да понове!

Бојан Драгичевић

Извор:
ЈАДОВНО