СРЕБРЕНИЦА КАЗНА БЕЗ ГЕНОЦИДА

Пише: Јелена Лукић

Упозорење Удружења “Српска Рамонда”: Следи потресни текст, слике и видео записи који нису препоручљиви за особе млађе од 18 година, као ни за особе нарушеног здравља!

Сикирић, Подравање, Кравица, Скелани, Залазје, Бјеловац, Факовићи, Ратковићи… села у окружењу Сребренице у којима су живели Срби. Чак и након Другог светског рата, када је Сребренички Срез очишћен од Срба. Тада је у том подручју убијено 6469 Срба. Забележено је 21 стратиште, од којих осамнаест никада није обележено.

За тај ГЕНОЦИД над Србима никада нико није одговарао.

Реч геноцид често је коришћена када су Срби у питању! Али не као геноцид над Србима, већ као геноцид ка другим народима од стране Срба. Срби су проглашавани “геноцидним народом/нацијом”. Узевши у обзир све околности и начине ратовања, геноцид је реч која означава истребљење једног народа. За све време свог постојања Срби никада нису нити један народ истребили, али су други пречесто покушавали и Србе и српство да затру.

Зарад “геноцида у Сребреници” пред Хашким трибуналом оптужени су или им се на терет ставља тај “геноцид”, многи Срби. Међутим онај за ког постоје докази за спровођење ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА, командант снага босанских муслимана Насер Орић ослобођен је оптужнице!!!

Предмет Орић (IT-03-68) – Оптужница – ICTY

Орић (IT-03-68) -Међународни кривични суд за бившу Југославију

1990. године септембра месеца, у Братунцу се формира Странка Демократске Акције-СДА. Упоредо, широм Босне и Херцеговине, улицама почиње да се “шета” наоружана паравојска “Зелене беретке”. Шта за Србе значе ти људи са “љиљанима” на униформи?! Страх, пробуђено сећање, смрт. То ће и бити посебно у средњем Подрињу.

Већ ’90. године у руднику боксита у Милићима убијено је једанаест српских рудара. Али највећи злочини над Србима, најбруталнији, најсвирепији, догађаће се током ’92, ’93, ’94 и ’95. године.

Ућуткивани годинама, Срби су се требали стидети НАВОДНОГ ГЕНОЦИДА у Сребреници. Геноцид се десио, али над Србима у, и из околиних села око Сребренице. Немогуће би било набројати све злочине, све злочинце, те ће ово бити само кратак текст о ономе шта су људи из тих села доживели. Напади би као по правилу били у раним јутарњим часовима, по селима, претходне ноћи окружених муслиманским снагама, и скоро па увек на велике Православне празнике. Циљ убијања и истребљења Срба био је исти као и у Другом светском рату “Дрина је граница”! Са том мишљу и мржњом ка српском народу скупљаном одувек, злочинци нису бирали жртве. НЕ! Нису то били војници нити војска тадашње ЈНА! Била су то деца, жене, старци, мушкарци који се нису латили оружја, нити су желели да учествују у рату. Но рат је “нашао њих”!

Многи су сведочили, да након неколико упада тих јединица, више нису желели да буду ухваћени живи, да им је било боље да се сами убију. Јер или би завршили у логорима, чак и деца, или је следила свирепа смрт, најчешће хладним оружјем! Клање, разапињање на дрво као што су разапели Христа, везиване руке жицом, обезглављивање, силовања до смрти, батинања до смрти, спаљивање живих, вађење деце из стомака трудних жена…. Да ли је то Србима
било ВЕЋ ПОЗНАТО?!

Један од стравичних, нељудских, монструозних злочина десио се 27.јула 1992. године у селу Доња
Каменица. Наиме дечак од 12 година Слободан Стојановић, вратио се по свог пса. Нажалост налетео је на монструма албанку Елфету Весели, а коју је по тврдњама сведока Орић обожавао. Она није “само” преклала Слободана на очиглед других па и самог Орића, већ му је одсекла обе руке, уво, прсте на ногама. Мучење Слободана Стојановића, Елфета је извела уз стихове “Шоте мори шоте”. Да ли ми треба да ћутимо о свирепости овог злочина, или треба да га спомињемо гласно у име Слободана Стојановића?! У име свих оних српских жртава чији су лешеви сакупљани да би достојно били сахрањени, у име оних мајки и жена које су годинама тражиле своје најмилије, да би на крају сахрањивале понеку кост, или само главу, или тело без главе.

Малобројни преживели из тих села препричавају колико је стравичан крај крвавог пира бивао, када би након свега жене уз халабуку и урлање пљачкале све што је иза убијених остало. Стоку, храну, а када би све обавили, спаљивали су до темеља села. Али нису успели да “спале истину”!

“Оправдање” тих пљачки су били наводна глад муслиманског становништва. Да, вероватно су и бивали гладни, јер је Орић контролисао конвоје помоћи УН! На “црној берзи” било је свега од брашна до оружја. Све ово знали су и сами УН посматрачи, али Орићу нису могли “стати на пут” нити су успели да Сребреницу направе заиста демилитаризованом зоном без оружја. Сами муслимани признали су да оружје никада није предато. Зашто би?! Са једне стране плашили су се и самог врха БиХ који је још ’93. године по речима шефа полиције Хакије Мехољића, предложио “жртвовање 5000” муслимана из Сребренице! Са друге стране према обевештајним
подацима из тог времена стрељање муслиманских заробљеника организовала је француска обавештајна служба.

Иза кулиса, водио се против Срба још један рат, медијски рат, у ком су муслимански злочини приписивани Србима. Али овако је то изгледало из угла оних који су то знали, а чији се глас није чуо до откривања строго чуване војне тајне Британске владе.

Након ових чињеница и доказа можемо се сада позабавити и неким бројевима и датумима којима се током година сјајно манипулисало. Узмимо за пример прво спомен-плочу у Поточарима И број 8372…

Прво на тој плочи се налази тринаест места:

• Братунац
• Бијељина
• Фоча
• Хан Пијесак
• Рогатица
• Сарајево
• Соколац
• Сребреница
• Сребреник
• Угљевик
• Вишеград
• Власеница
• Зворник

Када ова места набројимо, прво питање је какве везе сама Сребреница има са бројем наведеним на самој плочи. Поготово ако знамо да је број убијених и несталих по званичном списку БиХ 7400?!

Узмимо потом спомен-плочу у Кравици за следећи пример, где су уклесана имена убијених Срба из ТОГ МЕСТА и осталих места у Подрињу чији гробови се и налазе са тим именима и презименима! 3267 њих!

Или ако би смо узели податке неких од великих бораца за истину о Сребреници као сто су Миливоје Иванишевић, Александар Дорин који су помоћу докумената управо муслиманске стране доказивали превару. Па тако у једном од многобројних интервјуа Александар Дорин показује оргинални документ муслуманске стране, где су испитани сведоци 10.08.1995. године препричавали догађаје о уласку ВРС, али БЕЗ БОРБИ, БЕЗ УБИЈАЊА, БЕЗ СТРЕЉАЊА!

Као што се може узети у обзир још две чињенице и једна велика нелогичност. Прво чињеница је да је Насер Орић Сребреницу напустио у марту ’95.године и да су муслимани имали око 6000 бораца и још толико људи под оружјем. Како је око 60 војника РС ушло у Сребреницу а да сви они нису пружили никакав отпор?! Зашто су уопште кренули ка Тузли оставивши иза себе жене, децу и старије у Сребреници?!

И могли бисмо још много тога писати о самим нелогичностима, узевши и пример самог Хашког трибунала који на суђењу Здравку Толимиру користи цифру од 4790 убијених. И писати о Србима са именима презименима и гробовима, пре свега, али би то било поново правдање. Пред ким и зашто се ми морамо правдати?!

Зато немојмо се сећати Сребренице само 11. Јула! Причајмо о страдању Срба увек, будимо поносни на њих и њихову жртву, величајмо их, јер је то најмање што можемо урадити за њих, за наш народ, за наше нараштаје! И НЕ ЗАБОРАВЉАЈМО ВИШЕ НИКАДА ЗЛОЧИНЕ да нам се не би поново десили!

Извор: Српска Рамонда