Хомерови епови у расцепу између „октроисане“ и живе културе или шта ће нам Хомер у животу?!

Јер у људскоме роду што год га на земљи имаде
свугде се цене и часте певачи, јер Муза их учи
певати песме, а племе певача омиле њојзи.
Хомер, Одисеја, VIII, 479-481, препев Милош Н. Ђурић

Пише: Никола Танасић

Шта ће нам Хомер у животу?!

У фебруару ове године у енглеској и светској јавности одјекнула је вест да је управа Факултета класичних студија Универзитета у Оксфорду предложила да се Хомерова Илијада и Вергилијева Енеида избаце из обавезне литературе основног силабуса студија, како би се студије „модернизовале“, и како би се студије учиниле привлачнијим за девојке и студенте који се не фокусирају на студије грчког и латинског језика. Застанимо на тренутак, и замислимо се над апсурдношћу ове иницијативе. Није реч о избацивању Хомера из средњошколског програма, није реч чак ни о избацивању Хомера са студија класичне књижевности, већ из програма класичних студија, које су по дефиницији посвећене изучавању античке и хуманистичке културе засноване на списима на грчком и латинском језику, и то у име модернизације ни мање ни више, него најстаријег образовног програма у историји човечанства. Не само да се Хомер изучава откако човечанство поседује појам „школе“ (појам, баш као и институција, долази нам управо из класичног периода Старе Грчке), не само да су Илијада и Одисеја најстарија сачувана дела европске књижевности – Хомерови спевови сматрани су за незаобилазни део општег образовања у практично свим епохама историје Европе и западне цивилизације, и инспирисали небројена класична ремек-дела у практично свим видовима уметности, било да је реч о ликовним уметностима, књижевност и поезији, или музици, филму, и стрипу.

Наравно, у енглеској, британској, као и светској јавности, ова вест је изазвала рефлексне широкопојасне реакције усмерене против савремене политичке коректности, идеолошког ретуширања класичне уметности и образовања (са акцентом на прогону „привилегованих белих мушкараца“ из силабуса хуманистичких наука широм глобалног Запада), и поименце против тзв. „културе освешћености“ (wokeculture) као антитрадиционалног елитизма нашег доба. Широка полемика која je уследила недвосмислено је отворила питање шта ће савременој (западној) цивилизацији уопште Хомер, и да ли епска поезија из IX века п.н.е. уопште има ишта да понуди савременом човеку. У широј јавности је битка око Хомера постала само још један мали прокси културни рат између глобалиста, оличених у савременој „деколонизованој, расно и родно инклузивној“ академској заједници и конзервативаца, оличених у британском премијеру Борису Џонсону чији се снимак из 2013. године на коме страствено (и са ужасним енглеским акцентом) рецитује Илијаду на старогрчком некако баш у то време појавио на друштвеним мрежама. Хомер је тако остао колатерална штета у титаномахији двају модерних идеологија, које – за разлику од британског премијера – и није претерано брига за слепог грчког рапсода.

Када су се, међутим, у одбрану ове, несумњиво скандалозне иницијативе, укључили сами класичари, људи који су свој живот посветили изучавању античке хеленске и латинске културе и језика, ствар је попримила нарочито бизаран том. Сјајан пример овога је текст објављен на, иначе одличном, класичарском блогу SententiaeAntiquae, чији аутор, кријући се иза низа ефектно пласираних цитата из Хомера и о Хомеру, поручује да Илијада и Одисеја у себи садрже „неке стварно гадне ствари“, као што су „глорификовање насиља“, „перпетуирање мизогиније“, и „ужасне лекције о животу и смрти“. У завршници овог скандалозног текста, који се најпрецизније може назвати денунцијацијом Хомера, аутор јадикује како је „наша историја Средоземља фигуративно и дословно избељена у служби колонијалног, националистичког, и расистичког дискурса“, и позива да се „критичким мишљењем поново урами прошлост како би се могла поново задобити“. Ово „прерамљивање“, очигледно, подразумева што мање излагање нежних душа западних универзитетских студената „насилном и мизогином (белом) песнику“ и колонијално-националистичко-расистичком дискурсу о „аутентичности и културној хегемонији“ хеленске културе. Још једном, нема никакве сумње да је аутор врсан познавалац античке књижевности и културне заоставштине, али идеолошка, „освешћена“ перспектива из које им приступа поприма до те мере смешне размере, да у једном тренутку говори о „христијанизацији“ рецепције Хомера, и злоупотреби песника да се, ни мање ни више, него „промовише вера у Бога“.

Фарсично васкрснуће Платонових аргумената против Хомера

У овим мање или више немуштим нападима на Хомера свакако је најсмешније то што они из уста савремених прогресиваца и глобалиста у великој мери понављају негативне закључке које је о Хомеру донео Платон, који је у истим тим круговима проказан и стигматизован још откад га је Карл Попер именовао као једног од „непријатеља Отвореног друштва“. Иако је Платон у својим списима недвосмислено третирао Хомера као неоспорну песничку величину, цитирајући га често са оном врстом пијетета који је у нашој култури резервисан за цитате Његоша, у својој чувеној критици миметичког песништва у X књизи Државе (као и на низу идентичних места у другим дијалозима) Платон проглашава Хомерове спевове за педагошки штетне, и сугерише да њега и његове поштоваоце треба „овенчане венцима удаљити“ из његовог узорног града (Plat. Resp. 598e-608b). Aргументи које ту можемо да нађемо су веома налик на ове на које се позивају савремени опадачи Хомера – „велича насилништво“, „промовише социјално девијантно понашање“, „приписује боговима и херојима морално недопустиве поступке и ставове“ и сл.

Баш као Платон, и ова нова генерација прогонитеља Хомера слепом песнику не негира његову песничку генијалност, али у њему види физичку препреку за морално образовање нових нараштаја. Притом је управо Платонова „забрана Хомера“ из Државе често узимана као аргумент Атињанинове „ауторитарности“, односно склоности да се политички искорењује начин размишљања који не одговара званичној државној идеологији, па макар реч била и о таквом једном неоспорном ауторитету као што је Хомер. Ови аргументи су у великој мери злонамерни према Платону, који не само да је Хомера непрекидно цитирао као неоспорни ауторитет кад год треба да поткрепи неки сопствени став, већ Хомерови стихови и слике из његових епова заузимају нека од централних места у Платоновој филозофији уопште. Али ако је Платонова критика Хомера била трагедија, савремена критика је дефинитивно фарса: истискивање Илијаде и Одисеје из модерног појма класичног образовања представља истински ауторитарну тенденцију, и то ауторитарну у оном најтежем, орвеловском смислу. Када се Илијада и Одисејане гурају у „рупе за памћење“ путем истискивања и занемаривања, онда се грубо ретуширају како би се насилно уклопиле у савремену политички коректну слику стварности.

Пре пар година пажњу јавности је привукла не претерано успешна Би-би-сијева серија „Троја: пад једног града“ у којој је улога Ахила дата ћелавом британском црнцу Дејвиду Гјасију. Дебата коју је ова одлука отворила потврдила да није просто реч о (без сумње) легитимној уметничкој одлуци, већ о политичкој потреби да се императив расне инклузије савременог доба антидатира на цели ток историје. Наравно да је сваки коментар који је указивао на то да Хомер у више наврата описује Ахилову дугу плаву косу на лицу места прозиван као расизам, дискриминација, и чак говор мржње. Слично је велики број релевантних модерних верзија Илијаде – укључујући високобуџетни филм „Троја“ Волфганга Петерсена и капитални серијал стрипова „Бронзано доба“ Ерика Шановера – тенденциозно и крајње орвеловски из спева избацио богове и натприродне елементе, што не само да непоправљиво нарушава драмску структуру радње и мотивације главних ликова, већ игнорише баналну чињеницу да је основна тема Илијаде како се преко Ахиловог гнева „Дивова вршила воља“.

Хомер у популарној култури – жив, здрав, и епичан

Занимљиво је да у овом тихом прогону Хомера и других старогрчких „привилегованих белих мушкараца“ из општег образовања по правилу учествују представници октроисане и спонзорисане „високе културе“, дубински увезане са центрима политичке моћи, било да су у питању државне културне институције, било да је у питању глобална корпоративна олигархија. Иако ова нормативно схваћена „Култура са великим К“ себе доживљава као синоним за културни живот савременог друштва, у пракси важи сасвим супротно – представници октроисане „високе културе“ по правилу потпуно зависе од свог клијентистичког односа према државним и приватним финансијерима, а њихова културна понуда без ове подршке не би никада могла да генерише потражњу у условима толико хваљеног „слободног тржишта“. Ово важи чак и за такве глобалне културне гиганте као што је Универзитет Оксфорд, који се у кудикамо већој мери бави сопственим брендирањем као „даваоца сертификата“ за припадност глобалној културној елити и финансијско-спонзорским трансакцијама са глобалном олигархијом, него што негује слободно стремљење за духовном самоизградњом које је некада било синоним за хуманистичке науке, и класичне студије у њиховој сржи.

Наспрам ове оцвале и јалове, али вечито политички коректне и политички подобне октроисане „високе културе“ имамо живу, тзв. „популарну културу“, која, иако је проказана као треш и шунд, и вечито препуштена хировима глобалног слободног тржишта – нема никакав проблем са Хомером. Хомеровска епика не само да је изузетно популарна у различитим производима ове шаролике индустрије, већ она доживљава својеврсни процват, и то утолико више, што је конкретни аутор у већој мери ослобођен од политичко-културолошких императива савременог друштва. Притом уопште не говоримо о иначе потпуно легитимним темама хомеровских мотива у савременим делима као што су суперхеројски стрипови или епскофантастичне серије, не говоримо чак ни о вишевековној традицији „популарне културе“ у којој су Хомерови ликови и приче заузимали централно место. Напротив, Хомер као такав има запажено место у савременој култури XXI века, и то никако као јалови дериват „класичне културе“, већ управо као приповедачки евергрин који са једнаком снагом захвата машту сваке нове генерације, и тако већ скоро три миленијума.

Чак и ако ставимо по страни старија уметничка дела на хомеровске теме, попут „Одисеје у свемиру 2001“ Артура Кларка (и Стенлија Кјубрика), „О, брате, где си?“ браће Коен, или, рецимо, песме AchillesLastStands састава „Лед цепелин“, остаје нам незанемарљива савремена културна производња на Хомерове теме. Почетком миленијума имали смо два не нарочито уметнички успешна, али и даље популарна и код публике топло прихваћена филма – поменуту Петерсенову „Троју“ и телевизијску мини серију „Јелена Тројанска“ Џона Кента Харисона – који су (уз огромни комерцијални успех „Три стотине“ Зака Снајдера, заснованог на стриповском тракрату Френка Милера на тему битке код Термопила) покренули серију мање или више успешних мејнстрим филмова на теме из грчке историје и митологије. Притом су пројекти попут „Троје“ или стрипа „Бронзано доба“ уложили огроман напор да се Критско-микенска култура приближи широкој јавности. Иако системски фелерична и непоправљиво „обезбожена“, ова дела су ангажовала велики број класичара, историчара, и археолога у намери да се верније него икад реконструише одећа, архитектура, и обичаји доба о коме приповеда Хомер, омогућивши публици да их сагледа у сасвим новом, етнографски и историјски вернијем светлу. Паралелно са тиме, издавачка кућа „Марвел“ објављује врло успешне и детаљне „канонске“ стрип новелизације Илијаде и Одисеје Роја Томаса, у којима су задржани сви оригинални Хомерови мотиви – од богова, преко судбине, до морално спорних поступака главних јунака. Ови стрипови су позитивно примљени и код критике, и код публике, и што је најважније, представљали су комерцијални успех и данас, десет година касније, сматрају се класицима.

Assassin’s Creed Odyssey – најдетаљнија реконструкција старогрчког света у историји популарне културе

Међутим, највећи и најсвежији допринос популаризацији античке грчке историје и митологије донела је последња из серије „Убисофтових“ видео-игара Assassin’s Creed – Assassin’s CreedOdyssey, чија је радња смештена у време Пелопонеског рата, али која се у значајној мери ослања на Хомерову епику (и етику) у свом приповедању. Треба напоменути да је ово друга игра овог богатог серијала, познатог по задивљујуће детаљним реконструкцијама историјских локација и других етнографских елемената различитих историјских епоха, која је смештена у античку хеленску културу – њен претходник Assassin’sCreedOrigins веома је упечатљиво реконструисао позни птолемејски Египат, и деликатне етничко-политичке односе између хеленистичке елите и египатског становништва у време римске окупације.

Као што су „Почеци“ играчима омогућили да детаљно истраже хеленистички Египат на свом врхунцу, и да се прошетају античком Александријом, Мемфисом, или Хелиополисом, тако је и „Одисеја“ оживела целу континенталну и егејску Хеладу уз филигранске реконструкције десетина и десетина археолошких локалитета уз задивљујући ниво детаљности. Иако видео-игре у савременој култури и даље важе са синоним за фриволност и губљење времена, културно-образовни потенцијал ове дигиталне авантуре не може се пренагласити. Пре свега, на изградњи овог умањеног, али археолошки и етнографски задивљујуће прецизног света ангажовани су озбиљни стручњаци за античку грчку цивилизацију – археолози, историчари, лингвисти, историчари уметности. Док незаинтересовани играч може да протрчи кроз ову мапу као најобичније кулисе за још једну у низу крвавих епскофантастичних авантура, пажљиви посетилац биће награђен мноштвом детаља који у односу популарне културе према антици уопште нису саморазумљиви.

Поред пуке реконструкцији историјских локалитета – Атине и Акропоља (са све дигиталном копијом Фидијине Атене Партенос – и Фидијом лично), Спарте, Арга, Тебе, Делфа и др. – аутори игре играчима дају мноштво визуалних информација које је о Старој Грчкој тешко било добити и из најамбициознијег гимназијалског програма: препознатљиви мермерни споменици су цели, и у својим оригиналним бојама, јасно се виде разлике између „савремене“ јонске и дорске архитектуре на једној, и рушевина Хомеровог критско-микенског „златног доба“. Притом су ови оронули „археолошки локалитети“ заборављеног доба нарочито узбудљиви, било да је су у питању реконструкције Минојеве палате у Кнососу или Агамемнонове Микене у фази „полураспада“, или потпуно измаштана реконструкција „Одисејевог дома“ на Итаки – они су, упркос уметничким слободама, изграђени уз очигледно познавање архитектуре, и често орнаментисани уз коришћење реконструкција аутентичних уметничких дела која су сачувана из тог времена.

И то није све – за потребе игре снимљена је велика количина текста на старогрчком језику, а нарочиту пажњу привлаче „морнарске песме“ које су снимљене по хармонијским правилима и познатој музичкој заоставштини оног времена, компонованој на аутентичне старогрчке стихове. Музичка позадина игре, поред стандардних епских оркестрација, садржи мноштво мелодија које представљају реконструкције аутентичних старогрчких инструмената и хармонијских скала. Најзад, и сама радња игре је уткана у историјске догађаје око Пелопонеског рата са бригом и пажњом достојном најбољих романа историјске фикције, па тако играч има прилику да присуствује симпозиону у Перикловом дому, да слуша Клеона како манипулише грађанима за време куге у Атини (што је изненађујуће актуелна тема, и свеже написана драматизација), као и да разговара са низом античких великана као што су Сократ, Херодот, или Хипократ. Иако је највећи део наратива фикција, препуна анахронизама и потпуно фантастичних елемената, чак и потпуно површан играч од свега овога добија интимније и детаљније упознавање са античком грчком културом и историје од било ког играног филма или авантуристичког романа на ову тему, а и од доброг дела историјских документараца и уџбеника историје. Што је и смислено, јер су на игри поред програмера и сценариста радили прави историчари и класичари.

Хомер у свету видео-игара

Ова дигресија није била произвољна – поменута видео-игра садржи у себи много више хомеровских мотива поред имена „Одисеја“, критско-микенских локалитета, и чињенице да представља квинтесенцијални облик „миметичке уметности“ за чијег је „оца и учитеља“ Платон проглашавао управо Хомера (Resp. 598e ff.). Пре свега, у приповедању у овој игри показала се једна необична, али свеприсутна тенденција савремене уметности да се са већом интимом и разумевањем односи према грчкој митологији, него према историји. О овоме најбоље сведоче филмови: док су филмска и телевизијска остварења смештена у римско и хеленистичко доба углавном политичке и социјалне драме („Гладијатор“, „Рим“, „Спартак: крв и песак“), филмови на грчке теме радије обрађују теме из епике и митологије („Херакле“, „Судар титана“, „Бесмртници“). Слично томе, док се радња Assassin’sCreedOrigins, смештена у Александрију и Египат, задржавала на односу фиктивних и историјских личности, уз само онолико елемената научне фантастике колико је карактеристично за франшизу, „Одисеја“ богато закорачује у свет митологије, третирајући Хомерове и друге епске хероје онако како су то чинили сами Грци – као историјске личности. Игра на моменте улази у реалне геополитичке односе између Атине и Спарте, да би протагониста мало касније ловио митолошка створења и истраживао гробнице митских хероја попут Индијане Џонса. Традиционална еклектика видео-игара као жанра и уметничке форме иде на руку овој врсти приповедања, па се тако хеленска религија и религијски обичаји преплићу са модерним жилверновским имагинаријумом Атлантиде, што је све веома надахнуто уплетено у унутрашњу митологију овог серијала игара. Притом су модерне рационализације античке религије и митологије врло дискретне и ненаметљиве, остављајући много простора играчу да искуси дух митова без свеприсутних императива модерног сцијентистичког редукционизма, а у ретким тренуцима када ове редукције ступају на сцену, и оне су у великој мери митологизоване, и не делују разорно по изворни наратив.

Приповедачко искакање из Тукидидовог у Хомеров свет веома лепо функционише, јер надљудске способности и натчовечанска борбена вештина главних јунака у игри делује извештачено и неприродно у смислу реконструкције историјских видова борбе и ратовања из V века п.н.е., али у потпуности одговара атмосфери и мотивима Илијаде и Одисеје, када су људи са лакоћом могли „што два човека не могу, какви су људи данас“ (Hom. Il. XII, 442-450). Притом и сам главни јунак, односно јунакиња, у великој мери отелотворује хомеровски идеал врлине као ἀρετή – они нису „добри“ или „лоши момци“ у смислу холивудске црно-беле етике, већ управо хомеровски хероји – физички најјачи, интелектуално најмудрији и најлукавији, арогантни и самоуверени – полубогови који играју по потпуно другачијим моралним правилима. Сцене борбе у игри управо подсећају на Илијаду, било да главни јунак попут Ахилеја једног за другим обара противничке борце у кратким појединачним двобојима (Hom. Il. XXI, 1-210), било да их попут Одисеја и Диомеда под окриљем ноћи убија на спавању (Hom. Il. X, 469-525). Ова игра нас стога враћа Хомеру са целим пакетом етичких проблема и заврзлама којима се бавио Платон у својој чувеној критици – видео-игра као „најмиметичкија од миметичких уметности“ тако природно налази заједнички језик са Хомером као „оцем и учитељем“ свих миметичких уметности.

Није стога ни чудно што савремени опадачи и критичари Хомера користе исту реторику против њега са којима говоре и о „штетности видео игара“, а то је управо већ поменута Платонова критика подражавања. Идеја да популарна уметност „квари омладину“ тако што код њих промовише неморално и антисоцијално понашање постоји у неизмењеном облику откако постоји уметност, a Платоново бацање дрвља и камења на поетска и драмска остварење, и њихове ауторе, који се данас сматрају бисерима светске књижевности, свакако делује бизарно. Али Платон није само критичар ове врсте уметности, он је и сведок њеног широког утицаја и популарности у Атини његовог времена. И управо из његових осврта знамо да рапсоди који изводе Хомера, или позоришне поставке Есхилових „Еринија“ или Софоклове „Антигоне“ нису били елитистичка октроисана култура у своје време, већ масовни спектакли у којима су учествовале најшире масе грађана, налик на савремене холивудске блокбастере. У дијалогу Ијон Платон описује једног од најпопуларнијих распода и изводилаца Хомера тог времена као рок-звезду коју засипају новцем, почастима, и социјалном пажњом, и која чак – налик на савремене популарне глумце и музичаре – користи ту популарност да се у јавности меша у питања за која уопште није компетентан, као што су политика, образовање, или ратовање.

У том смислу ова љубав Хомера и видео-игара није случајна, нити је случајно што су јунаци „Убисофтове“ „Одисеје“ „хомеровскији“ од рационализованих и дехероизованих јунака Петерсенове „Троје“. Хомер је у свакој историјској епохи био миљеник публике јер су његове приче универзалне и приповедачки беспрекорне, а комплексни однос индивидуалног херојства („Ахиловог гнева“, „Одисејевих мука“) и спољашњег детерминизма („Дивова воља“, „Посејдонов гнев“) избалансирани на савршен начин. У том смислу популарни авантуристички блокбастери и стрип-филмови нашег доба, поготово они најбољи међу њима, јесу Хомерови наследници у јачем смислу од професора који тумаче структуру хексаметра на Оксфорду, а поготово од аутора SententiaeAntiquae који у Хомеру види „национализам“, „мизогинију“, и „насиље“.

Интимни однос српског народа према античкој епици

Некоме може изгледати да се ове теме не тичу превише Србије и њене културе, али сви ови процеси се, уз извесно кашњење, пресликавају и на нашој културној сцени. Ако пођемо од истискивања Хомера из образовног система, ситуација није много боља. У српској јавности не престају позиви да се „деца растерете од читања застарелих књижурина“, уз наглашавање да „у лектири нема књига млађих од 30 година“. Хомера, додуше, још нико није узео на зуб, и његово место у гимназијалској лектири (или, не дај Боже, у програмима светске књижевности и класичних наука на Београдском универзитету) за сада нико не доводи у питање. Али у пракси – деца га не читају. Од студената који уписују хуманистичке факултете мање од десет одсто је заиста прочитало Илијаду и Одисеју, а „Хомер“ их махом асоцира на лика из америчке анимиране серије.

Па опет, у Србији постоји јасан консензус о значају Хомера као класика светске књижевности, али и национална љубав према епској форми, која има своје дубинске корене. Притом није само реч о баналној чињеници да српски народ има једну од најразвијенијих епских књижевности у Европи, нити да српски аналог античким рапсодима – гусле – опстају као жива традиција и у наше време. Напротив, српска култура има дугу традицију рецепције Хомера, који се познавао и читао и на дворовима српских великаша у Средњем веку, и у образованим српским кућама у каснијим вековима. Наш велики хелениста др Миша Ђурић оставио је иза себе велики број списа који повлаче паралеле између Хомера и српске народне епике, које, између осталог, сведоче и о позајмљивању познатих хомеровских мотива у нашим песмама (нарочито је пажње вредна Ђурићева напоредна анализа двобоја Ахила и Хектора и двобоја Марка Краљевића и Мусе Кесеџије). Када је у ослобођеној Србији XIX века почео да цвета српски романтизам, Хомеров утицај се остваривао преко два правца – кроз директно интересовање тадашњих европских романтичара за Антику (па самим тим и за оновремени Балкан, и српску епику), и преко мотива похрањених у српску епику. Тако је Лаза Костић започео, али никада није завршио капитални пројекат препева Илијаде у српском десетерцу (сачуван је његов препев I и II певања, и фрагмената VI), а о Хомеру је и писао у више наврата. Поменути Миша Ђурић ову дубинску везу између хомеровске и српске епике похрањује у темеље своје надахнуте Видовданске етике, а његови препеви Илијаде и Одисеје, спевани у прилагођеном хексаметру и уз снажно ослањање на језик и поетику српске епске традиције, дан-данас представља темељно дело за изучавање Хомера у Србији.

Уосталом, судбина српске епике у савременој октроисаној српској култури веома је налик на судбину Хомера у глобалној – традиционалност гусала и епских наратива се на српској „културној сцени“ и из уста самопрокламоване „културне елите“ рутински повезује са оним истим „насиљем, мизогинијом, и национализмом“, и на њих се подругљиво позива сваки пут када се јадикује над српском „митоманијом“. Слично као Хомер у популарној култури, и српска епика живи и опстаје у Србији без буџетске подршке каква је резервисана за мондијалистичке музичке и позоришне фестивале, и искрсава на неочекиваним местима. Баш као што искрсава и Хомер. Тако смо у несрећним Михићевим и Маринковићевим „Немањићима“ имали бизарну сцену у којој Кулин Бан рецитује Стефану Првовенчаном Илијаду у Ђурићевом преводу, што би у некој успешнијој телевизијској продукцији био савршен пример тзв. „ускршњег јајета“ (easter egg) – Баш као што се сама видео-игра Assassin’s Creed Odyssey наменски појављује као „ускршње јаје“ у серији „Државни службеник“, стављајући тако закулисне игре обавештајних служби у Србији у контекст Пелопонеског рата. Уосталом, једна од више „Убисофтових“ програмерских фирми која је учествовала у производњи ове игре ради управо у Србији, тако да овај импресивни примерак савремене популарне културе у једном малом делу преставља и српски производ. Ако на то додамо да су филмови са хомеровским мотивима и на хомеровске теме нарочито популарни код српске публике, јасно је да ова стара културна веза између слепог песника са Хиоса и српског народа опстаје упркос свим савременим изазовима.

А иронија судбине ће изгледа довести до тога да ће познавање Хомера, које је од Антике наовамо било синоним за (западну) цивилизацију (појам „варвара“ је првобитно управо подразумевао „народе који не говоре грчки“, односно „народе који не читају Хомера“) полако нестајати у „цивилизованој Европи“, док ће живо сећање на њега чувати разни „балкански варвари“, попут Срба.

Извор:
НСПМ