На Сремском фронту погинуло више од 120.000 војника

„Необележена годишњица пробоја Сремског фронта”, 5. мај

У животу има небројених годишњица из разних области човековог делања (рат, наука, спорт, политика и др.). Једна од њих из наше блиске ратне прошлости, јесте 75-годишњица пробоја Сремског фронта, 12. април 1945. године. Нажалост, наши, и електронски и штампани медији су једноставно тај догађај прескочили, као да се није ни десио. Хвала г. Грубору што је његов напис („Политика”, 5. мај) подсетио на тај значајан датум. Као син народног хероја, узимам слободу да неке неистине у његовом  тексту, а у вези с бројем погинулих на Сремском фронту, исправим. Одавно су нам званичници, цивилни, војни и политички сервирали да је за шест месеци, од октобра 1944. до априла 1945, изгинуло само 13.400 бораца. Ако је за вајду, доста дуго смо трпели ту ноторну лаж, која једном за увек мора да се избрише из наших сећања.

А права истина је да је по званичним подацима кроз Сремски фронт током шестомесеног трајања прошло 240 хиљада наше српске младости. Такође, по званичним подацима, губици су за то време износили 50 до 80 одсто наших бораца. Према томе, по званичним извештајима о броју  наших младића погинулих за време трајања фронта и губицима (опет по званичним бројкама), проста рачуница нам казује да је Сремски фронт „прогутао” више од 120 хиљада војника. За Сремски фронт сам сазнао од своје мајке Милице, још док је он био у пуном замаху. Као жена народног хероја, одмах по ослобођењу, октобра 1944, изабрана је у Иђошу (Кикинда) да води месну организацију АФЖ- а. Мој отац Миливоје, такође и њен колега учитељ, као члан партије положио је још августа 1941. свој млади живот, заједно са својим саборцима Жарком Зрењанином и Тозом Марковићем на олтар социјалистичких идеала. Као председница АФЖ-а, своје политичко-идејно деловање заменила је с чланицама организације практичним радом: штрикање рукавица, чарапа и џемпера за наше српске младиће који нису били опремљени за зимско ратовање, јер је логистика новоформиране Југословенске армије била врло слаба.

И на крају, једно врло важно питање. Зашто нам нису помогли Руси у сламању Сремског фронта? Ево одговора. Славни Маршал Толбухин, који је водио трупе Трећег украјинског фронта у ослобађању Београда, предложио је нашем врховном команданту Брозу из Кумровца наставак операције према западу (Загреб – Љубљана) заједничким снагама. Тај Толбухинов предлог наш главнокомандујући је глатко одбио, с главним мотивом да нашу земљу треба да ослободи наша армија, и да је она за то сада способна.

Међутим, главни разлог Брозовог одбијања Толбухинове сарадње је постојање уговора с Вермахтом, који су 1944. потписали Коча Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас. У Уговору је децидирано стајало да снаге НОБ-а, касније Југословенске армије, неће изводити никакве офанзивне операције на западном делу фронта на релацији Београд – Загреб, пошто је то била једина комуникација којом се извлачила главнина снага групе армија Е, које су се повлачиле из Грчке и с Блиског истока. Зато је Сремски фронт толико дуго трајао, а ту његову дужину платисмо нашом српском младошћу. Последице осећамо и данас. Ето одакле нам бела куга.

Душан Оморац,
професор у пензији Београд

Извор:
ПОЛИТИКА