Душан Ј. Басташић: Шта ученици у Србији (не)уче о страдању Срба у Другом свјетском рату

Дванаест минута у читавом данашњем основно-школском образовању у Србији, посвећено је теми НДХ, Покољу, карактеру почињеног злочина, мјестима злочина, средствима и начину почињења злочина, жртвама, злочинцима и посљедицама злочина.

Пандемијско зло које нас је снашло, условило је ученике да наставу прате путем интернета или на ТВ екранима.

Тако су и њихови родитељи добили прилику да поред увида у школске уџбенике, сазнају шта њихова дјеца уче иза затворених врата учионица.

Ученици осмих разреда основних школа у Србији, 06. априла су на РТС-у из предмета историја, пратили предавање наставнице Бојане Стевановић на тему: Други светски рат – ратна стварност и страдања.

Ова тридесетак минута дуга лекција готово у потпуности је била посвећена холокаусту, дакле злочину геноцида почињеног над Јеврејима, па би било далеко исправније да је названа – Образовање о холокаусту.

Дакле, онако како и гласи назив семинара који већ дуго година у Јад Вашему похађају наставници историје и књижевности из Србије и Српске. Једно од образложења за одлазак у Израел на „додатну едукацију“ је усвајање методолигије коју би полазници по повратку користили за образовање о геноциду почињеном над српским народом.

Претпостављам да је и госпођа Бојана Стевановић била један од полазника семинара у Јад Вашему јер је готово педесет од укупно шездесет минута колико су трајале њене две лекције, посветила управо холокусту, злочину геноцида почињеног над Јеврејима.

На почетку те прве лекције, наставница је упознала ученике да су историчари, злочин над Јеврејима, дуго називали геноцидом али да је савремена историографија уочила да је страдање Јевреја било много специфичније и много веће у односу на страдање Рома и Словена. Због тога је страдање Јевреја у Другом свј. рату названо посебним именом, Холокауст или Шоа.

Мада је удружење грађана Јадовно 1941. одлучило да злочин геноцида над Србима почињен од стране НДХ, који је итекако био по много чему специфичан и масован, именује као Покољ и позвало стручну и најширу јавност да то усвоји, томе се снажно успротивио управо онај дио научне заједнице, историчари који су директно укључени у пројекат образовања о холокаусту у Израелу.

Наставница је нагласила да се појам геноцид односи на планско уништење свих припадника једног народа, што свакако није тачно јер у дефиницији појма геноцид стоји да тај назив, поред осталог, подразумјева и злочин почињен са намјером да се дјеломично уништи једна национална, етничка, расна или вјерска скупина.

Када би наши ученици усвојили наук да се појам геноцид односи на планско уништење свих припадника једног народа, онда би посљедично могли закључити да НДХ над Србима није починила злочин геноцида јер је циљ њеног пројекта био да се побије трећина Срба унутар њене територије.

Да би било јасније „шта се иза брда ваља“, подсјећам шта на ту тему каже бањолучки историчар Драгослав Илић, који „успут“ речено,  удружење „Јадовно 1941“ јавно квалификује као антисемитско а терминолошку одредницу Покољ види као, како недавно рече, мртворођену идеју:

„Међународно право не познаје појам Холокауста већ геноцида извршеним над јеврејским народом. По чему се он разликује од геноцида? Пођимо од термина Холокауст ( у преводу “цијело спалити”). У НДХ је био план убити Србе и Роме унутар њене територије. Да ли је она била спремна убити и оне изван граница то остављамо као питање. Ријеч је о уништењу одређене заједнице дјелимично. У случају Јевреја, по Хитлеровој замисли је заједница требала бити потпуно уништена. У том смислу Холокауст се издваја у односу на све остале геноциде. Геноцид над Србима је била “домаћа радиност” и не значи да су у том подухвату усташе биле инспирисане убиствима Јевреја. Али, исто тако геноцид над Србима не би био могућ да није било Холокауста. И то је један парадокс.“ (Извор: ЛИНК )

Вратимо се лекцији.

Говорећи о броју цивилних и војних жртава, приказан је слајд на коме пише – Југославија: 1 000 000. Да ли су у овај број укључене и жртве оружаних формација Независне Државе Хрватске, није прецизирано.

Приказан је и слајд на коме је видљиво да се нацистичка идеологија заснивала на антисемитизму и расизму па је речено да је нацистичка Њемачка усмјеравала свој геноцид против Јевреја, Рома и Славена.

Против којих то славенских народа, (опет) није прецизирано.

Ученицима је препоручено да потраже и погледају три играна филма (Пијасниста, Живот је леп и Шиндлерова листа) и један документарни филм (Три обећања), сви на тему холокауста.

У цијелој лекцији, ни на једном слајду није виђена ријеч, појам, назив Србин, српско, антисрбизам или Покољ.

Да ли се „подразумјева“ да су Срби сврстани међу Југославене и Славене, (опет) није прецизирано већ остављено ученицима да сами закључе.

Након емитовања ове лекције, на писану примједбу Жељка Пантелића, оца једног од ученика, да дјеца не уче о патњама сопственог народа кроз историју, већ уче о патњама других народа, одговорила је Татјана Мишовић, руководилац центра за развој програма и уџбеника и поред осталог навела слиједеће:

Три дана касније, приказана је путем РТС-а друга лекција исте професорке на тему: „Ратна стварност у окупираној Југославији“.

На самом почеткум учећи о подјели окупиране Југославије, речено је да је Независна Држава Хрватска створена од стране Трећег Рајха тако што је власт у њој препуштена усташком покрету.

Ни ријечи о томе да је то била држава у пуном капацитету са формирана сва три нивоа власти, оружаним формацијама, међународно призната од неколико земаља, благословњена од стране католичке цркве и плебисцитарно, одушевљено прихваћена од хрватског народа.

Да је то била држава која је озаконила злочин, испланирала га и спроводила као државни пројекат.

Ученици би могли закључити да се ради о такозваној држави, марионетској, натуреној хрватском народу, препуштеној на управљање неком „покрету“.

Цијели садржај слајда под насловом „Геноцид над Србима у НДХ“, емитован је тачно двије секунде а текст наставница није прочитала јер је у тим тренуцима говорила:

„НДХ је организовањем логора, заправо радила на спровођењу своје политике, одстрањивања са територија своје државе, свих оних народа за које је сматрала да у њој не треба да живе. То су Срби, Јевреји и Роми.“

У две секунде емитовања, није било шансе да ученици прочитају реченицу: ЛОГОРИ У СТАРОЈ ГРАДИШКИ, СИСКУ, КОПРИВНИЦИ…

Тако је цјелокупно страдање Срба на подручју НДХ, сведено на Јасеновац.

Ни ријечи о логорима на Јадовну и Пагу, у Јастребарском, Крушчици, Горњој ријеци, Цапрагу, Земуну..

Ни ријечи о стратиштима у Доњој Градини, Пребиловцима, Ливањском пољу, Старом Броду и Милошевићима, Дракулићу, шарговачкој школи, Шушњару, по Банији и Кордуну, западној и источној Славонији, на Дубичким кречанама, Гаравицама.

Ни ријечи о крашким јамама, безданима Лике, Динаре и Херцеговине у којима су на најмонструознији начин убијане жртве.

Ни ријечи да је Покољ над Србима извршен у највећој мјери у њиховим кућама, на пољима, ливадама, богомољама.

Наставница поставља реторичко питање: „А ко су биле жртве?“ и одговара да су то били сељаци, обичан народ, жене, дјеца, мушкарци и да је процјењено да их је страдало више стотина хиљада.

Ни ријечи о томе да је НДХ, проводећи озакоњени државни злочин геноцида, Покоља, Холокауста и Порајмоса од свог установљења, настојала ликвидарати архијереје, свештенство и монаштво Српске православне цркве, солунске добровољце, богате трговце, банкаре, земљопосједнике, фармере, учитеље, умјетнике..

Дакле обезглавити народ и онда га елиминисати физичком ликвидацијом, покатоличавањем и протјеривањем.

На слајду под насловом: „У фашистичко-усташкој НДХ, убијана су и деца“ наведени су „у главу“ тачни подаци па се може закључити да су узети из неког пописа жртава. Из чијег пописа, није наведено а потребно је јер се са бројем од нпр. 42.791 убијеним српским дјететом до сада нисмо сусретали.

И то је било све о страдању Срба али и Јевреја и Рома у Независној Држави Хрватској.

Од укупно шездесет минута колико су трајале ове двије лекције, овој теми је посвећено свега дванаест минута.

Преосталих двадесетак минута ТВ лекције, посвећено је страдањима на подручју окупиране Србије.

Двоструко више времена.

Дакле поред једне цијеле лекције од тридесет минута, посвећене „злочинима о којима се учи у свим школама на планети“, у лекцији исте дужине трајања под називом „Ратна стварност у окупираној Југославији“, теми страдања Срба али и Јевреја и Рома у Независној Држави Хрватској посвећено је дванаест минута.

Дванаест минута у читавом данашњем основно-школском образовању у Србији, на тему НДХ, карактеру почињеног злочина, мјестима злочина, средствима и начину почињења злочина, жртвама, злочинцима и посљедицама злочина.

Без и једног наведеног примјера, описа предратног живота, страдања, преживљавања, судбине Српчета, Српкиње, Србина или српске породице, српског села, богомоље, православног свештенослужитеља.

А таквих примјера и свједочења је много и није их тешко наћи.

Без и једног препорученог документарног филма или репортаже о Покољу, књиге, изложбе, интернет сајта. А има их много.

Без свега онога што се могло чути и видјети у преосталих двадесет минута лекције о страдањима на подручју окупиране Србије.

Одмах на почетку, уз низ фотографија и подсјећања професорке да су ученици требали погледали филм „Три обећања“ који је препоручила, представљено је страдање јеврејске породице Калеф, која је живјела у Београду.

Мајку и две дјевојчице, током рата, крио је и спасио Словенац, католички свећеник отац Тумпеј.

Лекција се наставила слајдом под насловом „ Организована су три логора у Београду“ и учењем о логору „Старо сајмиште“, Хилди Дајч убијеној на том мјесту и камиону душегупки у коме су гушењем издувних гасова, убијани Јевреји.

Професорка је јеврејски логор Земун смјетила у Београд и  именовала га као Старо сајмиште, по мјесту гдје је формиран и подучила да су ту убијани Јевреји и Роми.

Дакле, ни ријечи истине да Judenlager Semlin није формиран у Београду него у Земуну који је тада био унутар граница Независне Државе Хрватске, да су управу чинили искључиво нацисти и да ниједног Србина ту није било на служби.

Још теже пада прећутана истина да су на то исто мјесто у другој фази логора (Anhaltenlager Semlin – Прихватни логор Земун) допремани, логорисани, мучени и убијани Срби. Највећи број њих са подручја Козаре и Поткозарја, Кордуна и Баније.

Прећутана је истина да су највећи број жртава логора Земун чинили Срби и да је њих преко 6.500 сахрањено на јеврејском дијелу гробља у Земуну.

На тој, по свему судећи највећој појединачној масовној гробници жртава Покоља, парастос је по први пут служен 10. маја прошле године у организацији удружења Јадовно 1941. из Бање Луке и Београда.

На крају..

Оне још увијек живе, ријетке преживјеле жртве, потомке и поштоваоце жртава Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ, вријеђа и боли начин на који се уче и оно шта уче данашња дјеца о том злом и страшном времену.

Нико пристојан и одговоран не може имати ништа против да се о холокаусту, злочину геноцида почињеним над састрадалним јеврејским народом учи у школама Р. Србије и Р. Српске.

Камо среће да је наша академска заједница смогла снаге и знања да сама утврди методологију и испише садржај образовања о геноциду почињеном током Другог св. рата над Србима, Јеврејима и Ромима.

То би било достојанствено, хришћански и национално одговорно, враћање дуга жртвама, њиховим потомцима и сународњацима.

Умјесто тога, усвојена је методологија и садржај исписан у иностранству.

Може ли страдање и једног другог народа током Другог свј. рата, за српског ученика бити специфичније, „ексклузивније“, веће, болније идентитетски препознатљивије од страња његовог сопственог народа?

Да ли је примјерено да се у лекцији о којој је ријеч, са фотографијама и неколико реченица помену логори у Шапцу и Нишу а не помене комплекс логора Госпић – Јадовно – Паг, први ликвидациони центар НДХ, помно планиран и изведен државни злочин у коме је убијено 38.000 Срба и 2.000 Јевреја?

То се може изоставити, тј. мање је важно за ученике у Србији јер се то стратиште данас налази ван граница државе Србије?

Неко је одлучио да историју и наук о српском страдању цијепа по данашњим државним и административним границама?

Тешко је прихватити да се прије приче о страдању породице Калеф из Београда, ученицима у Србији не исприча нпр. прича о страдању породице Трипка Ћирића из Пребиловаца.

Нађен је заклан са сином у наручjу, у Долу испод села 5. августа 1941. године. Његове кћерке: Стана (26), Јока (21), Дара (19) и близанкиње Сава и Радоjка (17) силоване су и бачене у jаму Шурманци. Супруга Стана (рођена Надаждин) и jош четири кћерке, Стоjа (14), Славоjка (10), Неђа (8) и Ангелина (5) скончале су живот у jами. Све су убиjене у истом дану 6. августа 1941. године. Ћирин син се звао Слободан и 5. августа 1941. године био jе стар само три године.

Зашто би било непримјерено да се прије приче о страдању Хилде Дајч, не исприча она о кланој а недокланој Зорки Делић Скиби или прича/свједочење било којег другог дјетета из књиге Душана Бурсаћа: АНЂЕЛИ У ПАКЛУ

Ако је, као што се на више мјеста може прочитати, непожељно да дјеца у основној школи слушају о клању и бацању жртава у јаме јер то на њих дјелује трауматично, у којој мјери је мање потресно слушати о убијању дјеце гушењем у камиону душегупки што је у овој лекцији прилично детаљно описано?

Може ли се српске ученике, гдје год они живјели, учити о Крвавом октобру а изоставити наравоученије о Покољу у бањалучким насељима Мотике, Шарговац, Дракулић и у руднику Раковац?

Тамо су усташе 7. фебруара 1942. године на најмонструознији начин убиле 2.300 Срба, међу којима и 551 дијете. Међу убијенима, без испаљеног метка, била су 52 ученика шарговачке Основне школе.

Зашто се поред четири препоручена филма на тему холокауста, ученици у Србији не позову да погледају документарни филм урађен у продукцији РТС-а, бриљантно остварење аутора Стевана Костића „НДХ – Страх – Понор – Мук“?

Да ли за овакве „лекције“ знају они који су одговорни за процес образовања у основним школама Србије? Министарству просвјете, Центру за развој програма и уџбеника.

Хоће ли реаговати највише институције Р. Србије и Српске православне цркве у чијој је компетенцији (поред осталог) изучавање и чување сјећања на геноцид(е), Музеј жртава геноцида у Београду и Одбор за Јасеновац и остала стратишта САС СПЦ?

Аутор: Душан Ј. Басташић

Предсједник удружења Јадовно 1941.

Извор: Јадовно