Сећање на егзодус Срба из Сребренице – Слике ужаса не бледе!

Многи сребренички Срби данас живе расути по белом свету: од Србије, Европе, па све до Америке, Канаде, Аустралије… далеко од свог огњишта, далеко од свог завичаја. Егзодус српског становништва из Сребренице започео је још крајем априла, а интензивиран је почетком маја 1992. Том приликом више хиљада људи напустило је силом своје домове отишло у избеглиштво. Прилику да се врате на своја огњишта, српски прогнаници су добили након три ипо године неизвесности и страха, тек у јулу 1995. захваљујући операцији “Криваја 95”

Нико се тог априла и маја 1992. није надао да може доћи до рата. Српски народ је и даље слепо веровао у идеју братства и јединства, у заједнички живот и у Југославију као једину отаџбину. Са друге стране, неки су се већ увелико припремали за рат и стварање чисте муслиманске државе. Оваква злочиначка идеологија прокламовала је Босну и Херцеговину као етнички чисту муслиманску државу, где не би било места ни за Србе, ни за остале народе. У пролеће 1992. свуда по Босни и Херцеговини започиње се са реализацијом такве фашистичке идеологије; започињу прогони, масовна убиства, ликвидације…формирају се бројни логори за Србе, једноставно речено почиње рат.

Из Сребренице је протерано готово целокупно српско становништво. До краја рата су попаљена сва српска села, уништени су бројни културни и верски објекти а побијен је и велики број цивила. Већ у априлу и мају 1992. започиње егзодус српског становништва. Људи су само због своје српске националности отпуштани са посла, вређани понижавани, и напослетку прогоњени из града у којем су рођени и у којем су одрасли….непрегледне колоне уморних избеглица тражиле су тих пролећних дана 1992. привремено склониште и кров над главом. Овај прогон је био плански организован и систематски спроведен од стране бошњачког војног врха, а све у циљу стварања чисте “муслиманске Босне и Херцеговине”.

Само у граду Сребреници, према попису из 1991. живело је 2000 Срба. За месец дана прогнано је читаво становништво и у самом граду остало је тек 20 лица који су наивно поверовали да им комшије неће наудити. Идентична је ситуација и са српским селима у овој општини која су до фебруара 1993. потпуно очишћена од Срба, а нека чак и збрисана са географске мапе. Што се тиче Срба који су остали у граду и прихватили власт Насера Орића као легитимну, многи су врло брзо побијени и стрељани а крај рата је жива дочекала само сенилна старица, партизанка Ђука Симић, која је имала око 80 година. Тела многих цивила до данас нису пронађена.

Сребреница тада постаје озбиљно војно упориште одакле су вршена гранатирања српских села и града Братунца, а формирано је и неколико злогласних логора за Србе. Управо из Сребренице су кретале наоружане хорде муслиманских војника које су нападале околна српска села и тамо чиниле монструозне злочине над цивилима и децом. Већ 20. априла 1992. у заседи код Поточара убијен је Љубо Стјепановић, прва жртва овог краја а у мају 1992. у Поточарима је формиран логор “Пилићарник” кроз који је прошло преко 60 стараца, жена и деце. Две девојке су ту силоване а неколико заробљеника је окрутно убијено.

У наредним данима нападнута су многобројна српска села у сребреничкој (Гниона, Осредак, Сјемово, Ораховица, Ратковићи, Брежани, Подравање, Бјеловац, Кравица, Ћосићи, Калиманићи…) , братуначкој, власеничкој и зворничкој општини. Сва та села су до темеља спаљена а многа до данас нису ни обновљена. Многе избеглице се никада нису вратиле на свој кућни праг.

О прогону Срба из Сребренице, Братунца, Власенице писао је и наш истакнути историчар Миливоје Иванишевић који се овом проблематиком посебно бавио у делу “Хроника нашег гробља”.

Људима који су остали без своје имовине, којима су куће уништене а живот стално угрожен, није преостало ништа друго него да напусте све и спас потраже у неким другим местима и градовима, чак и у другим државама. То су учинили и мештани разорених и попаљених српских села у општинама Сребреница, Братунац, Милићи и Скелани. Без игде ичега, разишли су се, без опроштаја од својих места и кућа и упутили тамо где су очекивали колику-толику заштиту за своје укућане и себе. Добар број њих задржао се у близини својих села, с надом да це се ипак ускоро вратити. Други, који нису били толики оптимисти, или нису имали прилику да остану близу својих села,отишли су тамо где имају неког из уже или шире породице. А не мали број њих, који нису ни имали другог излаза, заштиту су потражили у разним хуманитарним организацијама и њиховим прихватним центрима.Тај егзодус је обухватио велики број становника, посебно оних који су мање отпорни: децу, жене, старце, болесне и рањене. – пише Иванишевић, сведок те голготе српског народа.

Тако је понекад на подручје ових општина, пре свега у Братунцу и Милићима, а знатно мање у преосталим деловима сребреничке општине, Скеланима, стизало и по преко 6000 избеглица. Њихов смештај и снабдевање постали су додатни терет за цивилне и војне власти. Само мала опстина Милићи, којује напустило преко 4000 становника, или 50 посто укупне популације, повремено је примала преко 1000 избеглица из Босне, Хрватске, Херцеговине и јос више њих из попаљених и разорених села саме општине Милићи. Повремено се ту, поготово за време најжесћих борбених дејстава и налета муслимана, знало наћи и по 4000 избеглих лица. Хуманитарна помоћ међународних институција, толико обимна и интензивна за муслиманску страну, за српске општине је, у то време, била буквално недокучива. Толиком прогону српског народа – какав није упамћен ни у току турске, аустроугарске или немачке окупације – поред немилосрдних похода муслиманских, допринели су и међународни чиниоци, пре свега њихови заступници у мировним преговорима које су организовали по многим европским центрима и метрополама. Они су српском народу, у име наводног мира, одузимали властиту земљу и имања која је вековима поседовао, наводи Иванишевић у својој књизи.

Такав “успех” европске политике вероватно да није забележен ни према једном европском народу и ни у једном, осим хитлеровском периоду. Према подацима Републичког завода за статистику и Републичког одбора Црвеног крста, у Србији је регистровано, поцетком 1993. године, 12 800 избеглица из опстина Милићи, Братунац, Скелани и Сребреница. То је 45 процената од укупног броја становника, или скоро сваки други становник српске националности у наведеним општинама. Међутим, исказани број избеглица није ни потпун ни коначан. Увек постоји известан број оних који се из разних разлога нису пријављивали одговарајућим службама, а има и оних који тек пристижу. О томе каква је, у неку руку просечна, структура избеглих лица, приказују подаци Комесаријата за избеглице Републике Србије, у којој се налази и највише лица са простора Босне и Херцеговине. По њима, апсолутна је доминација особа женског пола (83%) у односу на мускарце (17%), велико је учешће малолетних лица (43%) и готово потпуна оријентација – или нужда – за смештај и збрињавање у породице, значи, код приватних лица (96%), у односу на друштвене (или државне) објекте или институције (4%). Ту врсту гостопримства пружило је неколико стотина хиљада породица у Србији. Од пролећа па до јесени и зиме 1992. године, као и у рано пролеће 1993. за време жестоких и и нтензивних муслиманских напада, с подручја општина Братунац, Скелани, Сребреница и Зворник, дневно је стизало и по хиљаду избеглица у суседне општине Републике Србије, пре свега у Љубовију, Бајину Башту и Мали Зворник. Међу њима је било доста рањених и повређених, веома старих, болесних и изнемоглих људи, а трећину тих рањеника и повређених који су сместени у болнице Бајине Баште и Ужица чинила су деца. Само у Ужицу, од 57 рањеника који су ту примљени на лечење, било је чак двадесеторо деце. (Према напису Трагедија дуж Дрине у публикацији “Избеглице у Србији”, Београд, бр. 5, април 1993.), наводи Иванишевић у својој књизи.

ИСПОВЕСТИ СРПСКИХ ПРОГНАНИКА

– Село Гниона налази се на два километра од Солоћуше, или на пет километара било од Поточара или Сребренице. Припада мјесној заједници Гостиљ. Од 19. априла 1992. када су у Поточарима убијена 3-4 човјека српске националности, преко Гнионе су данима пролазиле колоне људи, зена и дјеце. И у Гниони се осјећала све већа уплашеност и несигурност уз обавезно држање стража током цијеле ноћи. Примјетили смо да и муслимани држе страже на Липи изнад Бацуте према Чумовићима. Ту су два – три пута засретали људе из Чумовића, претресали их и водили у шуму и малтретирали. То су радили муслимани из Поточара и Бацуте. Из такве “контроле” једва се извукао Ђуричић Радомир из Чумовића, који је пошао у Гниону на орање. Звали су нас на разговоре на Липу и ту нас убјеђивали да нас нико не смије дирати и све нам обећавали, а то исто од нас тражили. Ту је нађено рјешење и добиле се гаранције да висе неће бити никаквих контрола пролазника преко Липе. Међутим, то је потрајало до 6. маја 1992. године. До тог дана сви муслимани који су хтјели из Поточара, Капетанове Ћуприје, Полигона, прешли су преко Гнионе и нико их није ни пипнуо, вец су били почашћени кафом, соком, ракијом, итд. – стоји у изјави Марка Слијепчевића, прогнаника из села Гниона.

Поменутог дана на Ђурђевдан око 17 часова и 15 минута Насер Орић и муслимански војници из Сребренице, извршили су напад на српско село Гниона пуцајући и палећи српске куће. – Пошто се тог дана у Гниони у неколико кућа славио Ђурђевдан, народ је одмах скочио и почео бјежати наниже према Солоћуши. Нико ништа није узео сем сто се затекло у рукама и на себи. Остало је све, па цак и упаљене свијеће на столовима оних који су славили. Зачули су се рафали са свих околних брда. Сви су јурили низ потоке заклањајући се иза камења и букава. Пуцало је са свих страна укруг, само је било мало пролаза према Гостиљу, тј. Солоћуши. Тог дана је у Гниони био и Лазо Симић из Студенца и он је посао према Солоћуши. Њега су сачекали близу Солоћуше код Бегановића Луке и ту га убили. Пошто се сви нису могли истог дана извући из Гнионе, њих неколико је преноћило у Гниони по потоцима и видјели су како им дојучерашње комшије пале куће. Прво из куће износе ста им се свиди, а онда запале. Гниона је прво село које је запаљено у сребреничкој општини, а то сам могао и очекивати, јер је једино она одвајала Поточаре од Сућеске. Паљењем Гнионе Поточари су добили слободан пролаз према Јошеви, преко Јошеве у Кутлице и Бајрамовиће и Сућеску. Истог дана у Гниони је убијен један човјек Милошевиц Радојко, стар 68 година. Он је тај дан славио и није могао побјећи јер инаце и не види баш најбоље и њега су запалили у кући његовој. – стоји даље у изјвави Марка Слијепчевића.

-Имам 74 године, пензионер сам. Протјеран сам од комшија муслимана у прољеће 1992. из своје куће са супругом. Муслимани су заузели, окупирали град и рекли, нема овдје мјеста за Србе, купите се и бјежите, или вас неће бити. Побјегли смо преко Дрине, никакве ствари нисмо понели, све су то наше комшије са којима смо у миру живјели. Ено их заузели су наше куће, станове, све покрали, опљачкали, ништа није остало – речи су српског старца Д.О. из Сребренице који је привремени смештај нашао у колективном центру у Србији.

-Свој дом сам напустила 12. јула 1992. послије убиства мужа у Загонима – недалеко од Братунца. Дјеца пребјегла 06. 04. 1992. г. Јер, чим је била проглашена независна држава, живот са муслиманима је постао немогућ. Ја имам двије дјевојке од 18 година и 16 година, од њиховог свакодневног терора смо се много плашили па смо кћерку из Тузле превели на школовање у Земун, а другу у Љубовију. Зивјела сам до јула у страху, јер су непријатељи упадали у станове, одводили дјецу, убијали мушкарце, жене, старце.. пекли их, масакрирали. То су били дани пакла и ужаса. Протјерана сам и сада сам смјештена у Бадовинцима, код фамилије. Добро сам примљена, али једва чекам да се вратим кући. Цијела породица ми је угрожена. Од заове ми муж погинуо, син је од 19 година остао тамо. Свакодневно гранате падају по граду.” – речи су Драгославе Маловић из околине Сребренице.

-Живјела сам у селу Ратковићи општина Сребреница, када сам због великог притиска морала да пребјегнем са једном групом мјештана у Србију. Са собом сам повела и своје двоје дјеце, сина од 15,5 год. и ћерку од 7 година. Мој муж је остао да брани село са осталим житељима села који су били за то способни.Од моје близе породице убијена су три рођена стрица, двије сестре од стричева и њихови мужеви. Од фамилије мога мужа убијена је стрина. Како од дана доласка у избеглиштво немам контакта са остатком фамилије не могу рећи да ли има затворених у логорима…. Остала сам без игдје ичега. Тамо сам имала кућу са економским зградама, 4 говеда, 5 ком. свиња и приличан број живине. Знам да је кућа до темеља спаљена заједно са економским зградама” – речи су Драгине Стевић из околине Сребренице.

-Узроци избеглиства су ратна дејства и геноцид над становнштвом суседних села, где су поклани и одведени у муслиманске логоре Сребренице и Поточара. Па због тога да исто не дође у наша села, морали смо побећи док су се борбе водиле и под сталном пуцњавом. Морали смо побећи са дјецом. На жалост један син ми је убијен и још пуно других је погинуло. Проблеми са којима се сусрећемо су недостатак хране, огрева, превоза, лечења, одеће, обуће, становања. Налазимо се код човека без земље. И он живи од једне плате. Услови немогући за живот. Сто се тиче остављања у завичају, остало је све: 2 куће, радња, пратећи објекти уз кућу.Остало је два трактора, једна кола, прикључне машине за пољопривреду.” – речи су Иконије Савић из околине Братунца.

-Избјегли смо зато што смо протјерани са нашег огњишта. Све нам је попаљено: куће и остале зграде. Све су нам куће спалили. После тога прихватили су нас познаници да станујемо привремено. Тад кад су нас протјерали једва смо успјели да извучемо живу главу. Успјели смо да се преко Дрине пребацимо чамцем. Да нам није било чамца морали би скакати у Дрину. Имала сам са собом малу бебу. – речи су Душице Јокић из околине Сребренице.

-Ја Перић Видосава сам напустила домаћинство са снајом и двоје унучади од претњи и терора комшија муслимана и то са само личном одећом на себи. Остало нам је две куће и остали пратећи објекти са свом комплетном опремом у кући и ван куће. Дана 5. 10. 1992. изгорело је све сто поседујемо до темеља од стране муслиманских фанатика – речи су Видосаве Перић Периц.

-У тренутку избијања сукоба ја нисам била у Сребренци. Дошла сам пре тога у Лозницу, јер ми је умро од рођене сестре син. После сахране остала сам јос у Лозници, као и у Клењу. И у међувремену су избили сукоби. Док се још могло разговарати путем телефона моје комшије су ме саветовале да не долазим. Ја сам иначе болесна, јер пре 17 година сам имала тешку операцију. Сазнала сам од пријатељице која је избегла из Сребренице да је мој стан опљачкан. Имала сам комплетно намештен једнособан стан са уређајима (шпорет, машина за прање веша), као и телевизор, касетофон, телефон, као и све остало што је потребно домаћинству. Нико ми то никада не може надокнадити, а нарочито повратити у првобитно стање, те мислим да и не вреди све набрајати. Уколико ипак некада буде постојала ситуација да ми се то надокнади, било би то и пожељно. Разведена сам. Стан смо добили мој бивши муж (који је давно отишао у САД) и ја. Једна од избеглих сусетки ми је пре два месеца донела моју пензију за месец 8. динара 7.000.Висе од тада нисам ништа добила из БиХ – а, а задња пензија ми је послата за јануар 1992. Ја се више не бих враћала у Сребреницу. Смештена сам у кући мојих покојних родитеља, која припада породици мога покојног брата, тј. његовој супрузи, сину и кћерки. Смештај није подесан у односу на моје здравствено стање, јер кућа је стара,просторије велике и у кући нема санитарних уређаја, нити воде. Грејем се дрвима. За мене је највећи проблем са којим се тренутно а и од почетка суочавам је тај сто се тешко долази до лекова, а и сто се нађе мора да се плати, а материјалних средстава немам, осим сто ми по нешто новца дају моји рођаци. Од њих такође добијам и намирнице.” – речи су Лепосаве Ђенадић, избеглице из Сребренице.

-Моје претходно пребивалите било је Сребреница, град у долини Дрине. Национална структура у општини је била таква да су муслимани чинили велику већину (око 72%). Све важније активности, привредни и друштвени зивот на неки начин контролисали су они јер су били на већини руководећих места. Истовремено са познатим догадјајима распада СФРЈ и увођењем вишестраначког система у оваквој средини избила је у први план Странка СДА са својим фундаменталистичким идејама и све већим чланством. Притисци који су постојали од ИИ рата, па наовамо били су прикривени, мање интензивни и малобројнији, појачали су се и постали отворени. Лично сам јос пре рата сама то осетила, приликом додељивања једног слободног стана у Основном суду где сам радила од 6. 4. 1981. године па све док нисам побегла 4. 4. 1992.год. И ако прва на бод листи, моје колеге муслимани нису могли да се помире да добијем стан, желели су по сваку цену да га дају жени која је имала изградјену кућу. Хусо Поробић, судија, отворено је говорио да ја не могу добити стан јер сам Српкиња. После много мука и разноразних активности с моје стране, добила сам одлуку Р. З. али по наговору мојих колега и начелника СУП-а у стан се насилно усељава милиционер Салиховић Сенад. Иселио је тек посто сам се обратила С. Ј. Б. Тузла и Министарству у Сарајеву. Тада сам постала свесна колика је мржња према Србима и колика је њихова жеља да нас иселе са тих простора. Непосредно пред рат ситуација у граду је била ужасна, напета. Сваку ноћ се пуцало, а колале су разне приче по граду. Сва пријатељства су постала усиљена, неискрена и отворено се причало само са припадницима своје националности. Говорило се о наоружавању муслимана и о томе да их Насер Орић, садашњи њихов вођа, а бивши специјалац у Београду и лицни пратилац Слободана Милосевица, а који је био милиционер у Сребреници и Аднан Каровић, такође бивши специјалац, обучавају припаднике СДА у Поточарима. Тада се само о томе шушкало, а данас се показало истинитим. А тада је као круна свег тога ужаса уследила јавна изјава председника СДА ипредседника Изврсног одбора СО Сребренице на збору радних људи “Зеленог Јадра” да це за свој верски празник Бајрам (6.4.1992) рашчистити са Србима. На збору нисам била, али су сви Срби причали о томе, јер их је неколико било присутно. Та претња је схваћена озбиљно и дошло је до масовног бежања из града српских породица, посебно жена и деце, у Србију. Сви су се склањали пре тог дана, јер је у граду било тако мало Срба да нису постојале сумње у намере муслимана. Тих ноци спавали смо обучени, са припремљеним торбама и у очекивању најгорег, спремни да бежимо преко брда до Дрине. Град је опустео, затворене су многе радне организације, а у некима су муслимани завели радну обавезу, али је мало Срба то прихватило. Групе Зелених беретки окупиле су се испред зграде суда, одржавали састанке у просторијама странке. Вођство наше настојало је да склони жене и децу и у таквој ситуацији са дететом и две путне торбе напустила сам Сребреницу. Сама, дошла сам аутобусом. Било нас је пуно избеглица и мислила сам брзо ћу се вратити. Али уследила су врло брзо ратна дејства, и сад трају, а о жестини борби, мрзњи муслимана и злоцинима сви слушамо сваки дан у вестима” – стоји у изјави Сребреничанке Јеле Ђуричић која је протерана из родног града.

Ово су само неке од изјава српских избеглица из Сребренице, чија су трауматична сведочанства објављена у књизи “Хроника нашег гробља” Миливоја Иванишевића.

Из Сребренице су у пролеће 1992. избегли и чланови породице Секулић. Они су привремени смештај пронашли у Скеланима али приликом напада муслиманске војске 16.01.1993. на ово село, били су принуђени да поново беже. На мосту који повезује Скелане и Бајину Башту, на аутомобил у којем су се налазили Секулићи, отворена је страховита ватра. Муслимански снајперисти су тада убили Гордану Секулић, жену од 33 године, док су њен супруг и двоје малолетне деце која су се такође налазила у колима, остали неповређени.

Бројне избеглице поново су се вратиле у своје домове по ослобођењу Сребренице у јулу 1995. Оно што су тамо затекли сломило их је у потпуности.

-Све су ми спалили, стан су ми уништили…уселили су се, све опљачкали, уништили, ништа не могу да препознам..само прљавштина и хаос су остали. Али свеједно важно је да смо се вратили из прогонства, хвала српској војсци што нам је омогућила да се вратимо на своја огњишта. Хвала до неба. – речи су једне од првих повратница у Сребреницу у јулу 1995.

-Четири године смо тумарали као избјеглице без крова над главом. Протјерали су нас из нашег града гдје смо годинама живјели да би створили муслиманску државу. Молили смо се за ово данима, мјесецима и дочекали да поново дођемо у свој завичај. Нису имали храбрости ни да нас дочекају, видите шта су направили од наших кућа и цркву су оскрнавили и претворили у шталу… – једна је од изјава прогнаних Срба који су се у јулу 1995. вратили на свој кућни праг.

Једна од више хиљада избеглица која је тих априлских дана напустила Сребреницу била је и Милица Стјепановић. Њој су у Сребреници, тада територијом под муслиманском конторлом, остали супруг Михаило Стјепановић, звани Бата, (1950.) и његова мајка Анђелија, рођена 1918. који нису желели да напуштају своје огњиште већ су прихватили тадашњу муслиманску власт. У емисији “Подрињска Сјећања”, ауторке Мире Лолић Мочевић, Милица Стјепановић је испричала како је њен супруг био изузетно поштован и цењен у Сребреници и како су га сви знали као доброг човека који је свима помагао.

-1992.г. ја сам радила у општини и ништа нисам била обавјештена, само су рекли склањајте се дјеца и жене. Мој супруг је ту био са мајком и они су остали на свом огњишту, нису желели да напусте своје огњиште. Ја сам отишла са дјецом у Љубовију у избјеглиштво. Последњи пут сам контактирала са супругом у јулу, он ме је звао али се то брзо прекинуло и нисам га више од јуна 1992. чула. Милица је испричала како се у Сребреницу вратила 1995.

-Слушала сам како је Сребреница била заштићена зона, неке су породице и изашле из Сребренице. Зато сам била уверена да ћу тамо затећи и супруга и свекрву, међутим, када се могло доћи у Сребреницу ја сам била међу првима како бих видела јесу ли живи, каква је њихова судбина…све сам се надала, можда су ипак остали живи. Међутим, није их било. Кућа је била сва растурена, пола куће је било откривено, није било цријепа..у кући је био хаос. Причало се да је овдје било много породица али ја њих нисам затекла” – испричала је Милица. Она наводи како се свуда распитивала о судбини супруга и свекрве, али одговора није било. Они су само одмахивали руком. “Питала сам и познанике и колеге, али сви су говорили како нико ништа не зна. То ме је зачудило да нико ништа не зна. Онда сам купила књигу Ибрана Мустафића “Планирани хаос” који је иначе био мој колега и у књизи сам прочитала да су обоје побијени у Поточарима. Тела најмилијих нисам пронашла до дан данас. Они се воде као нестали, свих сам обавијестила и Црвени Крст..свугдје сам била. Нико од међународних организација ме никада није контактирао нити било шта питао..”.

Током муслиманске агресије (1992-1995), убијено је 3267 Срба, међу којима и 72-оје деце. Разорено је преко 150 села и засеока а многе куће до данас нису обновљене. Велики број српских села је те 1992. заувек остало пусто и ненасељено.

Аутор: Миливоје Иванишевић – “Хроника нашег гробља”

Публикација “Избеглице у Србији”, текст под називом “Трагедија дуж Дрине”

Извор:
КОРЕНИ