МОЈ ДЕДА – СРПСКИ СВЕТАЦ

Овог 15. маја навршило се 15 година од када су одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, у манастиру Житомислић канонизовани Свети свештеномученици дабробосански и милешевски. Реч је о неколико стотина свештеника побијених током или после Другог светског рата.

Међу њима је и Свети Будимир, протојереј Будимир Соколовић, свештеник Главног штаба Југословенске војске у отаџбини који је уједно био и свештеник и исповедник генерала Драгољуба Драже Михаиловића.

Прота Будимир је убијен пре тачно 75 година, а у ексклузивном разговору за „Вести“, кћерка његовог сина Василија Мирјана Дамљановић (50), психолог и диригент дечјег црквеног хора у Kливленду, открива многе непознанице у вези са животом свог деде, али и целом породицом Соколовић која је дала 43 свештеника и монаха, а међу њима и четири патријарха – Макарија, Антонија, Герасима и Саватија. Истовремено, из ове лозе је и чувени Мехмед-паша Соколовић!

Потрага за гробом

Ове године се за Вашу породицу обележавају два битна датума?

– Рекла бих да је реч о догађајима који се тичу не само нас који потичемо из лозе Соколовића, него и српског народа и Цркве, зато што су многи људи живот свој положили за веру и отаџбину. Тако је и мој деда мученички скончао свој живот на земљи само зато што није желео да се одрекне своје свештеничке службе и Светог јеванђеља које је проповедао.

Њега су партизани убили 1945. године, али је потрага за тим местом трајала следећих неколико деценија?

– Тако је. Веома је тешко било пронаћи место његовог погребења, јер никада није био сахрањен по обичајима како то Црква налаже, него су га бацили у једну јаму код места Миљевина, близу Фоче. Мој отац, такође свештеник, протојереј-ставрофор Василије, непрестано је тражио гроб свог оца како би достојно пренео његове кости и одржао опело. Нажалост, актери тог масовног убиства нису желели да говоре, а једини сведок зверства био је један дечак који је запамтио то место. Претходно, мој отац је много пута одлазио на места где се претпостављало да је деда био покопан и тамо држао парастос. Али, тек када је 2000. године пронашао тог дечака који је тада већ био средовечни човек, он је сазнао приближно место где је деда био покопан зато што није било никакве ознаке. Тада је мој отац почео додатно да истражује цео случај, а подсетићу да је у то време и даље на делу био комунизам, наилазили смо на опструкције полиције, да би се на крају и тај једини сведок уплашио и више није хтео да помаже. Међутим, по промисли Божјој и благослову тадашњег митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) ипак смо успели да пронађемо земне остатке које смо тако грчевито тражили. Kада смо откопали земљу, није било тешко идентификовати проту Будимира. Уз њега су били молитвеник, свето миро, крст и епитрахиљ. И по речима псалмопојца Давида да Господ неће дозволити да светац његов види труљење заиста се тако и обистинило. Цело тело проте Будимира је мирисало и кости су биле боје као восак. Мом оцу је било јако драго кад је видео рукопис свог оца и потврду да је своје синове уписао у књигу крштених. Ово је укратко о страдању проте Будимира који је заиста живот свој положио за Господа.

Част и одговорност

На предлог тадашњег митрополита Николаја, Ваш деда је предложен да се уврсти у ред српских светитеља и то је 2005. и прихваћено. Присуствовали сте чину канонизације, какав је био осећај?

– Сама прослава проглашења за светитеља је нешто највеличанственије што човек може овде на земљи да доживи, поготово кад сте део породице. Ми смо сви породично дошли из Америке у манастир Житомислић, а литургију је служио Његова светост патријарх српски Павле са много отачаствених архијереја Српске православне цркве. Са нама је био и новинар из Kливленда који је написао чланак о страдању Светог Будимира и овој величанственој прослави. После овог нама је огромна одговорност у животу јер не смемо никако да осрамотимо нашег деду, а пре свега светитеља Будимира и сутра кад изађемо пред њега да се он нас не постиди.

И даље се веома мало зна о судбини свештеника СПЦ током и по завршетку Другог светског рата. До којих сазнања сте дошли пратећи судбину свог деде?

– У периоду Другог светског рата много православног свештенства је страдало од усташа и комуниста. Што смо више истраживали судбину проте Будимира долазили смо до све више података који су говорили о монструозности тих злочина. Немогуће је поверовати шта је у том рату један човек био спреман и могао да уради другом људском бићу. Из данашње перспективе се може рећи да је период Другог светског рата био најтежи за православно свештенство и њихово проповедање. Тај погром се наставио и под комунистичком влашћу, стално су били под присмотром, никад нису знали да ли им је близу крај, да ли ће их одвести и стрељати. Уосталом, када су заробили мог деду и затим повели на стрељање рекли су им да их воде за неку службу. Тужно је што нису дозвољавали да све те људе које су побили достојно сахране већ су их бацали у разне јаме.

Дуг прецима

Ваш деда је био главни свештеник у Југословенској војсци у отаџбини. Та војска је и даље оспоравана?

– Југословенска војска се трудила да ослободи земљу од окупатора. Слободно могу да кажем да су се борили за слободу и мир у држави. Такође, после рата су били неправедно осуђени, јер они који су их осудили за издају били су издајници.

Да ли сте сазнали неке појединости из живота свог деде током тих ратних година. Посебно када је реч о генералу Дражи Михаиловићу?

– Сазнали смо да је деда био његов свештеник и да је вршио све обреде који су били потребни. Такође, ми поседујемо и слику где је мој деда пререзао колач за крсну славу код генерала Драже. Такође, деда је био њихов капелар и постоји слика када је генерал Дража са својом војском спасао амерички корпус од 500 пилота у операцији Ваздушни мост. И тада је мој деда био са њима. Такође, мој отац је упознао овде у Охају те војнике које је генерал Дража заједно са мојим дедом спасао. Био је то веома емотиван сусрет да попричате са неким ко је упознао Светог Будимира.

Мало је познато да је породица Соколовић дала чак четири патријарха и 43 свештеника.

– Тачно тако. Из наше лозе изашли су велики патријарси, почев од Макарија Соколовића, који је био обновитељ рада Пећке патријаршије 1557. После њега, на трону српске Цркве су били Антоније, Герасим и Саватије. Својим синовима сам дала имена у њихову част да никад не забораве одакле потичу, и ко су им били преци. Мој отац је 42. био по реду рукоположен свештеник, док је мој брат Теодор, који живи и служи у Чикагу, 43. по реду рукоположени.

Везир није заборавио родну груду

Да ли је тачан податак да је из Ваше лозе и Мехмед-паша Соколовић?

– Јесте, он је још као дечак био одведен из Босне у Турску и касније захваљујући њему Срби су могли да имају неке привилегије, а од посебног значаја је што је била обновљена Пећка патријаршија. То му је пошло за руком зато што је имао великог утицаја код султана. Очигледно никада није заборавио своје порекло, зато што је као велики везир одржавао добре везе са Србима, посебно са патријархом Макаријем. Он није насилно вршио исламизацију, али је успео да спречи унијаћење од стране Римокатоличке цркве. Мехмед је био веома добар политичар и зналац и због тога је успео све ово да издејствује. Такође је доста радио на обнови и заштити српског манастира Хиландар. Јавност можда није упућена, али управо захваљујући њему и његовом брату од стрица, тадашњем игуману Макарију, успели су да обнове трон Светога Саве и поново уздигну Српску цркву.

Патријарх Павле у гостима

По чему ће Вам остати упамћени сусрети са патријархом Павлом?

– Патријарх Павле је дошао код нас 1992. године и био је гост код нас у кући и слободно могу рећи да је тад већ био живи светац. Веома је скроман био и кад год смо ишли за Србију он је нас радо примао у Патријаршију. Оно што је патријарх Павле урадио на овом континенту је највеће благо јер је успео да успостави јединство међу Србима. А то заиста може само светац да уради, и све цркве су учествовале у организацији за његов долазак.

Неуморни пастир у Америци

Ваш отац је много учинио за развој СПЦ у Америци. Kако је дошло до тога?

– Мој отац је емигрирао из Југославије 1966. године. Претходно је уписао Богословски факултет, али због прилика које су биле у отаџбини морао је да напусти. Убрзо по доласку у САД, владика Сава га је рукоположио у чин свештеника и најпре је био постављен у парохији Светог Георгија у Пенсилванији, затим у парохији у Стубенвилу у Охају, јер је непрестано радио на подизању црквене заједнице, и на крају преузима старешинство Саборне цркве у Kливленду све до пензионисања. Чињеница је да мој отац нимало није штедео себе за Цркву, јер је следио пример свога оца. Пошто се увек сећао како је избегао, радо је помогао свима који су дошли из матице у Америку, да им омогући све што је потребно док се не снађу. Заиста је био неуморни пастир на њиви Господњој.

Страдао у близини Фоче

Две славе

Љиљана Дамљановић је рођена у Чикагу, а са проглашењем деде за свеца, каже, у кући славе две славе.

– Свети мученици Дабробосански и Милешевски се прослављају 11. јула, а ми уз овог свеца обележавамо и породичну крсну славу, Светог краља Стефана Дечанског – прича наша саговорница и додаје да су многе цркве и манастири по свету почели да фрескопишу и Светог Будимира.

– И мој отац, а његов син прота Василије, написао је свом оцу тропар и кондак.

Око цркве као пчеле

Љиљана Дамљановић каже да су Срби у Америци окренути Цркви.

– Народ се труди да одржи литургијски живот, да се окупља око својих цркви као пчеле око кошница. Ту се млади и упознају, поготово што постоје многе активности при нашим храмовима. Данас у свету и поред свега што смо окружени једино нас црква и њена заједница може сачувати да се ми као народ не изгубимо.

У кући се прича српски

Kакви су заправо Срби који живе у Америци?

– Трудимо се да по сваку цену одржимо веру и обичаје, иако смо далеко. Није то лако у земљи која није православна. Али, већином сви прослављају своје крсне славе и на сваки начин се трудимо да се не изгуби наш језик. Зато и васпитавамо децу која се школују на енглеском да се у кући обавезно прича српски и да се никада не забораве своји корени.

Kо су свештеномученици?

Свете свештеномученике дабробосанске и милешевске чини група од 30 именованих и много више неименованих свештеника СПЦ који су током Другог светског рата страдали на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне. Највећи број је страдао од усташке руке, почев од 1941. године, а већина њих није ни стизала до концентрационих логора, већ би били убијани у црквама или у месту службовања.

Ту праксу убијања српских свештеника крајем рата наставиле су и неке партизанске јединице у чијим редовима је највише било некадашњих домобрана и усташа, али и припадника муслиманске милиције. Због великог броја убијених свештеника, митрополит дабробосански Николај је дао предлог Светом архијерејском синоду да се сви они уврсте у диптих светих – поменик СПЦ тако што ће се одредити датум њиховог заједничког прослављања под именом Свети свештеномученици дабробосански и милешевски.

Неустрашиви свештенослужитељи

Ваш деда је уврштен у свеце и од 2005. у календару СПЦ 11. јула се прослављају Свети мученици дабробосански и милешевски. Kо су били ти мученици?

– Због мноштва имена, али и због тога што је немогуће и сакупити све податке ко је пострадао у то време, Црква је прогласила све оне који су мученички пострадали у тим крајевима. Зато ми данас имамо на хиљаде мученика и једни од њих су дабробосански и милешевски. Такође међу те мученике спаде и мој деда прота Будимир, као и многи други свештенослужитељи Цркве Божје. Можемо да видимо да су заиста свештенослужитељи у том времену били неустрашиви и да су сваког минута били спремни да положе свој живот за Цркву и народ. Можемо рећи да још увек нешто сазнајемо и откривамо, јер то је дуг период и није лако пронаћи све информације.

Обичаји као у матици

Kако обележавате славу у Сједињеним Америчким Државама, какав је литургијски живот наших Срба, који је значај породице у овом времену мекдоналдизације друштва?

– Слава се обележава као и у нашој домовини, спремамо колач и кољиво које носимо у цркву на благосиљање. После нам свакако долази родбина, пријатељи и трудимо се да тај дан будемо сви на окупу. Овде у Америци, посебно ако је радни дан, већина нам долази увече због посла, али слободно могу рећи да се сви обичаји испуњавају као да смо у матици.

Аутор интервјуа: Ђорђе Баровић

Извор:
СЛОВЕН