Десанка Максимовић – О ПОРЕКЛУ

Биографија

Десанка Максимовић рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровици као најстарије од осморо деце Драгиње, пореклом из познате свештеничке породице Петровић и Михаила Максимовића, учитеља. Али Десанкине успомене на детињство, толико присутне у њеној поезији, односе се управо на Бранковину у коју је отац премештен након њеног рођења, и где је завршила прва три разреда основне школе. Очева промена службе одвела је породицу у Ваљево 1908. године где ће будућа песникиња завршити и основну школу и гимназију. Књижевност јој је предавао Сима Пандуровић, који је приметио њен таленат и подржао афирмацију, али су гимназијски дани убрзо прекинути Првим светским ратом. После положене матуре Десанка је на Филозофском факултету у Београду уписала студије упоредне књижевности, историје и историје уметности. Прве стихове објавила је у часопису Мисао 1920. године, а најбоље је примљена песма Стрепња да би касније постала сарадник и других књижевних часописа. При крају студија радила је у обреновачкој приватној гимназији, а након дипломирања 1923. године била постављена за суплента Треће женске београдске гимназије. Следеће године публиковања је њена прва збирка једноставног назива Песме. Како је током студија испољила интересовање за књижевност других земаља, у првом реду Француске, као стипендиста француске владе боравила је у Паризу. Након овог искуства постављена је за суплента Учитељске школе у Дубровнику где је била запажена и цењена, те ће овај град заувек имати њену наклоност. После доласка у Београд 1926. године радила је у женској гимназији све до почетка Другог светског рата.

У међувремену појавиле су се збирке песама и приповедака: „Врт детињства“, „Зелени витез“, „Лудило срца“, „Срце лутке спаваљке“, „Како они живе“, „Нове песме“, „Распеване прице“… Страдање српског народа опевала је у чувеним родољубивим песмама „Србија се буди“ и „Спомен на устанак“ и најснажнијој својој песми те врсте надахнутој крагујевачком октобарском трагедијом „Крвавој бајци“.

У послератном периоду издвајају се књиге: „Песник и завичај“, „Мирис земље“, „Говори тихо“, „Тражим помиловање“, „Немам више времена“, „Писма из Норвешке“, „Летопис Перунових потомака“, „Озон завичаја“, „Слово љубави“… Песничким врхунцем Десанке Максимовић сматра се збирка поезије „Тражим помиловање“ где у лирској распарави са Душановим закоником песникиња заступа све категорије људи, између многих и своје бранковачке земљаке.

За стваралачки рад добијала је највиша државна признања и награде и била је редовни члан САНУ.

Преминула је 11. фебруара 1993. године у Београду. У завичајној Бранковини, где је, по сопственој жељи, сахрањена, створила је мало песничко светилиште. Њена хумка, подигнута по узору на скромна и проста сеоска гробишта, постала је место ходочашћа многих песника, уметника, културних радника и поклоника њеног песништва.

Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.

Извор: Поезија суштине