Прети ли нам „Закон о преносу овлашћења“ (Ermächtigungsgesetz)?

„Посао је опозиције да критикује власт, а не власти да критикује опозицију.“

Овако је Александар Вучић, заменик председника Српске напредне странке, говорио у емисији „Око“, РТС, 7.просинца 2011. године.

А, онда је, девет пролећа доцније, председник Републике Србије Александар Вучић прво, по принципу „држ’те лопова“, пред Богом, светом и народом српским, опањкао „своју“ Србију, тврдећи да је у њој (тачније, у оној половини грађана који њему лично не климоглаве на сваки његов потез) на делу фашизам који, јелте, станује у опозицији, а не на власти. („Мирис пољског снопа фашистичког цвећа“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com).

Улизице око њега већ му, бесомучно, протеклих месеци, намештају „зицер“ да све, и формално, „закуца“, какве ли случајности, баш у овој изборној кампањи.

Не предложи ли, пре неки месец, државни секретар Министарства правде да председник Републике бира и судије и тужиоце?

Не препусти ли му, великодушно и  гостропримљиво, Наша Маја да он, Врховник, а не Народна скупштина, прогласи ванредно стање?

Не води ли он, а не Билдеберг му Тајница Владу Србије, иако Устав каже другачије…?

Не очитава ли и тумачи баш он, лично и персонално, резултате свих полиграфа?

Не уређује ли баш он све најутицајније вучићоиде широм Србије…?

Није ли он, и на овим изборима, кандидат за градоначелника и председника свих општина по Србији? Није ли управо он, већ годинама, и стварни први човек Уставног и председник већине судова и тужилаштава широм Србије, и председник Изборне комисије, и командант свих кризних штабова, и „Струка над свим струкама“, и попечитељ свих министарстава, „најдражи син и унук (од ове кампање, и „најбољи отац“) свих српских народа и народности“…?

И томе слично.

Због свега тога, типујем да је следећи потез – неки закон (лекс спцијалис) који ће, коначно, и заковати, зацементирати, дакле, легализовати садашње противуставно стање; дакле дакле – и формално пренети, озаконити преношење свих тих и стотине и стотине других овлашћења на онога код кога она стварно и јесу већ!

Ево му још једне бесплатне идеје, ако је се „Власи већ нису досетили“. Назовимо га, тај канон, намерно рецимо, „Закон о поправљању стања народа и државе/царства“. У преводу на језик најбоље пријатељице нашега Врховника: „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“… Или, скраћено: „Ermächtigungsgesetz“ („Закон о овлашћењу“).

Док је тужни Милошевић, остао на оном једном једином, из фебруара 1997, којим је, притиснут споља и изнутра, невољно морао да призна победу тадашње опозиције у четрдесетак градова и општина, овај режим се већ доказао у „лексспцијализовању“.

Када је реч о броју, Србија је и ту, као и у много чему, светски рекордер у случајевима када је Врховник, нечији (лични, групни, нејавни) интерес, легализовао „највишим националним и државним„, тј. јавним интересом. Најпознатији је свакако, „Закон о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима експропријације и издавања грађевинске дозволе ради реализације пројекта „Београд на води“, који је дефинисан као пројекат од посебног интереса за Србију и Београд.

Елем, све се и свашта у Врховниковој Србији проглашавало за јавни интерес грађана Србије, једино – поје наш врховни уставотумач, уз саслужење режимске и параопозиционе педантерије око себе – лекс специјалисом не би могли да се одложе избори даље од 21. липња, е да би се октроисана изборна кампања спаковала између мириса трешњиног цвета и липовог цвата. То што се ни ово противуставно стање (без парламента и Владе“!), између 3. и 21. јуна не може никако другојачије правно покрити осим новим ванредним стањем (пу-пу-пу) или управо лекс специјалисом, кога брига за  то, пошто, веле Врховникови јавни климоглавци, поштовање Устава, за разлику од рушења Савамале – није јавни интерес!

С обзиром на Врховникову фасцинацију „немачким примером“, тј. ликом и делом данашње немачке канцеларке, никада не бих искључио ни посезање за немачким примером легализовања ванправног стања из марта 1933. године…

Кратка предисторија доношења тог закона. Пошто је, за само месец-два, током фебруара, обезбедио подршку команде војске, новопечени канцелар коалиционе владе Адолф Хитлер је, истог трена, захтевао нове изборе, а председник Хинденбург их је заказао већ за 5. март те 1933. Током изборне кампање запаљена је зграда парламента (паљење Рајхстага) за шта Хитлер оптужује комунисте, па убеђује председника да је реч о великој комунистичкој завери, због чега је, по члану 48. Устава, проглашено ванредно стање (Декрет о пожару у Рајхстагу). А то је влади давало огромна овлашћења у случају „процене“ да су угрожени јавни ред и мир. (Дигресија. Сећате ли се оног џингла Радија Б92 после 9. марта 1991: „Ова станица, оцењено је да је, својим обавештавањем непосредно утицала на подстицање агресивности…“) Декрет о пожару је ограничио грађанске слободе, право окупљања, слободу штампе, полиција је овлашћена да, временски неограничено, притвара људе без налога и оптужнице, а све је пратила убитачна пропаганда и организована „спонтана подршка јавности и грађана“ овим мерама.

Током те изборне кампање хапшени су и малтретирани симпатизери странака левице и центра, у само једној ноћи, најмање 12.000 људи; формиран је и први концлогор, Дахау. Упркос свему, Хитлерова Националсоцијалистичка партија осваја (само) 43,9 одсто гласова, тј. 288 посланичких мандата; социјалдемократе 125 итд.итд, па чак и комунисти 81 мандат, али су они, нпр, елиминисани тако што су – позвани да „не користе мандате“!

Већ 24. ожујка 1933. у Рајхстагу је, са 444 гласова „за“ и 94 „против“, усвојен Закон о посебним овлашћењима, као амандман на Вајмарски устав који је омогућио Хитлеру да усваја законе — чак и оне законе које крше устав — без сагласности председника Немачке или Рајхстага!

Онда су се, у ходу, „спонтано“ изоглашавале и разноразне „Струке“. Рецимо: Немачки лекари су се, са свог конгреса у Визбадену, априла 1933, акламативно захвалили канцелару Хитлеру – „Спаситељу Немачке“!

Социјалдемократска партија је забрањена у јуну, потом и остале, а неке су се самораспустиле, да би Немачка, од 14. јула 1933. постала једнопартијска држава у којој је Националсоцијалистичка партија озакоњена као једина легална странка у Њемачкој. Није дозвољено оснивање нових странака, а све партије које још нису биле распуштене су -забрањене. Закон о посебним овлашћењима је служио као правна основа за диктатуру коју је установила Нацистичка партија. На изборима 1933, 1936. и 1938. нацисти су се „такмичили“ сами са собом, а декор су им чинили „независни“ сателитски „противкандидати“.

Упрошћено, само пет чланова имао је овај закон, а прописивао да – закони које донесу (!) канцелар и влада не подлежу сагласности парламента!  У потпису на закон су стајала имена „рајхспрезидента“ фон Хинденбурга, „рајхсканцелара“ Хитлера, те министара спољних и унутрашњих послова и финансија – занимљиво, не и име прдседавајућег Рајхстага! Остао је, тим поводом, упамћен и последњи парламентарни наступ једног противника нациста. Био је то шеф социјалдемократа Ото Велс који је закључио: „Никада до сада се Рајхстаг и његови посланици нису нашли под притиском кад сад“

„Законом о овлашћењу“ немачком, још увек само, председнику владе омогућено је да доноси законе и буџет, води унутрашњу и спољну политику, без сагласности и контроле парламента, а влада се није морала држати Устава у спровођењу своје политике!

Тај закон је, у најкраћем, омогућио Хитлеру, де факто – легалну диктатуру!

Већ 1. априла, проглашавањем бојкота јеврејских радњи, и јавно, легално и легитимно, са највишег центра моћи Трећег Рајха, таргетован је и одређен за одстрел главни непријатељ немачке државе и народа – Јевреји!? А, док су се немачки народ и јавност бавили „архинепријатељем“, Хитлер је распустио и све ниже органе власти и, уместо њих, именовао своје опуномоћене поверенике, „рајхслајтере“.

Следећих пола деценије, пре агресије на Чешку и Пољску, биле су године дивинизације, одноно апотеозе у којој је немачки народ једног човека уздизао међу богове. Та деификација, то претварање канцелара у Фирера и Бога, наводно се завршила (победници су тако писали историју) у једном берлинском бункеру, с пролећа 1945. Закон о овлашћењу, иако првотно орочен на четири године, односно на мандат канцелара, остаће на снази све до Хитлеровог физичког краја и пораза Трећег Рајха.

А „кад се срце придобије“, што написа Гистав Ле Бон, „онда је лагано господарити вољом“…

Извор:
cvijetinmilivojevic.blogspot.com