После короне рат с дубоком државом широм света постаје неизбежан

ЗА ПРОТЕКЛИХ СТО ГОДИНА ВЕЋ ТРЕЋИ ПУТ ПОСМАТРАМО КАКО СЕ РАЗЛАМА ВЕЛИКИ СВЕТ

• Прецртане су и последње могућности успостављања конснезуса између богатих и сиромашних у глобалном друштву
• Корона-експеримет је велика игра Давос цивилизације. Тамо је и покренут. Он је затворене границе националних држава учинио немоћним и порозним. Нико није могао да одоли: ни Кина, ни Русија, ни Индија, ни Америка. Европу више нико и не рачуна
• Неко се ових дана сетио да би уместо што са полице за књиге узимамо Камијеву „Кугу“ у ово корона-доба боље било да обновимо градиво из „Плодова гнева“ Џона Штајнбека. „Плодови гнева“ су настали кад је у Америци, у време Велике депресије, 13 милиона људи било без посла! А сада, према званичницима САД, незапосленост премашује 23 милиона
• Демократија толико изоштри класне напетости да сукоби „измичу свакој контроли и претварају демократију у утркивање у законској пљачки“, уочио је амерички историчар историје цивлизација Вил Дјурант

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ИЗ МОРА вести из Светске здравствене организације, које стижу у таласима, једина за коју сам био уверен да је била тачна је изјава челника СЗО за Европу да „педесет одсто жртава коронавируса у Европи отпада на популацију домова за стара и немоћна лица“. Ситуација није другачија ни у САД.

Док статистичари раде пуном паром, контузована јавност се „забавља“ топ-причама као оном из дома у Њу Џерзију у коме је „откривена мртвачница пуна тела умрлих“. У Каталонији су здравствене службе налазиле тела умрлих штићеника још у креветима. У часу се Италија суочила с опроштајним писмом адвоката, осамдесетогодишњака, који синовима и унуцима јавља да је свестан да „умире као број, потпуно сам, везан за кревет и немоћан да учини било шта…“

Све остало је у овој халабуци полуистина, парола, лажи и незнања „струке“ и политичара служило нечему и некоме, а ове судбине су толико истините да су неупотребљиве.

Државе су становништво планете усмеравале на „прави пут“, и жалиле се како је недисциплиновано, а једино су они били сто посто на располагању а држава им је гарантовала понижавајућу смрт. Лапот XXIвека. 

Постаје све очигледније да је „операција корона“ друштвено нерационална, али њени покретачи не планирају кочење. „Укида се ванредно стање, остају ванредне мере“, сетио се најгласнији човек из Кризног штаба у Београду. Афоризам на коме би му позавидео и Марк Твен.

С друге стране, Белорусија и Шведска показују да су драматична „закључавања“ друштва неефикасна у заштити јавног здравља. „Са стопом смртности значајно нижом него у Француској, Шпанији, Великој Британији, Белгији, Италији и другим земљама Европске уније Шведи могу да уживају у доласку пролећа без панике или страха“, објављајује амерички магазин Нешнел ривју. (Иначе, и Шведска показује да смрт најлакше стиже до оних који су под  контролом. „Преко половине смрти у Шведској је у старачким домовима.“) 

Текст о „шведском моделу“ илустрован је надреалном фотографијом за доба короне: у првом плану испред Краљевског драмског позоришта у Стокхолму пролази мушкарац који се држи светског модног тренда са маском натученом до обрва а на степеништу зграде разбашкарило се грађанство као деца на екскурзији. Викинзи зијају у мобилне телефоне и жмиркају на пролетњем сунцу.

Као саговорник се појављује и извршни директор СЗО за ванредне ситуације др Мајк Рајан који тврди: „Ако желимо да досегнемо нову нормалност, мислим да у многим стварима Шведска представља модел за будућност – ако желимо да се вратимо у друштво у коме нећемо имати закључавања.“

Ето, и у извору мрака има нормалних. Овакви су очували људску способност којом је врста, за разлику од диносауруса, преживела миленијуме: да се без сумњичавости једино може веровати у Бога. А ако се не сумња у намере других људи то води у ропство, чак и кад ти они пред историјом обећају „братство, једнакост и слободу“. 

То је нама корона дала – да видимо да друштво без „закључавања“ није циљ. Болест мора постати наш стил живот. Страх катарза. Маска мора постати обавезнија од доњег веша. Немојте се смејати. Отворите ум. Ослушните… Водичи са ТВ-екрана вам само о томе говоре.  

Срећа је што су се Швеђани и Белоруси одлучили (расистички Запад Словене неће узимати за пример, јер одбија да изван Запада може настати ишта вредно пажње!) да прате логику природе а не вештачких конструкција: „имунитет стада“ (популацује), а не кривуље на дијаграмима које теледириговано цртају руке које покрећу удаљени помућени мозгови и комерцијални интереси група вољних да владају светом као Бог.

Нови Богови и служанчад од струке и владе широм света воле стадо, али не – имунитет.

Њима треба стадо са „спаљеним илузијама“ да је људско биће икад имало здрав разум. Узалуд јавља професор са шведског Каролинског института  Јан Алберт да „обарање кривуље не значи да случајеви нестају – они се само померају у времену“. Али, то тај свет не занима. Кривуље и рејтинзи су иделогија њиховог света. Људи су ту само малтер и цигла од којих ће они подизати палате, куповати најневероватније аутомобиле и кравате с којима ће се појављивати у Сен Тропеу и Давосу. И самоуверено држати лекције како је ово најбољи од свих светова.

Корона-експеримет је велика игра Давос цивилизације. Тамо је и покренут. Он је затворене границе националних држава учинио немоћним и порозним. Нико није могао да одоли: ни Кина, ни Русија, ни Индија, ни Америка. Европу више нико и не рачуна.

И како је показао Никита Михалков у својој емисији Бесогон «У кого в кармане государство?» (Ко има државу у свом џепу?) не ваља правити разлику између Била Гејтса и Германа Грефа, првог човека формално руске „Сбербанке“. Те људе повезују исте идеје и намере. Њихове речи не подразумевају дијалог. Оне су бомбе које другачију мисао разбијају пре и него крене из лобање.

Циљ је као у дистопијским романима, да другачије мисли и не буде.

Замјатинова и Орвелова идеја је да ће се „побуњени човек“, иако прогоњен као звер, сачувати у неким пукотинама. Бил Гејтс верује да се све пукотине могу попунити и да човек стоји на чистини. Као онај Италијан из старачког дома који пише својим унuцима. Бити број. И под контролом алгоритама. Не одлучује ни о чему. Без наде.

Као што је писао Карл Полањи да у оваквом капитализму јединка не може да се упореди ни са оним црним робовима које су белци бацали у утробе бродова да веслају. Њихов положај је био ужасан, али он се могао надати да ће се указати тренутак у ком ће се дочепати слободе. Наднационална елита верује да постоји начин да се одузме и нада у тај тренутак.

Ово је доба највећих дугова у историји. „Ставите то на географску карту света. Која земљa дугујe којој земљи? Не, то нема. Ми смо сви дужни њима“, објашњава отац Максим, руски духовник загледан у светску превару.

Они су у свом надсвету. Срећемо их само на форумима и у неким причаоницма где бестидно објашњавају да је све то нормално.

Корона покреће и питање школе, која је бар делимично пружала шансу да се неко са доњих спратова успне до „рокфелеровских светова“. И ево прилике да се деца светине навикавају да се понечему науче преко интернета, док ће потомци елите куповати најбоље учитеље, ексклузивне школе и бити учени од малих ногу да су – надкласа. Надљуди, као што је очјанички говорио Ниче. Или, то исто – како је хладно констатовао Мартин Борман, подсећа Михалков.

Русија 24, телевизија на којој је редовно ишао Бесогон одбила је да реемитује ову емисију. Прича и однос према њој отварају питање о распорстрањености дубоке државе свуда. И у Путиновој Русији, такође. Владимир Владимирович је две деценије одржавао варљиву равнотежу. И будио наду.

Бесогон је опомена у кључном часу. Бил Гејтс и „дубока држава“ нису тамо преко океана. 

Линија разграничења између богатих и сиромашних пресеца државне границе као сир.

После корона-операције друштвени консенсзус не изгледа могућ. Штампање хиљада милијарди долара и евра у пост-корона времену и њихова расподела показује да на сиромашне нико не рачуна. Довољно ће их преживети, рекли би заговорници „златне милијарде“.  

Живимо у свету у коме се Гетеов Фауст надувао до Кинг Конга – уместо покварене свести испуњен је безумном силом. Он се више и не сећа да је „продао душу Ђаволу“. Јер је седам смртних греха у овом друштву заменило десет Божјих заповести.

Сад је питање колико стадо може да трпи. Јер, надљудима из наддржаве није проблем што ће још пола милијарде људи после глобалне корона-операције пасти у беду. То је плус на 4,3 милијарди људи (59% светске популације) које живе са мање од 5 долара дневно и не могу адекватно да задовоље основне потребе.

У „нормалним“ околностима овакве неједнакости чине да око 9 милиона људи годишње умире од глади и болести повезаних с глађу. А ми умиремо од страха од короне!? (Дневни извештај за Ковид-19, 8. мај: заражених 3,97 милиона, око 273.000 умрлих у свету.)

„Ова бројка [смрт од глади] се сад може повећати експонецијално. Можда на десетине милиона и више“, пише ових дана Петер Кениг, геополитички ангажовани мислилац који је пре тога 30 годна радио за Светску банку и Светску здравствену организацију широм света. Али, то неће моћи без тешких друштвених ломова.

Неко се ових дана сетио да би уместо што са полице за књиге узимамо Камијеву „Кугу“ у ово корона-доба боље било да обновимо градиво из „Плодова гнева“ Џона Штајнбека.

„Плодови гнева“ су настали кад је у Америци, у време Велике депресије, 13 милиона људи било без посла!

Према званичницима САД, незапосленост сада премашује 23 милиона!? А „очекује се да ће, према проценама ФЕД, Голдман и Сакса, Блумберга – у следећем тромесечју стопа незапослености бити између 32% или 40 %“. Тако у најбогатијој земљи на свету.

Свету не остаје друго него да прати „првог“.

„Неће коронавирус, глад ће нас убити“, извештава Њујорк тајмс (22. април 2020.) „Свет се никад није суочио са глађу попут ове, кажу стручњаци. Број људи који ће се суочити са акутном глађу могао би да се удвостручи – на 265 милиона до краја ове године.“

Такође, из Њујорк тајмса: „У Кибери, највећем сламу у Најробију у Кенији, становници већ живе у екстремном сиромаштву. Очај због хране покренуо је стампедо током давања брашна и уља за кување, оставивши повређену децу и две особе мртве“.

„У Индији хиљаде радника два пута дневно стају у ред за хлеб и пржено поврће да би заваравали глад.“

„Широм Колумбије сиромашна домаћинства вешају црвену одећу и заставе на својим прозорима и балконима као знак да су гладни.“

Црвене заставе се развијају из нужности. Црне су долазиле из потребе да пониште ту нужност.

  „Сад је најважније обезбедити храну“, пише колумниста Гардијана Сајмон Џекнинс, али не о „трећем свету“ већ о својој Британији. „Мале радње се затварају застрашујућом брзином. Ко зна колико ће их преостати када епидемија стане.”

На Западу је 9 од 10 пословних трансакција између малих и средњих предузећа. Огроман број тих послова је корона затворила. Две трећине њих се можда више неће отворити. Банка Енглеске објављује да је у току највећи економски пад у последњих 300 година. Још од 1706. енглеска привреда није пала 14%. Дакле, није главни проблем с овим људима што неће снабдевати Џенкинса и боље стојеће у западним друштвима, већ што без послова које су досад радили они неће имати шта да једу!

Ово није плашење мечке решетом. Јер, процењује се да ће најмање трећина, а и до 50 одсто радне снаге у Европи – зависно од земље и структуре радне снаге – бити или незапослено или ће радити скраћено и повремено.

Следи драматично цепање друштва карактеристично по одсуству солидарности. Главни јунак помињаних „Плодова гнева“ прича: „Научио сам једну добру ствар… учим је цело време, сваки дан. Ако си у невољи обрати се сиромашноме. Само они хоће да помогну… само они“.

Као и данас рокфелеровски свет је у Великој депресији увећавао своја богатства.

До јуче се веровало да се то не може поновити. Данас, после корона-испирања мозга и душе све изгледа извесно. Долази тренутак кад ћемо морати да се суочимо са истином о последицама „века демократије“.

У веку владавине народа настале су највеће социјалне разлике у историји човечанства. Коронавирус убрзава суочавање с истином – да то демократији није први пут. Напротив. Демократија зна само тако. Откад је настала.

Демократија толико изоштри класне напетости да сукоби „измичу свакој контроли и претварају демократију у утркивање у законској пљачки“, уочио је амерички историчар историје цивлизација Вил Дјурант.

Друштво „правне државе“ не може да се ангажује на заустављању „законске пљачке“. Како, ако је све по закону. Али нешто се мора чинити…

Револуција је ужасна, учили су нас четврт века. Нису нас учили ко производи услове који се не могу другачије решити него револуцијом. И да је одговорност на њима.

Напорно је суочавати се с овим чињеницама док нам бубњеви демократских влада и надвладиних ораганизама још не дозвољавају да мислимо да има и других и другачијих начина организовања друштва.

Amicus Plato, sed magis amica veritas. Тако је говорио Филозоф о свом учитељу, а мишљења обојице о демократији су била реална.

„Чланови неких олигархијских клубова“, говорио је Аристотел, „полагали су свечану заклетву: ‘Бићу непријатељ народа и у Савету ћу да чиним све зло које могу’“.

 „Богати су постали тако асоцијални да су они који поседују имовину радије бацали своју имовину у море него што би пружили помоћ угроженим, док су они најсиромашнији више волели да отимају имовину богатих него да пронађу неко благо“, писао је Исократ 366. године пре нове ере.

Непомирљив конфликт као стање друштва. А и ми данас живимо у добу у коме се давање отрова назива филантропијом. Шта ту може бити основа за дијалог и нови друштвени уговор?

Из историје се не учи. То је дефинитвно. Свака генерација мора се борити као да нико пре ње није био у истоветној ситуацији. Интерси надилазе способност налажења мирних решења. Али, историја је увек пуна занимљивости које могу да разгале човека док пије јутарњу кафу: „Смрт грчке демократије била је и насилна и природна, а њени фатални фактори били су органски поремећаји система“, уочио је Вил Дјурант у  Историји цивилизација, књига II, Живот Грчке.

„Скупштина, племенито тело у својим бољим временима, дегенерисала се у руљу која мрзи сваку супериорност, одбија свако ограничење, која је безобзирна пред слабошћу, али сервилна пред силом и којагласањем себи даје сваку повољност, а имовину опорезује до тачке гушења сваке иницијативе, радиности и штедљивости“. Амин! Нека јој је лака црна историја.

Седимо у нашим малим световима и гледамо како се разлама велики свет. У сто година то гледамо трећи пут. Једном смо имали Гаврила Принципа, две и по деценије касније два антифашистичка покрета и Јасеновац, а сад… Ступамо са корона-светином и водимо расправу да ли је боље постати пријатељ са непријатељем или се држати света који је пријатељски према нама.

 Здрав разум не би имао дилему. Али морамо да га извучемо из мрака Гејтсових и Грефових доброчинстава. То не може бити лако. Али, другога пута нема…

Извор:
НСПМ