Јасеновац, симбол геноцида

Гимназији, на Војној академији и на Факултету политичких наука учио сам да је Јасеновац страшно геноцидно стратиште, где је на зверски начин мучено и убијено око седам стотина хиљада, највише Срба, затим Јевреја, Рома , комуниста и антифашиста. Последњих година сведоци смо „цунами” прекрајања историјских чињеница, па се често истиче да је у СФРЈ било забрањено говорити о Јасеновцу.

Међутим, априла 1975. године као представник омладине ЈНА, био сам са омладином Бихаћа у Јасеновцу на комеморативним активностима. Тада је приказан документарни филм о јасеновачком логору, који се до краја осамдесетих година редовно приказивао посетиоцима и ђачким екскурзијама.

У филму су приказане језиве сцене које су тешко могле да се гледају до краја . У сећање су ми остале многе језиве сцене, као што су: како живу, изнемоглу децу, „живе костуре” жарачима гурају у пећи за спаљивање; како на „импровизованом мосту” на Сави србосеком ( специјалним ножем за клање људи) зарежу преко врата или грла и тако недоклане бацају у Саву; како булдожерима гурају мртва тела логораша; затим велика  рупа са људском косом и слично. У витринама су били изложени предмети којима су убијани логораши. Тада сам купио и књигу „Ради Ти дијете свој посао”, а то је одговор Вукашина из Херцеговине усташи који му је одсецао уши, нос и запретио да ће му очи ископати ако не узвикује покличе које му је кољач наређивао..

У процесу разбијања СФРЈ, а после доласка на власт неофашиста  тзв. ослободилаца , домољуба и демократа и усташке емиграције уз подршку Запада, то је прекинуто. Од злогласног логора остао је само бетонски цвет и  велике хумке, као симболи масовних гробница.

На основу анкета  које се објављују види се да многи не знају  готово ништа о Јасеновцу.  Више пута сам се гласно питао, свестан језивих сцена које је тешко гледати, зашто се овај филм не приказује нашој и светској јавности? Зашто се у Ватикан не пошаље и овај филм да врх католичког свештенства лично види шта је све благословио њихов миљеник Алојз Степинац?

Многи званичници са којима сам разговарао рекли су ми да не знају за тај филм? Зар је могуће да у Србији нико не поседује овај филм, зашто се не приказује и коме то служи? Сматрам да без истине нема напретка. Слажем се да требе праштати, али не смемо заборављати.

Лука Кастратовић,
генерал у пензији,
Земун

Извор:
ПОЛИТИКА