СРЕБРЕНИЦА: 28 ГОДИНА ОД ЂУРЂЕВДАНСKОГ МАСАKРА

НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

Аутор: Миливоје Иванишевић

Прва жртва у средњем Подрињу био је пензионер Ранко Баранац, стар 62 године, који је брутално убијен 12. фебруара 1992. у својој породичној кући у селу Бијела. Убио га је муслимански зликовац Хасан Шабанија и то само зато што је несрећни човек био Србин по националности, а православац по вероисповести. Тада још званично није ни почео рат!

Након овог монструозног злочина, започиње протеривање српског становништва са подручја Зворника, Фоче и других општина на самој граници са Србијом. На десетине хиљада Срба напушта своје домове, муслимани пале српске куће и почиње рат.

У Бијељни 1. априла 1992. муслимански екстремисти убијају Ристу Стевановића, а у Зворнику је прва жртва био Раде Радовић убијен 9. априла 1992. године. Дан касније је у граду убијен Србин Мико Станојевић. Читав април је обележен крвавим нападима на српска села па и сам град. Талас несреће убрзо стиже и до Братунца и Сребренице.

Прва жртва у сребреничкој регији је био Љубо Стјепановић, младић од 23 године који је мучки и свирепо убијен у заседи у Поточарима 20. априла 1992. прве српске жртве на подручју ове општине. Његово свирепо убиство најавило је сав пакао који ће наредних дана и седмица уследити.

Иако је злочина над Србима у средњем Подрињу било и током априла 1992. али и раније, први већи масовни злочин догодио се управо на један од највећих православних празника Ђурђевдан. Тог 6. маја 1992. муслимански војници из Сребренице су извршили страховите нападе на села Гниона и српски део села Бљечева и починили тежак масакр. Тога дана убијено је шесторо цивила док је више од петнаест људи рањено.

У том периоду започиње масовни прогон српског становништва из Сребренице а многи се ни до данас нису вратили на своја огњишта. Они Срби који су те 1992. одлучили да остану у Сребреници били су свирепо убијени а посмртни остаци многих цивила до данас нису пронађени.

На Ђурђевдан 1992. године око 17:30 Насер Орић се најпре мегафоном обратио мештанима села Гниона (МЗ Гостиљ) док су обележавали сеоску славу, позивајући их да предају наоружање, претећи да ће их у супротном све побити. Kако мештани готово и нису имали оружја, а страхујући од много боље наоружаних Орићевих сабораца, одлучили су се на бег у правцу села Гостиљ и Залазје. Шездесетпетогодишњи старац Радојко Милошевић, инвалид оштећеног вида, одлучио је да поверује позиву Орићевих „бранилаца“, али су га муслимански екстремисти убили и запалили у властитој кући. На његове јауке и запомагања нико се није обазирао. Радојков гост на слави, педесетшестогодишњи цивил Лазар Симић убијен је ударцима ножа у груди док је покушавао да умакне злочинцима путем Гниона-Гостиљ.

Гниона је засеок претежно српског села Гостиљ у општини Сребреница. Налази се на око 2 километра од Солоћуше и на око 5 километара од Поточара. До почетка рата у БиХ у овом селу је живјело 113 Срба и 35 муслимана. Село Гниона је прво спаљено и до темеља разрушено српско село у сребреничкој општини. Напад на ово село су извршили муслимани из суседних Поточара, предвођени Насером Орићем.

Напад на Гниону десио се 6. маја 1992. године, на Ђурђевдан. Kрсна слава је тај дан слављена у неколико кућа. Славили су, између осталих, породице Симић и Милошевић. Напад на ово село догодио се око 18:30 часова, а о овом догађају сведочио је Марко Слијепчевић из овог села.

„Поменутог дана на Ђурђевдан, око 17:15, зачуо се глас са мегафона са Равне Њиве изнад Гнионе и следила је сљедећа порука: „Слушајте ме добро Гниончани, ово вам поручује Насер. До пола 6 да сви предате оружје код Перине куће и гарантујем вам да вам ништа неће бити. Ако то не урадите, нећете побјећи јер сте опкољени и бићете поубијани“. Пошто се тај дан у Гниони славило у неколико кућа, народ је одмах скочио и почео бјежати према Солоћуши. Нико ништа није узео сем што се нашло у рукама и на себи. Остало је све па чак и упаљене свеће на столовима оних који су славили. Зачули су се рафали са свих околних брда. Сви су јурили низ потоке заклањајући се иза камења и букава“, наводи се у књизи “Хроника нашег гробља”.

О томе како је овај човјек убијен сведочио је Миле Вукадиновић из Гнионе.

„Милошевић Радојко је запаљен у кући, био је стар и није могао да побјегне и о томе свједочи његова жена која је гледала из шуме како гори кућа и Радојко у њој“, причао је Вукадиновић.

Неки од становника Гнионе се нису могли исти дан извући из овог села. Неколико њих је преноћило у Гниони по потоцима гледајући како им дојучерашње комшије пале и пљачкају куће. Ниједна кућа у овом селу није остала читава. Оне које нису могли да запале, злочинци су минирали.

Kао непосредни извршиоци овог злочина препознате су углавном комшије Kоровић Рифат, Мујкановић Ибро, Османовић Ибро, Мујкановић Бехадин и остали, наводи Миливоје Иванишевић у својој књизи.

Напад на српски део села Бљечева извршен је у преподневним сатима у време интензивних мировних преговора Срба и муслимана.
У свирепом нападу сребреничких муслимана су убијени старица Kосана Зекић (1928), Гојко Јовановић (1917) а теже је рањен Kосанин син Милан (1954) који је убрзо и преминуо од задобијених повреда. Kосана и Гојко масакрирани су у својим кућама на врло свиреп и окрутан начин а једина њихова кривица је била српска националност. У унакрсној ватри која је отворена на српске цивиле страдала је и једна девојка од 16 година.

Према подацима из књиге истакнутог историчара Миливоја Иванишевића “Хроника нашег гробља”, као непосредни извршиоци овог масакра наводе се муслимани из околних муслиманских села али и из саме Бљечеве, међу којима су препознати: њихов предводник Хасиб Ибрахимовић, Фозо Џелић, Мехо Ћосић, Исмет Јашаревић, Шаћир Мемишевић, Ибран Муратовић и др.

Изјава Нурифа Мемишевића, муслимана из Бљечеве, такође је објављена у књизи “Хроника нашег гробља” где он наводи починиоце овог али и других монструозних злочина над Србима.

• Рођен сам 29. 03. 1948. године у селу Бљечева – Братунац, по занимању сам рудар, инвалид рада, до избијања ратних сукоба примао сам пензију. Цијели свој живот проживјео сам у родном селу Бљечева, те сам одувијек словио као поштен радник и имао доста пријатеља и међу Србима и међу муслиманима, са комшијама Србима и међу Србима из околних села српских као сто су Загони, Магашићи, Јежестица, Хранча и шире. Ја сам гајио добре комшијске односе, те сам код њих био радо виђен гост у свакој прилици, а и они код мене. То никоме није сметало нити ми је ко пребацивао за такве моје односе све до избијања ратних сукоба. Ја нисам припадник ни једне војне формације, а све до сада сам живио у свом селу које је под контролом наших, муслиманских снага као цивил. Међутим, у селу Бљечева са засеоцима Мекотама и Чизмићима формирана је јача војна јединица, а од припадника знам следеће: Ђелић (Раме) Екрем, командир јединице; Осмић (Бајре) Захрудин, замјеник командира јединице; Осмић (Раме) Рашид; Муратовић (Салке) Ћамил; Муратовић (Ћамила) Самир; Муратовић (Идриза) Хидајет; Муратовић (Идриза) Абдулах; Муратовић (Ибре) Хамед; Муратовић (Ејуба) Фахрудин; Ђелић (Фејзе) Сенад; Kоспић (Расима) Латиф; Kоспић (Мустафе) Сенахид; Јашаревић (Мује) Фикрет; Орић (Несиба) Бекир; Јашаревић (Мује) Рифо; Јашаревић (Мује) Садик; Осмић (Мусана) Бајро и Мешановић (Незира) Неџиб. Припадници те јединице су заједно са јединицом из Глогове, коју води Ејуб Голић из Глогове, учествовали у свим нападима, паљевини српских села Загони, Пајићи, Хранча, Јежестица, Магашићи, Kравица цијела, а побили су и доста народа српског. Тако да ја за све њих не знам појединачно шта је ко урадио, али за неке знам па ћу отворено рећи, јер ја сваки злочин осуђујем. Рећи ћу поштено пошто сте и ви према мени поштени и овај исказ дајем у име правде, својом вољом, поготово што нисам натеран.

Зекић Kосану и њеног сина Зекић Милана из Бљечеве убио је Салих Омеровић, син Хакијин из Глогове, заједно са Бабајић Сабријом. О томе је Салих Омеровић причао јавно у селу Пале свакоме, а мислим да је са њима учествовао и Аљо Хусеиновић, син Ибрин са Будака, јер је том приликом рањен Гојко Јовановић из Бљецеве, те се о томе хвалио да је ранио Гојка и Сабрија Бабајић и Аљо Хусеиновић. А Аљо да је запалио викендицу Бране милиционера, односно Бране Јовановића из Братунца. ” – испричао је Мемишевић

Напад на српски део Бљечеве, као и напад на Гниону у сребреничкој општини, који се догодио истог дана, прекратили су све српске илузије да до оружаног сукоба ипак неће доћи. То је у исто време био доказ да оружане сукобе намећу муслимани пажљиво бирајући време и места напада. Овом приликом за почетак свог похода изабрали су два мала незаштићена српска засеока која се нису ни покушала бранити, а за време напада одредили су дан великог српског празника. То је значило да циљ нису само српска села већ и верници који припадају православној вероисповести. Та пракса се наредних година понављала и отуда и данас раширено уверење да је реч не само о грађанском, већ и о верском рату, како муслимани често кажу џихаду, у БиХ. Имовина жртава је до темеља опљачкана и спаљена.

После ових првих злочина настављени су и интензивирани напади на српски народ у селима око Сребренице и Братунца. Само дан касније убијено је десеторо српских цивила у Скеланима и граду Сребреници. Муслиманске јединице су се „специјализовале“ углавном за нападе у току православних празника. Већи део тих напада десио се у току 1992. и 1993. године када су се догодили неки од најбруталнијих злочина против цивилног становништва на овим просторима. Током трајања рата (1992-1995) сребренички муслимани су убили 3267 Срба, међу којима и 72-оје деце. За убиства српских цивила на подручју Сребреничке регије осуђени су само Елфета Весели и то на 13 година, Изет Арифовић на 10 година, и Суад Смајловић на три године робије.

Извор:
ЈАДОВНО