Тридесет пет година од набијања на колац Ђорђа Мартиновића у близини Гњилана

1. маjа се навршило тридесет пет година од набиjања на колац Србина, Ђорђа Мартиновића, у близини Гњилана, док jе обрађивао своjу њиву.

Оваj догађаj jе покренуо  лавину исељавања Срба са простора Косова и Метохиjе, а претходио jе броjним догађаjима коjи су се десили у последњоj децениjи прошлог и почетком овога века.

“Ђорђе Мартиновић (рођен 1928,[1], умро 6. септембра 2000. у Читлуку код Крушевца[2]) jе био Србин са Косова и Метохиjе, коjи jе 1985. мучен набиjањем на колац на чиjем jе врху била полулитарска стаклена флаша. Руководство комунистичке Југославиjе било jе уjедињено у заташкавању случаjа коjи jе, противно броjним лекарским налазима, обележен као самоповређивање у покушаjу прикривања етничких тензиjа у тадашњоj САП Косово. Званична верзиjа одбачена jе судском пресудом из 1990, коjа никада ниjе спроведена. [2]

Случаj Ђорђа Мартиновића, jедан од наjшире расправљаних кривичних случаjева у некадашњоj Југославиjи, постао jе метафора страдања, скривања истине и медиjских манипулациjа,[1] а галванизовао jе и будућа догађања на Косову и у Југославиjи.

Догађаj

1. маjа 1985. у 13 часова, Ђорђе Мартиновић jе пресретнут на своjоj њиви и набиjен на колац, на чиjем jе врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша jе кроз чмар набиjена у утробу, данцетом на горе, а на дрво била натакнута кроз грлић.[3] Зауставила се тик под десним подребарним луком и, поломљена, остала у утроби жртве.[4][5]

Мартиновић jе смогао снаге да се допеља до пута, одакле jе пребачен у приштинску болницу. Хитну операциjу вађења флаше водила су три хирурга, од коjих су двоjица били етнички Албанци. Они су накнадно позвали трећег хирурга, Србина др Морачића, уплашени од флаше и срче коjу jе требало извадити. Др Морачић jе после операциjе описао да jе призор коjи jе затекао био “jезив”.[4]

Прва вест о догађаjу обjављена jе три дана касниjе, 4. маjа 1985. у београдскоj Политици. Гласила jе:[2]
“Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набиjен jе на колац 1. маjа на своjоj њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи.”
(“Политика”)

Да jе над Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља говорило jе и прво саопштење власти из Гњилана, а касниjе потврдиле и многе комисиjе лекара специjалиста.[3] О злочину jе писала цела домаћа и страна штампа.[4]

Развоj случаjа

Како jе прича доспела у медиjе, jавност се узнемирила, а случаj jе почео постаjати симболом насиља над Србима на Косову и српског незадовољства и осећаjа виктимизованости. Суочено са причом у гротескном несугласjу са званичном мантром о братству и jединству, боjећи се да би признање да jе косовски Србин содомизован у етнички и верски мотивисаном злочину мржње оjачало српски национализам у СФРЈ или чак довело до побуне Срба, комунистичко руководство одлучило jе да учини све да злочин не буде приписан етничким Албанцима и да прича добиjе другачиjу представу у jавности, како би изгледала потпуно исконструисаном.[6][4] Према писању Гласа jавности из 2000, случаj jе “водио” моћни Словенац Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештаjне службе СФРЈ.[2][4]

У посету Мартиновићу, коjи jе jош био у тешком животном стању, долази његов претпостављени, пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану, и захтева од њега да призна да се сам набио на флашу у хомосексуалном аутоеротском акту. Ивановић jе годину дана касниjе у исповести за часопис Интервjу навео да га jе на ово натерао извесни генерал Стоjановић. Након овога, пуковник Ивановић добиjа прекоманду за Зрењанин.[2]

Мартиновић jе затим из Приштине превежен на Воjно-медицинску академиjу у Београду, где jе поново оперисан. Тим од пет лекара коjи jе предводио др Ћерамилац потписуjе диjагнозу коjом се потврђуjе да самоповређивање ове врсте ниjе могућно. Тражи се супервештачење, у коjем медицински стручњаци потврђуjу налазе вештака. Онда jе тражено супер-супервештачење од љубљанског академика Јанеза Малчинског, чиjи jе званични налаз садржавао и оцене да jе самоповређивање могуће[6] (по неким изворима, и оцене да ниjе могуће[2]). За све то време, док jе тешко болесни Мартиновић лежао на ВМА, наставља се са изнуђивањем признања о самоповређивању, од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа, и уз присуство полициjе. Тадашњи начелник ВМА, генерал Владимир Воjводић, jе одобрио испитивање. Његов заменик, Срђан Крстинић, касниjе адмирал у Армиjи Републике Хрватске, инсистирао jе да се Мартиновић избаци са ВМА.[2]

Ђорђа Мартиновића потом пребацуjу у Лондон, где га у болници “Сент Џорџ” два пута оперише проктолог др Питер Холи. Др Холи jе после операциjе изjавио:[4]

“Искључено jе свако самоповређивање, злочин сам проучио са своjим колегама после увида у комплетну медицинску документациjу. Насиље су извршиле наjмање три особе.”

Др Питер Холи jе након овога од Јанеза Малчинског добио писмо претеће садржине “зато што се меша у унутрашње ствари Југославиjе”.[2]

За званичну Југославиjу, закључак jе био другачиjи. Власти су уз друго саопштење са налазом о “самоповређивању”, супротно првом саопштењу из Гњилана, приложили налаз из Љубљане, као и добиjену изjаву самог Мартиновића.[3] 56-годишњи Ђорђе Мартиновић се, према званичноj верзиjи, упустио у хомосексуални акт самозадовољења коjи jе кренуо наопачке. Он jе неприjатни инцидент напросто свалио на албанске сепаратисте, истовремено га искорштаваjући у пропагандне сврхе за демонизациjу Албанаца и осликавање Срба као жртава.[6] Сам Стане Доланц jе закључио случаj изjавивши 1987. на Телевизиjи Љубљана:

“Случаj Ђорђа Мартиновића jе завршен. Моjа полициjа jе утврдила да се сам повредио и нема судског процеса… Ђорђе jе први српски самураj коjи jе над собом извршио харикири.”
(Стане Доланц)

Изjаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом.[2][4]

Група српских интелектуалаца и новинара писала jе домаћоj и светскоj jавности протест под насловом “Истина набиjена на колац”.[3] Писац и академик Добрица Ћосић молио jе за разрешење случаjа у jавном писму упућеном адмиралу Бранку Мамули и Душану Чкребићу, председнику Скупштине Србиjе, без одговора.[4][2]

Скупштина СФР Југославиjе расправљала jе о “случаjу Ђорђа Мартиновића” осам пута без резултата. У Скупштини СР Србиjе, расправа jе шест пута одлагана, jер су руководиоци тврдили да, према Уставу САП Косово, Скупштина Србиjе нема надлежност над случаjем.[4] Покраjинско руководство, коjим су доминирали етнички Албанци, подржавало jе тезу о самоповређивању током аутоеротског акта.[5] Генерал Милан Даљевић из Управе Савезног секретариjата за народну одбрану, тврдио jе да ЈНА нема никакве везе са случаjем. Генерал Петар Грачанин, коjи jе на месту секретара унутрашњих послова заменио Доланца, jе захтевао да се предмет Ђорђа Мартиновића закључи.[2] Према писању Гласа из 2000, савезни jавни тужилац Милош Бакић одликован jе високим одликовањем, између осталог и због начина вођења истраге у случаjу Ђорђа Мартиновића.[2]

Њуjорк таjмс jе 1986. писао како jе случаj 56-годишњег сељака Ђорђа Мартиновића постао наjшире расправљани кривични случаj током низа година у Југославиjи, описиван у наjситниjим поjединостима на телевизиjи и у штампи.[5]

Епилог

По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео jе 1990. године пресуду према коjоj jе држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд jе одлучио да jе над Мартиновићем извршено насиље, а узео jе у обзир изjаве др Холиjа и посебне комисиjе на чиjем челу jе био др Владислав Доџић. Држави jе наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 немачких марака. Налаз jе склоњен од jавности, а одштета никада ниjе исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Баjићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, коjи су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.[1][4]

Мартиновић jе после пет операциjа коначно под присилом продао своjу њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук краj Крушевца,[4] где jе и преминуо 6. септембра 2000. Иза себе jе оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади.[2] Сва три сина и два наjстариjа унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999.[4]

Наслеђе

Слику страдања Ђорђа Мартиновића овековечио jе сликар и академик Мића Поповић у своjоj слици 1. маj 1985 (Распеће Ђорђа Мартиновића), коjа га приказуjе у jасноj паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком полициjе.[3][6]

О злочину су снимљена и два документарна филма, Страх од истине и Оптужуjемо, режисера Милорада Баjића, коjи су снимани свугде где се кретао повређени Мартиновић.[4] Филмови су приказани, jедини пут за дуго времена, 1986. на фестивалу документарног филма у Дому синдиката у Београду.[7] Емитовање ових филмова на Радио-телевизиjи Србиjе одбили су потом редом сви генерални директори ове куће: Душан Митевић, Ратомир Вицо, Милорад Вучелић, Драгољуб Милановић, Александар Црквењаков и Александар Тиjанић. Емитовање на БК телевизиjи одбила jе њихов главни уредник Боjана Лекић.[4] Баjић jе неколико пута позиван да донесе филмове, али jе емитовање сваки пут отказивано у последњи час.[1] Ово нису jедини филмови овог аутора коjе РТС не жели да емитуjе.[8] Обjављивање филмова на националноj телевизиjи захтевали су 2006. у отвореном писму председнику Тадићу и председнику Владе др Коштуници, 350 студената-чланова Парламента Правног факултета Универзитета у Београду, Младен Мркаљ, проф. др Зоран Кривокапић, jедан од Мартиновићевих лекара, сам Баjић, те проф. др Светислав Никић, шеф Неуропсихиjатриjске клинике ВМА.[9] Баjић jе поводом случаjа Мартиновић некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маjа, укупно 11 писама, на коjа ниjе одговорено. Он тврди да jе тираж три књиге, коjе су написане о случаjу, откупила углавном УДБ.[4][1]

Глас jавности оценио jе да jе вест о догађаjу била инициjална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославиjи па, на неки начин, и чувене Осме седнице ЦК СКС годину и по дана касниjе.[2] Случаj jе, као симбол и метафора четири пута поменут и на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом.[4]

Књижевница Светлана Велмар-Јанковић jе подсетила на случаj Ђорђа Мартиновића у свом ауторском чланку у Вечерњим новостима поводом jедностраног проглашења независности Косова и Метохиjе у фебруару 2008. Према њеноj оцени jе “случаj” Мартиновића, “како се таj догађаj тада, пре готово тридесет година, називао, отворио све будуће случаjеве српског мучеништва и страдања”.[10] И владика Атанасиjе Јефтић писао jе како jе “оваj напаћени човек… живо оличење стања и страдања српског народа на Косову, од окупациjе 1941. до ове нове окупациjе око Савиндана 1990”. [11]

Случаj Ђорђа Мартиновића подигао jе, због своjе природе, jугословенску jавност на ноге, али ово jе био само jедан од неброjених случаjева насиља над неалбанцима на Косову 1980-тих.[3] Незадовољство оваквим развоjем догађаjа и односом српских комуниста, и решења коjа jе у свом политичком програму понудио Слободан Милошевић, играла су пресудну улогу у његовом вртоглавном успону на власт. Види и чланак Нико не сме да вас биjе!

<sup>Извори
01. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Косовски мученик. Према текстовима у листовима Данас и Глас jавности од 9. септембра 2000, на проjекту “Растко”. Приступљено 21.02.2008. 
02. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 Мученик с Космета. Драган Влаховић, “Глас jавности”, 8. септембар 2000. Приступљено 21.02.2008. 
03. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Кратка хроника страдања Срба на Косову и Метохиjи. 1. део. Владика Атанасиjе Јефтић, на проjекту “Растко”. Приступљено 21.02.2008. 
04. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 4,13 4,14 4,15 Српски политичари убиjали истину о Ђорђу Мартиновићу. Милорад Баjић, “Глас jавности”, 22. август 2005. Приступљено 21.02.2008. 
05. 5,0 5,1 5,2 In one Yugoslav province, Serbs fear the ethnic Albanians. Хенри Кам, специjално за Њуjорк таjмс из Приштине, 28. април 1986. Приступљено 21.02.2008. 
06. 6,0 6,1 6,2 6,3 ((ен))Carl Savich on Forgotten Kosovo: Murders, Rapes, and Ethnic Cleansing — Creating an Ethnically Pure “Kosova”, 1981—1989. Karl Savič, M.A., J.D., na Byzantine Sacred Art Blog. Сличан текст такође на serbianna.com. Приступљено 21.02.2008. 
07. Србиjа две децениjе ћути о случаjу Ђорђа Мартиновића. “Курир”, 28. и 29. маj 2005. 
08. О кошмарима, сновима и надањима. Владимир Црњански, “Дневник”, 2. април 2002. Приступљено 22.02.2008. 
09 Тражимо истину о “случаjу Мартиновић”. “Глас jавности”, 21. април 2006. Приступљено 22.02.2008. 
10. Косовски незаборав: Одавно смо изгубили Косово. Светлана Велмар-Јанковић, “Вечерње Новости”, 20. фебруар 2008. Приступљено 21.02.2008. 
11. Кратка хроника страдања Срба на Косову и Метохиjи. 2. део. Владика Атанасиjе Јефтић, на проjекту “Растко”. Приступљено 21.02.2008.</sup>

Извор:
ЈАДОВНО