НАТО агресија 1999. на СРЈ и Србију и даље траје

Војска на Косову и Метохији 1999. озрачена великим дозама радијације 

• Честице ОУ унете у организам удисањем или храном и водом, депонују се годинама у плућима, бубрезима (до 12% унетог ОУ), мозгу, јетри, панкреасу и слезини (до 20% унетог ОУ). Без обзира на путеве контаминације организма, ове честице се у крви везују за беланчевине и мембрану еритроцита, коју највише оштећују.

• Екипе УНЕП-а које су после престанка ратних дејстава дошле на Косово и Метохију откриле су и присуство плутонијума, ²³⁹Pu, што повећава опасност код људи. Његова отровност може се поредити с отровношћу цијанида и арсена. Радиоактивност је у поређењу са токсичношћу, неколико пута хиљада већа, па је плутонијумска прашина од само 1 mg довољна да угрози десетак особа које је удишу, а само 0,1 mg довољан да изазове канцер.

• Нажалост, у Србији се ни данас ништа не чини на истраживању и доказивању штетности од бомбардовања, чиме се негирају доминантни ефекти осиромашеног урана и хемијских агенаса на пораст карцинома у Србији.

Да се не заборави

Пише: Др Мирјана Анђелковић Лукић

Прошла је двадесет једна година од када су авиони НАТО алијансе кренули у агресију против СР Југославије и њеног народа. Остале су последице по људе и природу. Поред отровних хемијских продуката услед неконтролисаних пожара на резервоарима нафте, бензина, трафо станица или мономера винил хлорида, Србија је била бомбардована и радиоактивном муницијом, најгорим  војним изумом против тенкова, оклопних возила и утврђених бункера. Ова радиоактивна муниција највише је бацана на територију Косова и Метохије, где су се налазиле војне формације Савезне Републике Југославије.

Агресија НАТО пакта на СР Југославију марта 1999. године, која је трајала 78 дана, представља једну од најсрамнијих страница у историји међународних односа и суноврат савремене цивилизације у другој половини ХХ века. Она је злочин против мира, здравља људи и здраве природе. Повећање броја оболелих од разних малигних болести, тешкоће у зачећу, повећање броја спонтаних побачаја, повећање оболевања штитне жлезде, стерилитет, повећан број деце астматичара, али и старијих особа, драматично су сведочанство деловања бомбардерске НАТО агресије у народу познате као „Милосрдни анђео“.

Зрачење са КиМ се разнела по другим деловима Србије

Коришћење муниције са осиромашеним ураном је после рата изазвало велики пораст разних малигних болести, те се тако броју погинулих у СР Југославији за време агресије, може придодати и број умрлих који се свакодневно повећава, јер су у већини случајева умрли од последица зрачења.

За време агресије на СР Југославију 1999. године, нанета је народу и еко систему огромна материјална штета и ненадокнадиви губици људских живота. Поред рушења градова и инфраструктуре различитим разорним пројектилима, велику трагедију су изазвали меци од осиромашеног урана (ОУ) који су испаљивани из топа гетлинг, на авиону А-10. Највише испаљених метака од ОУ је било на Косову и Метохији и на југу Србије у околини Врања на брду Пљачковица на коме се налазио радио и ТВ предајник. Озраченост војске СР Југославије и цивилног становништва је било посебно повећано на територији КиМ и југоистока Србије, околина Врања и села у близини тог  града. Ово озрачење је са Косова и Метохије стизало и до околних земаља, тако су Бугарска и Грчка јављале о повишеној радиоактивности у својим земљама. Радиоактивност са КиМ се разнела и по другим деловима наше земље, тако да је оболевање од разних тумора у целој Србији повећано.  

Земље које су непосредно напале СР Југославију биле су 228 пута веће од СР Југославије, имале су 67 пута бројније становништво, њихов економски потенцијал премашивао је југословенски 679 пута и биле су 37 пута војнотехнички надмоћније.

Никада  се неће сазнати тачан број испаљених метака са ОУ, (осиромашени уран 238 je уран осиромашен од урана 235, и радиоактиван је), јер НАТО, а пре свега САД знају али крију. Постоје три извештаја о количини испаљених метака са осиромашеним  ураном током агресије 1999. на СР Југославију:

-Први извештај је онај који је саставио НАТО, у њему се наводи број од 31.000 пројектила.

-Други је извештај војске СР Југославије, према коме је испаљено око 50.000 комада муниције са ОУ,

-И трећи, из руских извора, који процењују да је на простор СР Југославије  испаљено око 90.000 пројектила са ОУ.

Највише метака са ОУ је пало на Косово и Метохију и на југ Србије.

Међутим, генерал мајор у пензији, Божидар Делић, на основу свог осматрања, док је био командант 549 моторизоване бригаде на Косову и Метохији, тада у чину пуковника, сматра да је број испаљених метака са ОУ много већи што се може сматрати аутентичним сведочењем учесника и сведока догађаја на КиМ 1999. године.

На Косово и Метохију бачено 225 тона осиромашеног урана

Генерал Делић своје мишљење заснива на броју авиона А-10 који су летели над територијом Косова и Метохије. Кад би се узео за тачно извештај НАТО према коме је алијанса избацила 31. 000 метака са ОУ, то би значило да је топ на авиону А-10 испаљивао 11 пројектила у секунди, што није могуће. Над Косовом и Метохијом је било ангажовано дневно 44 авиона А-10 како пише у НАТО извештају. Сваки авион који је летео имао је два дејства дневно. Мало је вероватно да су сви стално летели и тако је за прорачун узето да је над Косовом и Метохијом летело 35 авиона А-10, (односно број авиона који је дневно бомбардовао), а уместо 78 дана ратовања, број дана је смањен на период од 60 дана.

У првој секунди топ избацује 50 граната, а у свакој следећој 65. Минимално дејство је три секунде (не може да пуца испод тога).

Топови авиона А-10 могу да носе 1.300 граната, али носили су по 1.174 и према броју налета и секундама дејства које су официри војске СР Југославије бележили, добијен је број од 750.000 метака са осиромашеним ураном који су пали на Косово и Метохију. Ако се зна да сваки метак садржи око 300 грама перфоратора од ОУ, према генераловом прорачуну на Косово и Метохију је пало 225 тона осиромашеног урана.

Војска СР Југославије располаже са податком од ~ 50 000 метака, што је скоро 15 пута мање од генераловог разматрања. Моторизована 549 бригада, којом је командовао тада пуковник  Божидар Делић и 125 моторизована бригада којом је командовао тада пуковник Драган Живановић, налазиле су се на југословенско-албанској граници. Зона одговорности ових бригада је била на простору Метохије који је највише гађан мецима од ОУ. Моторизована  549 бригада  је била стационирана у Призрену и у њеној зони одговорности је била и територија Паштрика, а у зони одговорности 125 моторизоване бригаде, стациониране у Косовској Митровици, Кошаре.

Моторизована бригада је у свом саставу имала тенкове и борбена оклопна возила (БОВ) што је за НАТО авијацију био војни циљ. Подручје Метохије је било у односу на остале делове Покрајине, изложено јаким дејствима НАТО авијације (бомбе и меци са осиромашеним ураном, ²³⁸U), а због свакодневних митраљирања из авиона А-10 на том бојишту је била велика радиоактивност

Према подацима Војске СРЈ на територију КиМ испаљено је 30 -50 хиљада комада пројектила са ОУ, а на локацији ван покрајине 5 хиљада до 10 хиљада пројектила са ОУ.

Тровање радиоктивним материјалима инхалацијом

При удару пројектила од ОУ у чврсту препреку ствара се висока температура и око 10% пенетратора од урана сагорева у ураноксид, а 70% прелази у стање аеросола, остатак чине крупнији комади метка који се разбацују око поготка. Уран је лако запаљив и развија температуру од 3.000 ^оС услед чега пробија и најтврђе оклопе, а уз мале примесе плутонијума температура се повећава за још 400 ^оС, тако да достиже температуру горења од 3400 ^оС. После паљења зрна ослобађају се честице димензије дима, које сагоревају у додиру са ваздухом изазивајући код онога ко их удахне оштећења краткотрајног или дуготрајног карактера. Величина аеросолних честица урана је око 5µm и мање, реда нано-димензија. Ове честице контаминирају околну средину, могу се унети у организам инхалацијом или оралним путем, а зависно од метеоролошких услова, могу се разносити на веће удаљености (од 40 до 300 km и даље). Честице ОУ унете у организам удисањем или храном и водом, депонују се годинама у плућима, бубрезима (до 12% унетог ОУ), мозгу, јетри, панкреасу и слезини (до 20% унетог ОУ). Без обзира на путеве контаминације организма, ове честице се у крви везују за беланчевине и мембрану еритроцита, коју највише оштећују.

За 78 дана колико су 125 и 549  моторизована бригада биле на КиМ, у просеку је дневно пало 353 до 588 комада метака од ОУ. Време полураспада  ²³⁸U износи 4,5 х 10⁹  година      (4,5 милијарди година). Анализом узорака контаминираног материјала с неколико локација са КиМ утврђено је да се специфична активност ОУ у појединим узорцима, кретала од неколико стотина до 235.000 Bq/kg по узорку из Метохије где је била зона одговорности ових моторизваних бригада. То је 1.100 пута већа вредност од доње дефинисане границе. Природни фон урана у тлу је 5 до 125 Bq/kg земље. Најинтензивнија дејства су била у рејонима Дечане, Урошевац и Ђураковац.

Екипе УНЕП-а које су после престанка ратних дејстава дошле на Косово и Метохију откриле су и присуство плутонијума, ²³⁹Pu, што повећава опасност код људи. Његова отровност може се поредити с отровношћу цијанида и арсена. Радиоактивност је у поређењу са токсичношћу, неколико пута хиљада већа, па је плутонијумска прашина од само 1 mg довољна да угрози десетак особа које је удишу, а само 0,1 mg довољан да изазове канцер. Плутонијум је доминантан  алфа емитер. Искоришћен је за производњу прве атомске бомбе, која је 9. августа 1945. године, бачена на Нагасаки.

Смртност међу ветеранима са Косова и Метохије је повећана

Осиромашени уран се не користи само у противтенковском оружју. Он се користи и у крстарећим ракетама  са стабилизацијским шипкама од 300 kg , што је потврдио Фалко Акаме пензионисани италијански адмирал и командант у поморској флоти НАТО у Средоземљу. Ове стабилизаторе имају крстареће ракете Томахавк, које се користе за уништавање утврђених бункера под земљом.  На СР Југославију је током 78 дана агресије пало око 1000 крстарећих ракета са око 40 хиљада тона разорног експлозива. Многе од њих су имале стабилизаторе, о којима сведочи Фалко Акаме.

После завршетка агресије, смртност међу ветеранима са Косова и Метохије је повећана. Многи борци који нису рањени у рату, умрли су од озрачености коју су добили на Косову и Метохији, или због удахнутих честица насталих сагоревањем уранског метка. Тако је број погинулих у току рата накнадно увећан бројем умрлих од разних врста злоћудих болести. Међу оболелима од рака су и наши прослављени команданти из тог времена генерали Делић и Лазаревић.

Нажалост, у Србији се ни данас ништа не чини на истраживању и доказивању штетности од бомбардовања, чиме се негирају доминантни ефекти осиромашеног урана и хемијских агенаса на пораст карцинома у Србији. Не постоји централизована статистика која би пратила повећање броја оболелих од малигних болести међу припадницима војске и полиције који су били војно ангажовани на Косову и Метохији.

Многи објективни светски војни стручњаци, па и они из НАТО земаља, сматрају да војска СРЈ није изгубила рат, да се показала као једна од најбољих војски у свету. Супротставила се много надмоћнијим снагама, са војном техником друге генерације према војној техници четврте генерације агресора и из тог рата изашла војно непобеђена. Захваљујући херојској борби српске војске, СР Југославија је добила Резолуцију  Савета безбедности 1244, према којој су Косово и Метохија саставни део СР Југославије односно Србије, као њене следбенице.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ