Министар полиције као главни државни епидемиолог

Пропагандни апарат власти радо и често користи фразе „струка мисли“, „струка каже“, „струка налаже“ када оправдава неку од новоуведених рестриктивних мера у својој епидемијској политици. На пример, „Вучић: Струка доноси одлуку о полицијском часу од 24 сата”.

Проблем је само то што врховна власт (Вучић, Брнабић и слични) не консултује струку већ се позива на ставове оних неколико лекара које је наименовала у свој кризни штаб (Кон, Тиодоровић, Стевановић, Несторовић). И тих неколико лекара постадоше „струка“ ни криви ни дужни, па је њихово мишљење наводно пресудно по питањима здравствене политике земље. Наравно, то није тачно, или се бар није видело да њихово  мишљење пресуђује, већ да само представља формално покриће за већ донете одлуке политичког врха, односно председника Вучића.

Да се српска струка заиста пита власт би, макар реда ради, званично консултовала професора Зорана Радовановића, можда водећег епидемиолога у земљи. Њему је и Предраг Кон одао почаст изјавившина конференцији за штампу да је Радовановић био у праву када је тврдио да корона вирус има велики епидемијски потенцијал док је он сам (Кон) погрешно тврдио да му је потенцијал мали. Али, Радовановић је непожељан само зато што, политички гледано, припада опозицији, па би можда правио проблеме у складном тиму усмереном на полицијску епидемиолошку политику. Другим речима, постојећа „струка“ је углавном про-напредњачка, а не српска. Замислите скандал да неко из кризног штаба (на пример Радовановић) преко свих телевизија замоли председника Вучића да престане да плаши народ и ућути већ једном.

Још мање смисла има идеја да тих неколико лекара представља светску епидемиолошку струку. Ма хајде. Неки од њих појма немају о епидемиологији, већ се баве практичним лечењем људи (инфектолог, пулмолог), што је сасвим други, свакако важан посао. Али, то нису дисциплине које се баве питањима државних здравствених политика. А светска епидемиолошка струка је нешто сасвим друго: озбиљни људи који покушавају да нешто озбиљно кажу на основу најновијих научних истраживања и моделирања епидемије. Не слушају шефа који има полицијске склоности. Међу њима постоје озбиљне разлике и никоме не пада на памет да се позива на светску епидемиолошку струку као на науку која говори једним гласом јер наводно има јединствено мишљење о свим важнијим питањима. Не, нема. Изазови су велики, вирус је нов, ситуација је нова и у свету цвета стотину цветова. Кинески вухански полицијски систем је један од могућих модела, али ни изблиза једини. Чак је и Кина ван Вухана и његове провинције са успехом користила блаже методе ограничавања.

Што је најгоре, из свакодневних наступа ових лекара не може се назрети познавање збивања на плану светске научне епидемиологије. Ако и прате развој догађаја – то успешно крију. Није било примећено да су на почетку имали било какве дилеме око стратегије борбе против вируса, иако их је цео свет имао. Они су одмах за Србију одабрали војно-полицијски метод затварања људи на све дуже време, што је средњовековна техника. Можда је она и данас ефикасна, али је скупа са социјално-економског становишта, па су многе земље кренуле другим путем: од либералне Шведске, преко спремне Немачке, до источноазијских земаља које су навелико тестирале од почетка. А „струку“ у Србији предводи један бивши војни лекар, који по природи ствари поштује хијерархију, са непогрешивим врховним командантом на челу, који је склон наредбодавном систему и који је навикао на одсуство критике, па му савремена тешко пада.

Покушао сам да разумем методологију коју наши „стручњаци“ користе за своја предвиђања о кретању епидемије. Претходно, треба поменути да је централни параметар озбиљне процене тзв. Р0 (Р нула), тј. степен заразности (трансмисије) вируса у једној популацији мерен просечним бројем новозаражених особа од стране једног зараженог човека. Тај Р0 нам говори о епидемијском потенцијалу сваког вируса –креће се од 0,9 до 2,1  код обичног грипа до 12-18 код малих богиња. Када Р0 падне на 1, епидемија замире, а када стигне на нулу тада епидемије више нема. Опадање степена заразности (Р0) временом се неминовно догађа како због спознаје грађана да треба и добровољно да смање своје контакте са спољним светом ради сопствене заштите, тако и  због државних мера карантина, забране рада школа и ресторана и слично, усмерених на смањење броја контаката, па тиме и опасности заразе.

На основу почетне фазе развоја епидемије у кинеском Вухану оцењено је да нови корона вирус има Р0=2-3, с тим да је оцена важила за природно, биолошко стање, а без икакве интервенције државе или промене понашања грађана. Убрзо затим, када је кинеска држава почела да примењује своје мере и када су кинески грађани и сами почели да одржавају друштвену дистанцу, Р0 је почео драстично да опада и, макар у великим градовима, опао на испод 1 још у фебруару. Епидемија је окончана.

Како наш кризни штаб гледа на Р0? До сада се једино Дарија Кисић Тепавчевић, колико сам успео да установим, осврнула на степен заразности рекавши почетком априла да је он у Србији 2-3. Наравно, није се потрудила да наведе како је дошла до ове оцене, али је ствар, верујем, јасна: чула ју је од кинеских лекара који су стигли у Србију или је прочитала у напред наведеном, широко коришћеном и навођеном тексту Imperial Collegе-a базираном на искуству Вухана. Али, Дарија није приметила новије радове који подоста мењају слику. Imperial College је 30. марта дао ревизију којом је Р0 Вухана подигнута на 3,9, да би најновија достигла 5,7 (додуше, ова последња дошла је касније). Како рекосмо, Р0 је сада далеко нижи, што Дарија такође није приметила. Да је Р0 заиста 2-3, Србија би имала експоненцијалан раст броја мртвих, кога, срећом, нема (још увек је једноцифрен, ако је веровати саопштењима).

Како рекосмо, Р0 мери биолошку заразност вируса, а без икакве реакције државе и становништва. Када оба актера реагују, закључавањем становништва или самоиницијативним уздржавањем од контаката, Р0 брзо  опада на вредности испод 1 (на пример, оцењује сеза Велику Британију да је тренутно око 0,62). Сада српски Р0 не може бити већи од 1, а вероватно је видљиво нижи.

Остали чланови кризног штаба баве се рачунањем броја недеља од почетка епидемије у Србији и не могу да се сложе када се, тј. које се недеље, очекује максимум, а која је критична: друга, пета, шеста или чак десета (Кон стално помера тај рок. Пре месец дана тврдио је да ће епидемија трајати само шест недеља). Будући да у мом праћењу актуелне светске литературе не налазим таква правила о максимуму епидемије после одређеног броја недеља, обавестио сам се код познаваоца и изгледа да се наша „струка“ ослања на неке одокативне процене засноване на аналогијама са неким релативно сличним вирусима (САРС, МЕРС). И ћорак, не иде им. Аналогије нису добар начин закључивања, што доказују поменуте лицитације са бројем седмица.

Слично је и са тврдњама о пресудној важности високих температура и ултравиолетних зрачења за сузбијање епидемије. „Ми се надамо да ће мај бити топао месец, много су важни ултравиолетни зраци и да УВ индекс буде преко 3, онда можемо очекивати да ће у мају доћи до наглог пада оболевања“ (Тиодоровић). Ова је логика важила за САРС, али није доказано да важи за нови вирус. Чак постоје најновији резултати који демантују ову тезу. Очигледно је, дакле, да наша „струка“ не располаже иоле поузданим средством процене динамике епидемије.

Како сваки гледалац телевизије јасно види, наша „струка“ се обично не бави стручним стварима него умиривањем или плашењем јавности (како када) и уверавањем да државни здравствени систем одлично функционише, иако је истина сасвим другачија. Чиста пропаганда. Њима не смета када Вучић хистерише на заједничким конференцијама за штампу или када крши правила приликом своје рекламне кампање по Србији, а не виде проблем ни код искључења новинара који постављају незгодна питања. Надам се само да припадници „струке“ јасно схватају да добровољно учествују у Вучићевој пропагандној кампањи и да се се иза његових помињања струке крије стварање одступнице за себе: уколико ствар крене лоше он ће одговорност пребацити на њих, а сам се извући. Они му дођу као осигурање од неуспеха, односно покриће пред јавношћу. А уколико се све добро заврши, зна се да ће он бити заслужан.

И тако, шта преостаје држави која нема добру „струку“, која нема ни спремне болнице, заштитну опрему, лабораторије и тестове, респираторе, чији водећи политичари стално наоколо мољакају за помоћ? Само полиција, са њеним познатим методима. А министар полиције постаде главни државни епидемиолог.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ