Угљоводоници представљају Ахилову пету за Европску Унију

Оригиналан наслов, на румунском/Titlul original, în limba română:

„Hidrocarburile reprezintă călcâiul lui Ahile pentru Uniunea Europeană‟

Martie 2020, Timișoara/România                                                        Prof. ec., dr. ing. Nicoale Țăran

Март 2020., Темишвар, Румунија                           Проф. екон. и др. инж. Николаје Царан

Како произилази из приказане студије у наставку, угљоводоници представљају Ахилову пету за 27 земаља чланица Европске уније (ЕУ 27). Из најмање три разлога. Као прво, потрошња нафте у ЕУ 27 представљала је 11,2% глобалног нивоа 2018. године, док је број становника у тим државама, исте године, представљао само 5,9% одстановништва планете. Због те чињенице, ЕУ 27 је заузела друго место у години после САД-а, на ранг листи највећих светских потрошача угљоводоника.

Извори: 1. https://data.worldbank.org/indicator; 2. http://www.bp.com/statisticalreview. БС – број становника (милиони, 2018.); ПН – потрошња нафте (милион тона нафтног еквивалента, 2018); ПГ – потрошња природног гаса (милиони тона нафтног еквивалента, 2018.); ПУ – потрошња угљоводоника (нафтног еквивалента у милионима тона, 2018.); ПУК – потрошња нафте/угљоводника по глави становника (тоне нафтног еквивалента, 2018.).

Као друго, ако узмемо у обзир чињеницу да је 2018. године производња нафте у ЕУ 27 износила 22,6 милиона тона нафтног еквивалента (мтеп), а природног гаса 59 мтеп, произилази да је зависност од увоза потрошње нафте те године био 96%, а зависност од увоза потрошње природног гаса износила је 82%. Другим речима, производња нафте у ЕУ 27 чинила је само 4% потрошње у тој години, а потрошња природног гаса, само 18% потрошње!

Као треће, ниво увоза нафте и увоза природног гаса ЕУ 27 достигао је критичне прагове у 2018. у односу на извоз ових ресурса на глобалној разини/глобалном нивоу. Тако је увоз нафте из ЕУ 27 (607,1 милиона тона) представљао преко 30% глобалног извоза нафте у 2018. години, а увоз природног гаса (389,9 милијарди кубних метара), преко 58% глобалног извоза природног гаса. Због ове чињенице, ЕУ 27 је постала највећи увозник угљоводоника на свету, а његов удео у глобалном извозу нафте био је 37,2%! [1].

Извор: http://www.bp.com/statisticalreview. НР – нафтне резерве (% од глобалног нивоа, 2018.); ННИ – нето извоз сирове нафте (милиони тона, 2018.); РГ – резерве природног гаса (% од глобалног нивоа, 2018.); НГИ – нето извоз природног гаса (милијарде кубних метара, 2018.); ЗБИ – земље извознице нафте на Блиском истоку (Саудијска Арабија, Иран, Ирак, Кувајт и Уједињени Арапски Емирати); АЛН – Алжир, Либија и Нигерија; ИК – Иран и Катар; АН – Алжир и Нигерија; ДЗ – друге државе; ГН – глобални ниво.

Треба још додати да је 607,1 милиона тона нафте увезено из земаља ЕУ 27 током 2018. године откупљено из Русије (25,3%), из Саудијске Арабије, Ирана, Ирака, Кувајта и Уједињених Арапских Емирата (20, 4%), из Алжира, Либије и Нигерије (20%), Норвешке (12%) и других држава (22,3%). Што се тиче 389,9 милијарди кубних метара природног гаса увезеног исте године из земаља ЕУ 27, то је набављено из Русије (49,2%), Норвешке (21%) и других земаља (29 , 8%). [1].

И као да ови озбиљни поремећаји/дисфункције нису били довољни, масовни извоз природног гаса из Русије у земље ЕУ 27 последњих година је озбиљно поремећен, посебно након 2014., због невиђеног погоршања односа Русије са земљама преко којих прелазе гасоводи путем којих се испоручује тај извоз (Украјина, Пољска и Белорусија), с једне стране, односно – односи Русије са САД, Великом Британијом и њиховим савезницима у НАТО-у, с друге стране.

У том смислу, челници у Бриселу су покушали да – напрасно/на брзину – замене руски увоз природног гаса изградњом цевоводне мреже која ће Европљанима омогућити приступ огромним резервама природног гаса у Ирану, Ираку, Азербејџану, Туркменистану, Казахстану и Катару. Као резултат тога, Брисел је одлучио изградити мрежу великог капацитета за транспорт природног гаса са Блиског Истока и Каспијског мора у Европу, мрежу нафтовода Набуко, Транс-Јадран (ТАП) и БРУА. Али, од ових, изгледа да су изводљиви само пројекти ТАП и БРУА, док је пројекат Набуко напуштен.

Са своје стране, Русија сe супротставила стратегији типа „Анаконда“ коју Брисел спроводи, веома агресивно подржаван од стране САД и Велике Британије, изградњом цевовода који ће јој омогућити директан приступ потрошачима из ЕУ 27, без прелаза преко Украјине, Белорусије и Пољске, а истовремено и значајну диверсификацију извоза природног гаса оријентисаног прекомерно на ЕУ 27. И тако се појавио нафтовод Северни ток 1 (Nord Stream 1/НС 1), који је пуштен у рад у 2012., односно Северни ток 2 (Nord Stream 2/НС 2), који ће највероватније бити пуштен у рад крајем ове године, гасоводи који Русију повезују са Немачком преко Балтичког мора. Штавише, делимично је пуштен у рад нафтовод Снага Сибира/Power of Siberia (СС/PoS), којим ће Русија извозити природни гас у Кину, односно цевовод TurkStream/ТуркСтреам (ТС), гасовод којим ће Газпром испоручивати природни гас у Турску, Бугарску, Србију и Мађарску, без прелаза кроз Украјину. И не као последње, споменућу недавно пуштање у рад гасовода  Balticconector који ће омогућити испоруке руског природног гаса у Финску и Естонију, поново, без прелаза кроз Украјину, Бјелорусији или Пољску. [2], [3].

И, ко је добио а ко изгубио овај рат између највећег светског увозника и највећег светског извозника природног гаса? Било како судили, очигледно је, по мом мишљењу, да се проактивна стратегија коју је Москва користила у овом до сада невиђеном „рату‟ показала, барем до сада, много ефикаснијом у поређењу с русофобијском и опструкционистичком стратегијом Брисела, Вашингтона и Лондона.

У првом реду, ако квантификујемо укупну количину природног гаса коју ће Русија моћи да извози својим новим гасоводима (182 милијарде кубних метара), установићемо да, почевши од 2025., руски извоз гаса у ЕУ 27 неће више ићи преко  Украјине, ни Белорусије, нити Пољске. Са друге стране, експлозивни раст потрошње и увоза природног гаса кинеске економије подразумева врло вероватно удвостручење или утростручење у наредној деценији количине руског гаса испорученог Кини (данашњим) гасоводом PoS/ПоС (38 милијарди кубних метара). [3].  И на крају, постоје најмање два велика потрошача којима ће бити потребан Газпром: Индија и Јапан. Сходно томе, Газпром ће у наредним годинама моћи да се одрекне незгодних/тешких? и агресивних европских купаца.

Супротно томе, стратегија „преграђивања“ руског извоза – коју су до сада користили западни лидери – показаласе као промашај. Несумњиво, губитак војне контроле над Сиријом у корист Русије и постмодерни савез Русије и Турске главни су узроци који су довели до овог неуспеха. Јер све док Русија има контролу над Сиријом, и све док ће Русија и Турска међусобно подржавати своје интересе, огромне резерве природног гаса у Ирану, Ираку и Катару биће недоступне западним владама и компанијама. Из тог разлога, велике западне нафтне компаније мораће да се задовоље садругоразредним ресурсама природног гаса/плина. На пример, могуће пуштање у рад нафтовода ТАП и БРУА значило би замену дела од само 15 милијарди кубних метара наспрам готово 192 милијарде кубних метара гаса увезеног из Русије!

Коначно, санкције које је амерички естаблишмент успоставио руским и западним компанијама (Газпром, Engie, OMV, Royal Dutch Shell, Uniper, Wintershall și Allses) укључене у финализацију NS 2/НС 2 показале су се закаснелим и неефикасним, јер заустављање градње пројекта од стране швајцарске компаније Allses подразумева само кратко одлагање, а не његово напуштање. [3]. Износећи тезу да би Европљани требало да замене природни руски гас природним гасом утечном стању очигледно је пропагандни oximoron/оксиморон лошег укуса. Будући да су државе ЕУ 27 увезле 389,9 милијарди кубних метара природног гаса у 2018. години, од чега 52,7 милијарди кубних метара у течном стању (LNG) и 337,2 милијарде кубних метара у природном стању (NG/ПГ), плаћајући следеће просечне цене: 290 милиона долара по милијарди кубних метара за природан гас и 380 милиона долара по милијарди кубних метара за укапљени/течни гас. [1] Дакле, из тога следи да замена не-течног природног гаса течним природним гасом подразумева додатне трошкове у износу од 90 милиона долара за сваку милијарду кубних метара увезеног природног гаса! Међутим, ниједан европски лидер није имао храбрости да уопште доведе у питање ово „драгоцено упутство“ Вашингтона.

Треба се запитати: због чега?

Извори

1. https://www.bp.com/statisticalreview;
2. https://www.bursa.ro/primul-gazoduct-rusia-china-puterea-siberiei-pregatita-sa-schimbe-calculele-in-energie-03155835;
3. https://tass.com/economy/1118349.

Преводилац:  др.инж. Миленко Лукин; коректор: просветни радник Љубица Попадић, српско културно удружење „Бели багрем‟, Темишвар, Румунија.