Опрезно с тим мачем, двосекли је

Пише: Зоран Радовановић

Симпатична су ми учестала јављања мог нишког колеге С. Живића, мада бих му, да се знамо, саветовао да избегава натегнуту претенциозност пречестим позивањем на античке и друге мудре главе, као и да се клони искључивости заснованих на неумереним уопштавањима.

То би му помогло да схвати да „велики Карл Јасперс“, када тврди да „медицина уопште није наука“, мисли на практичну, а не на базичну медицину. Схватио би и да не треба буквално да тумачи, уз генерализовање кроз време и простор, Питагорино одустајање од медицине зато што „чула не вреде и да је све у мислима“. Данас бар неки лекари (охрабрићу Сашу Живића: па и Срби) мисле.

Посебно је спорно кад мој колега зађе у област којом недовољно влада. Прво, нити је „од САРС-а (corona related virus)“ умро „огроман број људи“ (у целом свету је било мање од 8000 жртава), нити се то десило „пре 10 година“ (САРС је нестао још 2003).

Друго, Живића импресионира број умрлих „фром тхе 2009 Х1Н1 вирус инфецтион“. Ствар је у томе да од сезонског грипа годишње често умре исти или чак већи број људи, али да је пандемија 2009/10. године значајна по томе су, уместо мање од једне петине, четири петине жртава чиниле млађе особе.

Треће, он дословно преузима и у погрешан контекст ставља податак „како ми имамо смртност 2,7%, … а Хрватска само 0,7%“. И епидемиолози помињу исте те стопе, али не да би показали стварне разлике у ризику оболелих да умру, већ у обухвату тестирања (именилац је већи, а проценат мањи када се располаже довољним залихама тестова).

Оставићемо сад по страни лов на фактографске грешке, па прећи на следећи цитат: „И шта на то каже струка – шта кажу наши столетни епидемиолози који за силне године нису успели да ишколују наследнике доводећи свој кредибилитет у питање? Да имају наследнике лепо би могли да уживају у чарима забране кретања или куповине у цик зоре, овако се сваки дан морају знојити под светлима рефлектора …“

Живић тако отвара низ питања. Који се то све „наши столетни епидемиолози … морају знојити под светлима рефлектора“ када се појављује само један припадник „старе гарде“? Да ли је политички коректно тражити да се не оглашава „старац Фочо од стотину љета“? Није ли дрско и неодговорно оспоравати кредибилитет старијег колеге због наводно неодшколованих наследника, а без икаквог увида у чињенице?

Ближим се свом 80. рођендану и, кад подвучем црту, највећим професионалним успехом сматрам усађивање модерне епидемиологије у ово тло. Још као асистент сам се пре више од 40 година, потпуно усамљен, борио против владајуће, ригидне и анахроне совјетске епидемиолошке школе, припремио уџбенике, образовао кадрове и увео публиковање у страним часописима као стандард.

Аутодидакт сам, нисам имао ментора за своју докторску дисертацију, а четири моја докторанда постали су редовни професори. Поносан сам што су ме наследници превазишли и створили сопствену међународну репутацију.

Тренутак је да их браним. Четири епидемиолога у Кризном штабу (Тиодоровић, Кон, Петровић, Кисић, поређани по узрасту) компетентни су стручњаци и обављају пресудно важан посао.

Неке њихове изјаве, истргнуте из контекста, могу да звуче сервилно, али то није разлог да у њима видимо слуге режима. Да ли су због гадљивости према власти могли да одбију сарадњу (и сам сам имао такву дилему)?

Та четири одважна мускетара направила су и по неку грешку (то је људски), али нису одговорна за пропусте који нам највише боду очи. Знају они добро да ограничење кретања мора да иде с интензивним тестирањем, али су избор испитаника морали да прилагоде оскудици тестова. Извесно је да им се желудац окретао кад су видели како се карантини претварају у расаднике заражавања.

Мора да их је болео и хаос са неправовременим саопштавањем резултата.

Нису епидемиолози хероји зато што сузбијају епидемију (то им је посао), већ што раде у условима скоро до непостојања разорених институција. На томе им свака част!

Аутор је епидемиолог, пензионисани професор Медицинског факултета

Извор:
ДАНАС